KAKVE SU PRAVNE POSLEDICE PRIMENE ZAKONA O UNIVERZITETU NA POLOZAJ UNIVERZITETA I NJEGOVIH NASTAVNIKA I SARADNIKA?

Pise: Dr Vesna Rakic-Vodinelic,
profesor Pravnog fakulteta u Beogradu

a) Zvanicni legitimacijski osnov zakona. U obrazlozenju uz Predlog Zakona o univerzitetu i u reci onih koji su ga zastupali, istaknuta su dva legitimacijska osnova za donosenje ovog zakona: (1) poboljsanje efikasnosti studija; (2) vrsenje vlasnickih prava drzave kao prava upravljanja univerzitetom i fakultetima. Prvi osnov je otpao, buduci da je vlada odustala od onog dela predloga kojim je bio poostren rezim studija. Kako je obrazlozen legitimacijski osnov koji pociva na vlasnistvu drzave? Ovo obrazlozenje se zasniva na stanovistu da je drzavna vlast vlasnistvo, odnosno svojina u pravnom smislu reci. Pravo svojine je vlast coveka na stvari. Medjutim, predlagaci i zastupnici ovog Zakona predvidjaju takvu koncepciju upravljanja univerzitetom koja znaci pravo svojine na ljudima, dakle potcinjavanje ljudi koji rade na univerzitetu ne samo vlasti nego i vlasnistvu drzave. Pri tom se koncepcija gradi na shvatanju da je svojina na univerzitetu drzavna svojina. Odmah se mora podvuci da je ta koncepcija suprotna stavovima koje su njeni zastupnici izrazili u samom tekstu Zakona: “Sredstva za obavljanje delatnosti univerziteta, odnosno fakulteta obezbedjuju se: iz sredstva osnivaca; iz skolarine; pruzanjem usluga trecim licima; iz ostalih izvora (poklon, donacije, sponzorstvo i dr.)" - cl. 12. st 1. Dakle, samo jedan deo sredstava ima da obezbedi onaj ko se poziva na vlasnistvo nad univerzitetom (drzava); ostala sredstva poticu iz drugih izvora, a opet svojina nad svim tim sredstvima - i onda kada ih stvore oni koji rade na univerzitetu - je drzavna svojina. Dakle, drugi legitimacijski osnov koji je istaknut kao zvanicno obrazlozenje za donosenje ovog Zakona je pravno neodrziv: zato sto drzavna vlast ne znaci vlasnistvo; zato sto se pravo vlasnistva (svojine) moze odnositi samo na stvari, a ne i na ljude.

