Quo vadis, opozicijo

Jovan Radovanovic

Sta ce sada da cini razjedinjena, liderskim sujetama razdirana opozicija u Srbiji, ocijukajuci neprestance sa crveno-crnom koalicijom na vlasti i zavidljivo bacajuci pogled na Podgoricu gde su se usudili da jasno i glasno kazu da hoce da zive bolje. Uprkos Beogradu.

I opet, kao da bi ovdasnji opozicionari da neko drugi zavrsi posao za njih. Ali ko? Milo, Sveto i Milica, ili mozda Kinkel, Holbruk i Solana? Dok se oni tako misle, tzv. levi blok pojacan jos takozvanijom desnicom, satire ono malo preostalih oaza slobodnog govora i misljenja, betonirajuci Srbiju za sledecu deceniju. Nije dzabe legendarni SPS poslanik Raka Radovic jos onomad rekao: “Pored ovakve opozicije, vladacemo sto narednih godina!" Ili je to bio Bidza, svejedno. Tek, izrecena je zalosna istina.

Srbijanska opozicija je neslavno potrosila ogromnu pozitivnu energiju gradjanskih i studentskih protesta ’96/97. godine. Dopustila je, dosavsi na vlast na lokalnom nivou, sve ono zbog cega je kritikovala socijalisticku vlast: nepotizam, otimanje unosnih poslova, stanova, placeva, uguravanje “svojih" ljudi svuda gde se moze oteti neki dinar. Dopustila je, potom, da se vladajuca oligarhija njome poigra, mameci je ministarskim foteljama, da bi je do dana danasnjeg drzala “u rezervi" za vreme kada joj Vojvoda postane prejak i preopasan.

Danas se ponovo pocinje s nekim novim okupljanjima opozicionara, s “programima" koji se nude umornim, ojadjenim i uveliko apaticnim bivsim biracima. Mozda bi im bilo bolje i jednostavnije da se late Djukanovicevog nacrta projekta “novog pocetka" i da ga odmah, bez obzira na leto, zegu, godisnje odmore, razradjuju “na terenu". Od grada do grada, od sela do sela, od kuce do kuce. Samo tako mogu da ucine nesto za Srbiju, za demokratiju, a, bogme, i za sebe same, misle li da opstanu u politickom zivotu. Mada, ruku na srce, da su posteni, kako se busaju u grudi, davno su mnogi od njih trebali da se - casno povuku. Ovako, kuburicemo i mi s njima i oni s nama jos ko zna koliko godina.

Ono sto je vladajuci rezim jedino uspeo da izvede do kraja jeste da od naroda srbijanskog stvori prilicno amorfnu masu koja vise nema snage ne da glasno protestuje, vec niti da progundja taj svoj protest. Da li bi bilo gde u svetu moglo da se desi da vas bezocno opljackaju, da vas kao gradjanina i drzavljanina do kraja ponize, sve vas ubedjujuci da to cine za vase dobro i za Otadzbinu, a da se to guta i vari vec vise od decenije? Gde je drugde, do ovde, mogao da procveta jedan takav bljutljvi kvazipatriotizam u cije ime se deca salju u pogibiju, a ocevi i majke u sverc ili prosnju?

I gde se drugde, do u ovoj cemernoj Sloboslaviji moze da vodi jedan bezocan rat u kojem se kao ganjaju albanski teroristi, a svakog dana padaju civilne zrtve i s jedne i s druge strane, a da se ne probudi gradjanska i ljudska savest, da se sve zavrsava na saopstenjima iz predsednickih kabineta? Koju je alternativu srbijanska opozicija ponudila kosmetskim Albancima i misli li, odista, da se, kao SPO na primer, podrskom Bulatovicevoj vladi moze odbraniti “srpsko Kosovo"?

Iako je narod odavno kazao “mnogo je macku teleca glava", morali bi se nasi opozicioni lideri i lidercici spustiti na zemlju i manuti oglodane “telece glave" koju im je Milosevic cinicno dobacio, pa se umesto medjusobnih zadjevica, trgovanja s vec kompromitovanom vlascu i velikih prica, okrenuti najzad Srbiji, narodu i - ozbiljnom, mukotrpnom, svakodnevnom radu. Dok ne bude prekasno, jer kasnjenje se ovde uvek preskupo placalo.