U MILOCERU PREDSTAVLJEN I TRECI PROJEKAT SANACIJE BANAKA

Drzava ne moze da preuzme spoljni finansijski dug i cisteci devizne obaveze banaka, a da zato nema realno pokrice u imovini preduzeca i zato ce morati da se menja novi Zakon o privatizaciji, kaze dr Miroljub Labus

Bojana Jager

Inicijativa prethodne Savezne vlade da otpocne rad na programu za reformu finansijskog sistema, ocito je dozivela neuspeh. Dodatno zabrinjava sto konceptualne razlike predlozenih resenja nisu do kraja rasciscene i kada se ponovo bude otvorilo ovo pitanje, postoji opasnost da se zaboravi ono sto je do sada uradjeno i da sve zapocne ispocetka, odnosno da se na taj nacin opet izgubi dragoceno vreme, konstatovao je dr Miroljub Labus, koji na Savetovanju jugoslovenskih ekonomista u Miloceru izlozio treci projekat prestrukturiranja bankarskog sistema. Prvi je svojevremeno bio uradjen u saradnji konsultantske kuce Price Waterhouse i Ces MECON-a, a drugi u Radnoj grupi Savezne vlade.

Ovaj treci deo je celovita studija, radjena u beogradskom Ekonomskom institutu, za potrebe srpske vlade. Posle promene tadasnjeg ministra za privatizaciju Milana Beka, projekat nije preuzet, sto se moze tumaciti na razlicite nacine. Dr Labus, kao njegov autor, iznosi "cist model" reforme banaka, napominjuci da je on u izradi "Operativnog programa" Ekonomskog instituta bio prilagodjavan javno preuzetim obecanjima tadasnje vlade. Stoga postoje izvesne razlike izmedju ponudjenih resenja, mada obe varijante predstavljaju u sustini isti model.

Gordijev cvor obaveza

Po njegovim recima, jos od 1994. imamo na sceni precutni neformalni sistem sanacije banaka (sa novcanim infuzijama NBJ kroz Avramovicev Program I i II) koji je dao katastrofalne rezultate. U medjuvremenu ponisteni su svi pozitivni efekti hiperinflacije iz 1993, koja je prakticno ponistila sve dinarske obaveze, da bi se danas stvorio novi Gordijev cvor naraslih obaveza, iz kojeg nije lako izaci. Iz ovoga proizlaze osnovni principi na kojima se zasniva ponudjeni model - najpre, moraju se ukinuti sve posredne i prikrivene subvencije, koje su do sada zaobilaznim putem isle preko bankarskog sistema i u prestrukturiranju banaka ne treba racunati na budzetska sredstva, jer ova drzava nema fiskalnih prihoda koji se za to mogu upotrebiti, niti se u ove svrhe smeju povecavati poreski tereti. Zatim, reforma banaka ne treba da ceka na ozdravljenje i privatizaciju preduzeca, i najzad ceo ovaj proces valja obaviti u razumnom roku od tri godine. Po svemu tome ovaj model se i razlikuje od prethodna dva konkurentska.

On je zasnovan na ravnomernoj raspodeli tereta, objasnjava dr Labus. Prvi na listi su vlasnici banaka, koji su njihovi najveci duznici i njihova sporna potrazivanja valja otpisati na teret njihovih udela u kapitalu. Drugi vlasnici banaka, takodje moraju da snose teret otpisa losih zajmova ili formiranja odgovarajucih rezervacija za pokrivanje potencijalnih gubitaka. I deponenti, narocito kod stare devizne stednje, moraju da prihvate svoj deo tereta, s obzirom na to da bi oni trebalo svoje depozite da zamene za druge (rizicne) trzisne hartije od vrednosti. U saniranju stare devizne stednje, preko instrumenata vaucera, kapital drustvene privrede mora da prihvati svoj deo tereta. Banke, takodje, svoje devizne depozite koje drze u inostranstvu moraju da upotrebe za ciscenje kontaminirane aktive. Drzava dolazi na poslednje mesto, pri cemu poreski prihod moze samo da se koristi za servisiranje inostranih dugova, ukoliko je to nuzan deo dogovora o njihovom reprogramiranju.

Krpljenje umesto reforme

Razlika postoji i u odnosu na staru deviznu stednju. Postojeci predlog Zakona o staroj deviznoj stednji, kaze dr Labus, nije prihvatljiv, jer preterano angazuje novcana sredstva NBJ i budzetska sredstva drzave, dok deponente potpuno oslobadja tereta pokrivanja gubitaka. Ono sto je u ovom zakonu prihvatljivo jeste raspodela rizika u proporciji 85 odsto drzava, a 15 odsto banke. Medjutim, drzava ovu obavezu treba da pokrije u svojoj realnoj imovini i u akcijama drzavnih preduzeca. Na toj podlozi Agencija izdaje odgovarajucu vrednost privatizacionih vaucera. Deponentni mogu da biraju da zamene celokupnu vrednost stedne knjizice za ove vaucere, ili da na svoj rizik cekaju servisiranje 15 odsto duga od strane banke. Istovremeno, drzava bi garantovala prvih 5 godina redovnu isplatu dividendi u dogovorenoj visini, a za to vreme bi se ustalilo ovo trziste hartija od vrednosti i deponenti bi imali mogucnosti da minimiziraju rizik.

Nakon toga, na osnovu odgovarajuce ocene rizicnosti plasmana, banke otpisuju nenaplativa potrazivanja na teret kapitala - prvo vlasnika-duznika, a potom i na teret ostalih vlasnika. Posle ovakvog velikog spremanja solventne banke su spremne da idu u proces privatizacije kroz dokapitalizaciju, pri cemu ce biti ostavljen rok u kome moraju da postignu potrebnih 8 odsto kapitala, da bi kasnije ova granicna linija bila povecavana do 12 procenata. S druge strane, na nesolventne banke primenila bi se procudura Zakona o sanaciji, stecaju i likvidaciji, s tim sto Agencija Federacije za osiguranje depozita i sanaciju banaka moze da intervenise samo iz vlastitih nebudzetskih sredstava. U ovom procesu valja obezbediti trzisnu utakmicu svih investitora u zemlji i inostranstvu. Kupovinu delova ili celih nesolventnih banaka odnosno njihove imovine, spajanje banaka ili izdvajanje "zdravog jezgra" u posebne banke, uostalom pomenuti zakon vec dozvoljava, podseca dr Labus.

Komentarisuci izglede da ovaj model bude prihvacen, dr Labus nije preterani optimista. Verovatnijim mu se cini da ce se drzava baviti spasavanjem banaka pojedinacno, od slucaja do slucaja, kombinujuci razlicita moguca resenja, a to znaci da celovitog nece biti i da ce u medjuvremenu duznicki lobi u bankama i drustvenim preduzeucima praviti najvece prepreke za istinsko otpocinjanje reforme bankarskog sistema, po bilo kakvom modelu, osim "novcane infuzije".