Tudjman protiv Tita (10)

Uspeh u Evropi, nevolje kod kuce. Demonstracije u LJubljani. Racunica Sime Djodana. Pocetak zdravstvenih problema. Hrvatski komunisti podrzali nacionaliste. Ustav za dozivotnog predsednika...

Tito je 31. jula 1975. govorio na konferenciji vodecih evropskih zemalja u Helsinkiju, kada se cinilo da su zemlje Istoka i Zapada bile blize jedne drugima nego sto su bile mnogo godina, a na kojoj je cak i Breznjevljev Sovjetski Savez obecao da ce garantovati neka osnovna gradjanska prava svojim gradjanima. - “U Evropi je rodjen taj kolonijalizam" - rekao je Tito - “koji jos i danas nije potpuno iskorenjen. Na nesrecu i fasizam, ta najgora ideologija koju je svet ikada upoznao. Ali, u Evropi su pocela dva pogubna svetska rata i Evropa je prva trpela od stetnih posledica hladnog rata." Danas, to su Vijetnam, Kambodza i Afrika, gde ljudi prinose najvece zrtve da bi stekli svoju nacionalnu slobodu. Na tridesetogodisnjicu poraza fasizma njegove strahote jos se pamte, a narocito ih pamte oni koji su doziveli "tu strasnu kalvariju". Zlocini proslosti treba da se oproste, ali nikada da se zaborave.

Na domacem terenu nacionalisti su nastavili da stvaraju neprilike. Posle dugih diskusija u Saveznoj narodnoj skupstini 1969, da bi ustedela novac, vlada je odlucila da obustavi gradnju autoputa od Ljubljane do Gorice u Sloveniji. Komunisticki predsednik vlade Slovenije protestovao je, a podrzali su ga hiljade demonstranata koji su defilovali ulicama Ljubljane osudjujuci odluku centralne vlade. Narod u severnim delovima zemlje i dalje je bio ozlojedjen sto se novac slovenackih i hrvatskih poreskih obveznika trosi na projekte za modernizaciju i razvoj juga. U februaru 1971. hrvatski ekonomista Sime Djodan rekao je da je u austrougarskom carstvu pedeset pet odsto dohotka Hrvata bilo potroseno izvan Hrvatske, pod kraljem Aleksandrom i knezom Pavlom cetdeset sest odsto, ali sada pod Titom sezdeset tri odsto. “Prema tome, za Hrvate je Socijalisticka Federativna Republika Jugoslavija veci eksploatator i stoga je manje prihvatljiva nego Austro-ugarska ili stara Jugoslavija."

Titovim teskocama pridruzili su se i zdravstveni problemi. Previse se ugojio i povremeno je imao lakse srcane napade. Jetra mu je obolela i doktori su mu naredili da ne jede jaku i masnu hranu, no on se ponekad nije obazirao na ta naredjenja. Patio je od isijasa, a hodao je pomocu crnog stapa za setnju. Takodje je izgledalo da ce oslepeti. Njegovi doktori su mu rekli da ima ocnu bolest kojoj je uzrok njegovo preterano pusenje, jer pusio je 120 cigareta dnevno. Rekli su da smesta prestane pusiti. Protiv volje je pristao da ne pusi, ali je postao razdrazljiv i malo rasejan, i cinilo se da pusacka apstinencija utice na njegovu moc koncentracije. Nije to bilo vrlo primetno, ali njegov sin Misa bio je toga svestan i pitao se da li Stari u svojoj sedamdeset sedmoj godini gubi svoje mentalne moci. Ali mentalno slabljenje se nije razvijalo. Posto se godinu dana potpuno odrekao pusenja, Tito je poceo povremeno da pusi cigare i to ga je ucinilo sretnijim, a nije prouzrokovalo pogorsanje vida.

Nedostatak koncentracije je nestao i on je bio mentalno bodar kao sto je uvek bio. Potrebne su mu bile sve njegove sposobnosti da savlada situaciju koja se razvila u Hrvatskoj 1971. Nevolja je opet dosla uglavnom od intelektualaca i studenata; oni su zahtevali vise intelektualnih i politickih sloboda. Titova Jugoslavija nikada nije bila tako slobodna kao u periodu posle pada Rankovica 1966. Cenzura je znatno popustila. Inostrane knjige, koje su ranije bile zabranjene, ili bar nisu bile prevedene na srpsko-hrvatski jezik, sada su se mogle objaviti. Prevedene su poznate knjige “Zivotinjska farma" i “1984" Dzordza Orvela i intelektualci su ih mnogo citali. Ali malo vise slobode naostrilo je njihov apetit za vise, i studenti su na zagrebackom i beogradskom univerzitetu ucestvovali u demonstracijama 1971, za bolju i slobodniju zemlju.

