SAVETOVANJE SAVEZA EKONOMISTA JUGOSLAVIJE U MILOCERU

Kuponska privatizacija u Crnoj Gori mogla bi se pretvoriti u masovnu prevaru zbog ekonomske i “politicke nesigurnosti u zemlji", smatra Nebojsa Medojevic. U Srbiji preti opasnost da se veliki deo akcija prelije u Akcijski fond, odnosno ostane u drzavnim rukama

Milocer. - U situaciji kad NATO pakt preti bombardovanjem, ni politicka ni ekonomska situacija nije pogodna za privatizaciju, podsetio je na Savetovanju jugoslovenskih ekonomista, koje se juce bavilo iskljucivo ovom temom, Nebojsa Medojevic iz crnogorske Agencije za prestrukturiranje privrede i strana ulaganja. Po njegovim recima, za obe federalne jedinice aktuelno je saznanje da bi privatizacija zasnovana na prodaji, zbog ponude koja visestruko nadmasuje traznju, predstavljala maltene beskonacan proces, a novi vlasnici bi postali ljudi koji su iskoristili ratni monopol i to na osnovu kapitala koji je iscurio iz drustvenih preduzeca. Crnogorsko iskustvo je pokazalo da se preduzeca ili ne mogu prodati, ili je to moguce uz veliki diskont i znacajne stimulacije, pri cemu novi vlasnici nisu zainteresovani da unapredjuju i da ulazu u preduzece, vec da ga otplate na rate i iz internih finansijskih sredstava samog preduzeca.

Zalazuci se za vaucersku privatizaciju, Medojevic je upozorio da ne postoje uslovi - pre svega makroekonomska i politicka sigurnost u zemlji - da se masovna kuponska privatizacija ne pretvori u masovnu prevaru. Crna Gora je pred odlukom da na taj nacin pusti u opticaj oko dve milijarde maraka, a da pri tome nije u stanju da kontrolise nista od makroekonomskih inputa u zemlji, pa cak ni da utice na kreiranje saveznih propisa iz te oblasti (o berzama, investicionim fondovima, hartijama od vrednosti i slicno). Taj regulatorni okvir se kreira u Beogradu, gde rezim u sustini ne zeli reforme, sto takodje, uz lose politicke odnose i nepoznanicu da li ce u Srbiji doci do pozitivnih politickih i reformskih iskoraka, navodi Crnu Goru da ide na sto vece ekonomsko osamostaljivanje, da bi se izbegla velika kompromitacija vaucerske tehnike privatizacije, kaze Medojevic. On iz istih razloga smatra da crnogorski politicari u najmanju ruku treba da budu oprezni u sadasnjim sirokogrudim obecanjima o vrednosti buducih vaucera, jer su ona zasnovana na prenaduvanim procenama vrednosti kapitala, koje nisu potvrdjene na trzistu. Recimo, prica se o 5.000 maraka vrednosti vaucera, a to na kraju moze spasti na stotinak maraka, jer ocito niko ne moze da pretpostavi do kakvih sve poremecaja moze doci u medjuvremenu.

Za proces privatizacije u Srbiji po novom Zakonu, na prvi pogled, reklo bi se da je sve spremno, a kad se malo bolje pogleda vidi se da mogu biti problematicni i tumacenje i primena zakona. Recimo, jos uvek nije rasciscena pozicija preduzeca koja su se transformisala po ranijim propisima. U principu privatizovano je tri odsto kapitala, ali sledecih 27 procenata je neizvesno, jer je rec o akcijama koje su bile upisane, ali ne i uplacene. Sada se, upozorava Dusan Radosevic iz Eki-softa, moze dogoditi da u privatizaciju po novom zakonu udje samo preostali deo kapitala, a da ovo sto je “rezervisano", pod uslovom da nesudjeni akcionari na kraju odustanu od uplate akcija, jednostavno “propadne" u drugi krug i zavrsi u Akcijskom fondu, znaci u drzavnim rukama. To ujedno znaci da bi bili osteceni akcionari, koji bi dobili manje besplatnih akcija, ali i drzava odnosno njen Fond PIO, kome bi takodje pripalo srazmerno manje sredstava. Ako se, na primer, svojevremeno ukupni drustveni kapital procenjivao na oko sto milijardi maraka, onda je jasno koliko je u stvari velika ova “crna rupa" od 27 odsto kapitala. Jedan od nacina da se problem prevazidje je da se preduzeca nekim aktom obavezu da se unapred izjasne hoce li nastaviti sa otplatom ovih akcija, ili ce i taj kapital ukljuciti u deo koji se deli po novom zakonu.

Isto tako izgleda kao tehnicko pitanje, mada to nije, dilema da li potencijalni akcionari mogu konkurisati istovremeno u vise preduzeca sa svojim ukupnim pravima, ili ako to nije moguce, moze li im se dogoditi da “izvise" ako su se opredelili za preduzeca ciji je kapital “napadnut" od veceg broja zainteresovanih. Upozoreno je i na manjkavost oko elektronske obrade podataka iz javnih konkursa preduzeca, sa cijim izostankom bi se kamioni hartije i podataka slivali na saltere ZOP. To prakticno ne bi moglo da se kontrolise, a mogao bi nastati veliki haos ako se u septembru usvoje izmene srpskog zakona o privatizaciji u pravcu obaveznosti, koja bi u kratkom roku naterala 7.000 preduzeca i 4,5 miliona potencijalnih akcionara da udju u igru.

B. Jager