Nakon pobede Djukanoviceve koalicije u Crnoj Gori

Da li Srbiju moze spasiti "sloga" oko samoizolacije ili oko artiljerijskog resavanja albanskog nezadovoljstva i pobune na Kosovu? Zasto su Srbi, preostali na svojim "ognjistima" posle bitke za konacno ujedinjenje, sada razbijeni u vise drzava nego ikada u istoriji? Ako se trazila "jaka Srbija" za dobro Jugoslavije, zasto sada nije dobra parola "Jaka Crna Gora - jaka Jugoslavija"? Zasto danas umesto "moderne federacije" imamo "asimetricnu federaciju", a sutra cemo imati "modernu konfederaciju" (ako je vec nemamo)?

Pise: Dimitrije Boarov

Vest da je na vanrednim izborima u Crnoj Gori prosle nedelje uverljivo pobedila Djukanoviceva reformisticka koalicija sigurno je dobra vest za sve ljude u Jugoslaviji kojima je stalo "da zivimo bolje". Ovu dobru vest ne bi trebalo ni precenjivati ni potcenjivati - a u "demokratskoj javnosti" Srbije su se vec javili i oni koji joj daju preveliki znacaj, ali i oni koji joj umanjuju vaznost preko svake mere.

Medju prvima zasad su najglasnije dve struje - ona koja je, u nedostatku svojeg, uvek prva da se pridruzi necijem tudjem uspehu i ona u kojoj su ljudi koji smatraju da je u Srbiji stanje toliko beznadezno da se nista dobro ne moze dogoditi dok "tudja ruka" stvar ne pocese. U podlozi stanovista obe ove grupe je pojednostavljena teza da "pobeda demokratije" u Crnoj Gori moze pomoci Srbiji da i ona krene nekim novim putem i da je uspeh Djukanoviceve ekipe u otporu Milosevicevoj politickoj familiji - pocetak kraja jednog rezima koji je koliko juce izgledao da puca od snage (i ni od cega drugog).

Uprosceno govoreci, ovoga trenutka se radja hipoteza da se slogan "da zivimo bolje" vec sutra moze naci na pobednickom stegu neke velike antimilosevicevske jugoslovenske koalicije za moguce vanredne savezne izbore. Valjda je i zbog toga, suvise suzavajuci sustinu problema, Milica Pejanovic-Djurisic, predsednica DPS Crne Gore, dakle celnica glavne stranke crnogorske pobune, bila prinudjena da izjavi da ona u Srbiji zasad ne vidi pravog partnera crnogorskom reformatorskom bloku, posto su lideri opozicionih stranaka u "velikoj republici" ili nepouzdani ili slabi. Ako je htela da smiri preterana ocekivanja srpskih "subjektivnih snaga" ili da umiri strahovanja sopstvenih stranackih kolega - bila je nesmotreno direktna. Ako je u pobednickom zanosu htela da kaze da ovde u Srbiji njima nema ravnih - bila je u pravu, ali bolji obicaji nalazu da se ni to ne govori. Jer, to je suvise jasno.

Problem sa Srbijom je u stvari mnogo gori i verovatno ga ne moze lako resiti neka, ma koliko dobro dosla, srpsko-crnogorska reformska koalicija. Uostalom, veliko je pitanje da li ce doista neka veca srpska politicka stranka i biti spremna da udje u takav savez pod uslovima koje bi sada trebalo (po prirodi stvari) da postave mladi uspesni Crnogorci, kad prakticno nijedna do sada i nije pokazala volju da razume i sam pojam savezne drzave Jugoslavije. A izborni uspeh Djukanoviceva koalicija ostvarila je na paroli savezne Jugoslavije - kakva jedino i moze postojati.

Sve velike opozicione stranke u Srbiji morale bi biti veoma zahvalne Slobodanu Milosevicu i njegovim socijalistima sto ce na njega i njegove, a ne na njih, pasti istorijska odgovornost za pokusaj unitarizacije Jugoslavije, to jest za pokusaj stvaranje Velike Srbije - sto je i bio jedan od osnovnih uzroka pada SFR Jugoslavije. Jer, on i njegovi ex-komunisti samo su svoju bezlicnu vlastohlepljivost i violentnost stavili u sluzbu starih nesahranjenih ideja srpskih romanticara i radikala - ideja koje su zadojile svojom istorijskom anahronoscu ne samo stranku na vlasti, vec i skoro sve druge politicke stranke u Srbiji. Glavni problem su, dakle, te mrtve ideje koje nikakva sila ne moze oziveti. O kojim idejama je rec?

Ideja pijemontske uloge i (bar) regionalne sile Srbije na juznoslovenskom i balkanskom prostoru, na primer, sifrovana je ovde na hiljadu nacina, a prisutna je prakticno kod svih srpskih politickih stranaka duze od jednog veka. Nju opisuju s raznih aspekata parole "Samo sloga Srbina spasava", "Srbi na okup", "Svi Srbi u jednoj drzavi", "Srbi su saboran i imperijalan narod", "Srbi su podneli najvece zrtve za stvaranje Jugoslavije", "Jaka Srbija - jaka Jugoslavija", "Srbija je za modernu federaciju", "Srbija ne moze biti suzena na Beogradski pasaluk", "Srbija se ne sme deliti", "U Jugoslaviji se mora odlucivati po sistemu jedan covek jedan glas", "Jugoslavija se ne moze deliti na feude", "Demokratizacija Srbije zavisi od smisljene regionalizacije", "SRJ Jugoslavija je neprirodna federacija jer je jedna od dve clanice dvadeset puta manja od druge", itd.