Liberalni pokret u Hrvatskoj dogodio se istodobno s ozivljavanjem hrvatskog nacionalizma. Nekoliko nacionalista bili su ustase koji su ceznjivo pogledali unatrag na dane Paveliceve Nezavisne Drzave Hrvatske; medjutim, vecina ih je bila suvise mlada da bi se secali ustasa i grozota Drugog svetskog rata i zato su mogli sanjati o nezavisnoj Hrvatskoj, koja u njihovoj svesti nije povezana s ustaskim pokretom. Bili su inspirisani ne Pavelicem vec vise Jelacicem, herojem iz 1849, ili, prema Marksu i Engelsu - nitkovom. General Franjo Tudjman, koji se borio pod komandom Tita s partizanima, podrzavao je nacionalisticki pokret.

Savez liberala i hrvatskih nacionalista podrzavala je hrvatska komunisticka partija, ne samo nekolicina disidenata i studenata demonstranata, vec partijsko rukovodstvo koje se pobunilo protiv Titove dominacije i Beograda, isto kao sto se Tito bio pobunio protiv Staljina i Molotova, a Dubcek protiv Breznjeva i Moskve. Tito se dvoumio sta mu je ciniti u ovoj situaciji. Nije zeleo da, zaustavljajuci jedan pokret ka nezavisnom nacionalnom komunizmu, narod njega smatra nekim Staljinom ili Breznjevim ili delatnikom velikosrpske hegemonije poput kralja Aleksandra, cemu su se on i Komunisticka partija Jugoslavije uvek protivili. Ipak, suvise slobode moglo bi biti opasno; i ozivljavanje hrvatskog nacionalizma i odbacivanje ideje jugoslovenstva mogli bi biti vrlo opasni. Da li ce se ovaj pokret u Hrvatskoj pretvoriti u jednu “kontrarevoluciju" kao sto se dogodilo u Madjarskoj 1956. ili je ovo “progresivna revolucija" kao Prasko prolece 1968? Tito nikako nije zeleo da nazove kontrarevolucionarnim taj pokret u Hrvatskoj i silom ga obustavi, vec ga je tolerisao preko godinu dana.

Savezni ustav iz 1963. daleko je otisao u davanju autonomije narodnim republikama, ali 1970. Tito, kojemu je sada bilo sedamdeset osam godina, rekao je svojim strucnjacima za ustavno pravo da naprave nacrt novog saveznog ustava koji bi dao jos vise autonomije republikama i koji bi posle njegove smrti uspostavio stabilnu Jugoslaviju. Osnovana je jedna komisija pod predsednistvom Kardelja, koji je uglavnom odgovoran za izradu nacrta novog ustava. Tito je licno samo povremeno ulazio u diskusije komisije. Komisija je preporucila da Tito ostane dozivotni predsednik, ali posle njegove smrti predsednik Jugoslavije treba da se smenjuje svake godine iz druge federativne republike. On bi imao savetnike u Predsednistvu Republike, koje bi se sastojalo od po tri predstavnika iz svake republike i po dva iz Autonomne Pokrajine Vojvodine i Autonomne Pokrajine Kosovo. U Saveznoj skupstini svaka republika imala bi pravo veta na svako donosenje zakona. Zavrsna klauzula, koja uvek igra tako vaznu ulogu u svakom saveznom ustavu, odredjivala je da sve predmete koji nisu izricito izneti u ustavu, a ticu se savezne vlade, treba da resavaju narodne republike. Narodna odbrana i pozivanje u vojsku i miliciju bio je skoro jedini predmet stavljen u nadleznost iskljucivo savezne vlade. Svaka republika imala bi pravo na otcepljenje od jugoslovenske konfederacije.

Tito je odobrio ove preporuke. Pokazao je Ficroju Maklejnu nacrt novog ustava. “Mislite li da ce ovo funkcionisati?" - pitao je Tito. “Nadam se" - rekao je Maklejn. “I ja" - rekao je Tito. Ovo je verzija razgovora sa Titom koju mi je 1990. ispricao ser Ficroj Maklejn. U svojoj knjizi “Josip Broz Tito", strana 108, koju je objavio 1980, uskoro posle Titove smrti, samo je malo drukcije izneo ovaj razgovor. Tamo je napisao da mu je Tito rekao: “Mislite li da ce ovo funkcionisati?", a da je on odgovorio: “Ne znam, zasto ne bi" i da je Tito “rasplozeno" rekao: “Ni ja." Kasnija verzija, mada izgovorena posle toliko vremena, 1990. godine, veoma je prihvatljiva.

Sutra: Stav “mirno" za dve himne