INTERVU: GORAN MARKOVIC, PISAC STVARNOSTI

Nisam znao kako drukcije da progovorim o svetu oko sebe nego kroz ono sto mi je najblize, najvise moje, ali nisam siguran da i dalje treba da se bavim odnosom pozorista i stvarnosti. Bilo bi bolje da se malo udaljim odatle. Ali ne znam gde. I nemam kud, kaze Goran Markovic, reditelj i pisac, koji se vec drugu godinu na Sterijinom pozorju pojavljuje s novom dramom

Nasa Borba : Nagradama ne treba verovati ni kad su u rukama, rekli ste na proslom Pozorju drzeci cvrsto Sterijinu nagradu za dramu “Turneja". Na ovogodisnjem Pozorju ste drzali pod kontrolom svako iznenadjenje te vrste u vezi “Govorne mane" izjavom da su nagrade trenutak u kojem su se stekle sretne okolnosti. Koje?

Goran Markovic: Zbir slucajnosti. Meni su i nagrade i porazi neobjasnjivi i iracionalni. Verujem da se ne moze do kraja i racionalno objasniti sta utice na to da nam dune povoljan vetar. Oficijelnim uspesima i neuspesima ne verujem, tu sam rutiner. Posebno ne verujem uspehu. Nagrade sluze samo da korumpiraju coveka. Kad sam bio mlad filmski reditelj, dobijao sam gomile neoficijelnih nagrada za potkusurivanje i nikako da me neko nagradi zvanicno. Onda, kada mi je to najmanje bilo potrebno, donosio sam kofere pune zlatnih “Arena" u kucu i nisam znao sta s njima da radim. U mom slucaju je to liseno terapeutskog dejstva.

N.B. .: Ipak, ne krijete da, ako Vas je ista bolelo, boleo je poraz s prvom pozorisnom rezijom. Bio je to “Pazarni dan" Aleksandra Popovica u “Zvezdara teatru".

G. M.: Kad stavim sve na svoje mesto, vidim da je “Pazarni dan" nastao na pragu ovog vremena koje danas imamo. Ova danasnja oligarhija na vlasti se tada pela na vlast, zauzimala poze i pozicije. Jedna od malih stepenica kojima su gazili k vrhu bila je zabrana igranja te predstave. Otkrili su, toboze, aluziju na predsednika Tita, i hteli da ga zastite. Kleli su se u njega, sticali poene stiteci ga, a posle poene ispirajuci njime usta. Jedan covek je, mislim da je bio partijski sekretar opstine Zvezdara, umro u jeku tog slucaja. Srce nije izdrzalo. Bilo mi je uzasno saznanje da neko umre zbog necije gadosti. Secam se, setao sam s Acom Popovicem po Slaviji, gde je on stanovao, zaklinjali smo se jedan drugom da necemo promeniti nijednu rec u komadu makar se on vise nikad ne igrao. Mislim da je to jedini komad u istoriji beogradskih pozorista, i amaterskih i profesionalnih, koji nije imao plakat. Nikad nije odstampan plakat, mada je komad igran jedno pedesetak puta s izvanrednim glumcima. Imao je i mana, ali nije zasluzio sudbinu da ne bude ni “zapisan".

N.B.: “Turneja" je dobila na Pozorju epitet da je “snajperski hitac u srce srpstva". Mrstili su se i dizali pesnice “cuvari istine", ali zbog aluzija se vise ne umire.

G. M.: Obracun je sad perfidniji i krvaviji. Ne stradaju srca. Prste lobanje po ulicama i praste pistolji. Padaju glave politicara kao i mafijasa. Sve je to isti krug. Ne znam ima li uopste nevinih i gde su?

N.B.: Mozda u pozoristu? U “Turneji" ono nadigrava zivot, ali na kraju “Govorne mane" scenom dominira Petar, junak novog doba, ciji je “sprahfeler" povod za istragu o tome sta iza svega stoji. I?

G. M.: Pedesetih godina su stajali udbasi, a sada ujedinjeni mafijasi i debeovci. Ja ih “pratim" u stopu na putu u sve crnji mrak. Ovo je doba sprege kriminala i vlasti pa je nuzno da junak savremene drame bude polupolicajac - polukriminalac, mucavi Petar. U “Turneji" se fenomen glume sukobljava sa stvarnoscu, u “Govornoj mani" su ti sukobi mnogo dublje, u samom coveku. Nisam znao kako drukcije da progovorim o svetu oko sebe nego kroz ono sto mi je najblize, najvise moje, ali nisam siguran da bih i dalje trebao da se bavim odnosom pozorista i stvarnosti. Mislim da bi bilo dobro da se malo udaljim odatle. Ali ne znam gde. I nemam kud.

Z. R.: Govoreci o inkvizitorskim vremenima spomenuli ste nedavno da “Kundera nece da zivi u slobodi drzavnika Havela". Da li je to ona miljkovicevska sloboda koja nije umela da peva kao...

G. M.:... sto su suznji pevali o njoj? Ja ne pristajem na Miljkovicevu samoubilacku varijantu resenja situacije u kojoj se covek nalazi. Jos verujem da covek moze da pobedi necoveka. Jedino sto su u ovom “deljenju" okolnosti na strani necoveka. Svet u kojem zivimo pogodan je za Orvela i ostale umetnike. Ja, kao neko ko se bavi filmom i pozoristem, ne mogu da se zalim na ova vremena koja proizvode obilje tema. Svi moji pravi prijatelji iz generacije su pobegli za vreme rata. Ja sam jedan od retkih koji sam ostao sve ovo vreme i osecam se kao da sam lud. Ne znam sta me nateralo na to? Nostalgija, bolecivost ili neka druga mana koju imam. Mislim da sam ostao ovde jer sam covek s greskom. Nije mi zao. Zaradio sam oziljke od ovih vremena, napravio dva filma, “Tito i ja" i “Urnebesnu tragediju", napisao “Turneju" i “Govornu manu". Moj ocaj ce ostaviti duzi i dublji trag nego moj zivot.

Z. R.: Trideset godina je od “Ceskog proleca". Bili ste tada student u Pragu i po povratku napisali knjigu “Ceska skola ne postoji". Gde je prestala da postoji ideja Sezdeset osme?

G. M.: Sezdeset i osma, koja je u Ceskoj imala ogroman znacaj, tamo se vise ne spominje. Ni sapatom. Ta stvar je stavljena ad akta. To je opste i kolektivno neprijatno mesto. O tome se cuti. Jer, radi se o idealizmu, a svaka vrsta idealizma je prokazena. Ljudi koji veruju u ideje su najprokazeniji ljudi ovog vremena. I levi i desni, i na Zapadu i na Istoku. Vecina se bavi pragmatski problemima pokusavajuci da ucari i otme u ovim okolnostima najvise sto moze. Biti idealista je luksuz manjine.