Da li Srbiju moze spasiti "sloga" oko samoizolacije ili oko artiljerijskog resavanja albanskog nezadovoljstva i pobune na Kosovu? Zasto su Srbi preostali na svojim "ognjistima" posle bitke za konacno ujedinjenje, sada razbijeni u vise drzava nego ikada u istoriji? Ako se trazila "Jaka Srbija" za dobro Jugoslavije, zasto sada nije dobra parola "Jaka Crna Gora - jaka Jugoslavija"? Zasto danas umesto "moderne federacije" imamo "asimetricnu federaciju", a sutra cemo imati "modernu konfederaciju" (ako je vec nemamo)? Zasto se u "Beogradskom pasaluku" radja pokret za autonomiju (Pokret za Sumadiju) i sta srpski gradjanin ima od Srbije "od Horgosa do Dragasa" kad ne sme da otputuje juznije od Kopaonika? Zar "elementarni demokratski princip" - "jedan covek jedan glas" nije izglasao Milosevica za predsednika SRJ, a Bulatovica za premijera SRJ i zasto se to uklapa i u program ravnogoraca, i u pokret cosavih radikala, i u pokret srpsko-azijske komunisticke internacionale? Sta se dobija kad veliki feud proguta male feude i mogu li i najuceniji profesori ustavnog prava ili najobrazovaniji politicari smisliti bolje regije od istorije i ekonomije koje su ih vec identifikovale? Da li je federacija bokserski ring za politicku tucu pa je "neprirodno" da se u njoj sretnu zemlje razlicite velicine i brojnosti?

Jos lakse je tezu o Srbiji kao groblju nesahranjenih mrtvih ideja ilustrovati vladajucim politicko- ekonomskim nacelima. Vredi li upucenijeg citaoca uopste podsecati na besmislenost ideja: o "drzavi koja vodi brigu o coveku" (sto bi u nasem slucaju bilo tacno samo ako se parola koriguje na "brigu o jednom coveku"); o "drzavi koja je organizator privrednog razvoja, promotor svedskog standarda i zastitnik mobilnosti akumulacije"; o "ravnopravnosti svih oblika svojine" (ravnopravnosti, dakle, Vlade, Partije i zadrugara i pojedinca); o privredi kojoj su "sankcije razvojna sansa" (Slobodan Milosevic) i kojoj "sankcije nista ne mogu" i cija je prednost sto je "ocuvala velike sisteme" (Dragan Tomic), koja "probija sankcije" poput Srbije u Carinskom ratu 1906-1911. i koja ne bi pod sankcijama imala problema "samo da smo na vreme razvili unutrasnju zeleznicku mrezu" (Kosta Mihailovic); o privredi koja se moze pokrenuti "velikim radovima" (a bez akumulacije i kod drzave i kod stanovnistva - bilo domace, bilo strane), itd. Bilo bi gotovo neukusno polemisati s ovim melanzom dubokih ekonomskih zabluda i providnih propagandnih poruka - kad one za posledicu ne bi imale ocajno osiromasenje stanovnika. A veci deo ovog fantasticnog herbarijuma uvelih ekonomskih ideja sakupili su ne samo socijalisticki direktori i planeri iz stranke na vlasti, nego i na brzinu ekonomski samoobrazovani knjizevnici, doktori odbrambenih nauka, grobari i svakojaki drugi dobrovoljci liberalne ekonomske teorije s vrhova svih ostalih politickih stranaka u Srbiji.

S tom i takvom politickom superstrukturom u Srbiji ne moze se obracunati malobrojna crnogorska ekipa koja je Djukanovica izgurala u prvi plan. Taj svrab ne moze zasad da pocece ni teska MMF-ruka medjunarodne zajednice, a posle Sukarna, to se jos manje moze ocekivati. Ipak, i u politici dodje vreme cuda, kad dubinski procesi obave svoj deo posla. Mozda i uspeh Djukanovicevog tima u Crnoj Gori, koju do juce nije mucilo manje anahronog primitivizma nego u Srbiji (pre ce biti da je bilo obrnuto), upucuje na zakljucak da je urucavanje jednog promasenog rezima otpocelo, pa ne bilo zgoreg u toj stvari nesto i pripomoci. Demokratska Srbija bi u tom smislu najpre trebalo da pomogne crnogorsku pobednicku koaliciju blokirajuci, koliko ovako slabasna moze, pokusaj "imperije" da uzvrati udarac kakvim vanrednim stanjem (u kojem vec neformalno zivimo godinama). Tako bi najvise pomogla i samoj sebi. Svaka druga pomoc, cak i ona o izvesnoj "pozajmici novog lidera" bar za savezne izbore ili eventualno instaliranju tog lidera za mentora pobune u Milosevicevoj stranci (po jeftinijim beogradskim kafanama vec se kombinuje s osovinom Djukanovic-Vucelic) - daleko je od realnosti.

Sve sto se iz Podgorice moglo uciniti u korist Beograda - vec je ucinjeno. Najvise ociglednim primerom da se i najmocniji manipulatori mogu matirati ako su rukovodjeni propalim idejama i ako se vec dobijena sredisnjica pazljivom i preciznom igrom, potez po potez, privede pobedonosnom kraju. Osim, naravno, ako taj mocni igrac ponovo ne uspe, uvidevsi da onaj na drugoj strani table stoji bolje - da jednostavno na silu okrene tablu i nastavi da igra s tudjim pobednickim figurama ali svoje stare kombinacije.