b) Autonomija univerziteta kao pravni princip. Autonomija se oznacava kao civilizacijski, staleski, profesionalni, politicki princip. Ona je, medjutim, i pravni princip i to ne samo sa stanovista uporednog prava i istorijskopravnog stanovista, vec i sa stanovista pozitivnog prava u Srbiji. U cl. 33. st 1 Ustava Srbije sadrzana je garantija slobode nauke: “Jamci se sloboda stvaranja i objavljivanja naucnih i umetnickih dela, naucnih otkrica i tehnickih izuma, a njihovim stvaraocima moralna i imovinska prava". Jemstvo slobode nauke znaci i jemstvo slobode univerziteta kao institucionalnog nosioca nauke i nastave. (U Ustavu Crne Gore, uz garantiju slobode nauke, garantovana je i autonomija univerziteta, kao njena posledica. U Ustavu Srbije to nije izricito ucinjeno, ali se garantija slobode nauke ne moze obezbediti bez garantije slobode njenog nosioca - univerzitetata). Iz ove osnovne slobode, morala bi proizici zakonska pravila o minimumu pravne garantije autonomije (slobode) univerziteta kao institucionalnog nosioca nauke i nastave. Ta pravila koja cine pravni princip autonomije jesu: (1) pravni subjektivitet univerziteta i fakulteta; (2) garantije odrzavanja pravnog subjektiviteta; (3) ucesce nastavnika i saradnika u upravljanju univerzitetom i fakultetima kao pravnim licima, tj. pravnim subjektima. Kako te garantije izgledaju po novom Zakonu o univerzitetu? (1) Ne postoji garantija pravnog subjektiviteta univerziteta i fakulteta. U cl. 10. st. 2 Zakona je receno: “Univerzitet i fakulteti imaju svojstvo pravnog lica u skladu sa zakonom i statutom". Dakle, za razliku od ranijeg Zakona koji je pravni subjektivitet univerzitetu priznavao bezuslovno, ovaj ga priznaje uslovno: jer univerzitet i fakultet mogu izgubiti pravni subjektivitet ne samo na osnovu zakona, vec i na osnovu statuta; taj subjektivitet im po istim pravnim osnovima moze biti bitno ogranicen. Ovakva odredba moze dovesti do toga da se univerzitet, na primer, na osnovu statuta, pretvori o podrucnu organizaciju drzave. (2) Ne postoji garantija odrzavanja pravnog subjektiviteta univerziteta i fakulteta, jer je u cl. 18. st. 2 Zakon receno: “O ukidanju univerziteta odnosno fakulteta ciji je osnivac republika, odlucuje Vlada". Nista, za razliku od ranijeg Zakona nije receno o uslovima zbog kojih se univerzitet moze ukinuti, o elaboratu koji mora prethoditi ukidanju univerziteta ili fakulteta. Vlada moze, vrseci diskrecionu vlast ukinuti bilo koji fakultet ili univerzitet bez ikakvog obrazlozenja. (3) Ucesce zaposlenih u upravljanju univerzitetom i fakultetima nije bitno ograniceno kao sto se cesto cuje, vec sasvim ukinuto. To se vidi iz brojnih odredaba zakona, a isticem samo kljucne: Vlada bez ikakvog ucesca univerziteta i fakulteta imenuje i razresava rektora i dekane (cl. 108, 123 st. 2); zaposleni na fakultetu i univerzitetu nemaju nikakvo pravo da predlazu clanove upravnog i nadzornog odbora, vec ih sve imenuje Vlada (cl. 128, 131). Takvih odredaba nema nigde na svetu. Nadalje, kao korporativne organizacije, univerzitet i fakultet, svuda u svetu, donose svoj statut, dok drzava moze imati ovlascenje da daje ili uskracuje saglasnost na statut, ali nigde drzava nije ovlascena da proizvoljno uskrati saglasnost, vec samo iz unapred zakonom propisanih razloga. Ovaj Zakon, medjutim, nicim ne ogranicava vladu u uskracivanju saglasnosti, niti predvidja razloge zbog kojih bi ona saglanost mogla uskratiti (cl. 10. st 5). Uz zakonska resenja koja se ticu radnopravnog statusa nastavnika i saradnika, ovaj Zakon u celosti ukida autonomiju u pogledu upravljanja, prenoseci sva upravljacka ovlascenja na vladu, koja ima status vlasnika univerziteta i fakulteta kao pravnih lica i vlasnika svih ljudi koji tamo rade. Pravna lica (univerzitet i fakulteti) i fizicka lica (nastavnici, saradnici i ostali zaposleni) su ne samo objekti drzavne vlasti, vec i objekti drzavnog vlasnistva (svojine). A pravni poredak koji su stvarali isti oni koji zastupaju i promovisu ovaj zakon pociva na stanovistu da su pravna i fizicka lica subjekti u pravu, a ne objekti prava.

c) Kakav je pravni polozaj univerziteta i fakulteta prema novom Zakonu? Kao sto je napred receno, univerzitet i fakulteti su objekti drzavnog vlasnistva. Po nekim odredbama, oni su (mozda) preduzeca, zato sto rektor i dekani imaju prava i duznosti direktora preduzeca (cl. 109. st. 2 i cl. 122 st 2). Ako rektor i dekan imaju polozaj direktora preduzeca, da li univerzitet i fakulteti imaju status preduzeca, dakle, profitne organizacije? Jezicko tumacenje dopusta ovakav zakljucak. Ali, takvom zakljucku se suprotstavlja uslovni pravni subjektivitet univerziteta i fakulteta. Za razliku od njih, sva preduzeca su bezuslovno pravna lica, po Zakonu o preduzecima. Da ovaj zakonodavac ne zna sta radi, dobro pokazuju odredbe o polozaju rektora i dekana: umesto da polozaj rektora i dekana upodobi direktoru ustanove, jer univerzitet je neprofitna ustanova, a ne profitno preduzece, on se poziva na polozaj direktora preduzeca. Ako univerzitet ima za cilj da stvara profit, onda o slobodi nauke nema ni reci: nauka se mora staviti u sluzbu profita. Zakljucak koji se moze dati o pravnom polozaju univerziteta i fakulteta je pun neodrzivih pravnih protivrecnosti: univerzitet i fakulteti su fenomeni sa uslovnim subjektivitetom; istovremeno oni su objekt drzavnog vlasnistva; po polozaju dekana i rektora, oni su preduzeca; ali, profit koji stvore (ako ga stvore) je drzavna svojina, a ne njihova svojina; preduzece je slobodno da donosi svoj statut, univerziteti i fakulteti nisu. Drzava upravlja univerzitetom, a samo delom obezbedjuje sredstava za njegovo funkcionisanje.