ZASTO JE RTS NEZADOVOLJNA FILMOM “RANE" SRDJANA DRAGOJEVICA

Ni posle desetak dana od “skidanja" reklame za film “Rane" sa programa RTS, odnosno pet dana od kako je producent, “Kobra" film, obelodanio da RTS uprkos preuzetim obavezama ne propagira novo delo Srdjana Dragojevica, niko sa drzavne televizije nije nasao za shodno da se oglasi i objasni u cemu je problem

Cutanje i ignorisanje javnosti (ovog puta ignorisanje i poslovnih partnera, jer je RTS koproducent filma), omiljeno je sredstvo rezima i njegovog “prozora u svet", ili prozora za svet, tj. RTS.

Kako odgovora nema, ostaje nagadjanje. Zasto bi neko ko je u nezavidnoj finansijskoj situaciji lisio sebe zarade?

Recimo da bi prvo mesto zauzeli razlozi finansijske prirode. To jest: da “Rane" nisu dovoljno gledan film i da je stoga promasena investicija u koju dalje ne treba ulagati. Takvu pretpostavku demantuje informacija da ga je za dve nedelje videlo oko 50.000 ljudi. To je, istina, informacija producenta, pa bi neko mogao da kaze da je broj preuvelican, ali je istina da se “Rane" i dalje nalaze na repertoaru polovine beogradskih bioskopa.

Drugi problem mogao bi biti u politickom opredeljenju ljudi koji ucestvuju u ovom filmu: na ovaj ili onaj nacin, implicitno ili eksplicitno, manje-vise svi imaju kritican odnos prema rezimu. Tesko je pobrojati sta su sve Dragojevic, pa i ostali clanovi ekipe izrekli na racun zivota u Srbiji, rezima ali i opozicije. Ali se sve to znalo pre nego sto je snimanje filma uopste i pocelo, a osim toga, ovde za reci odavno malo ko haje.

Ostaje treci razlog, a to je sam film. U filmu postoji veci broj scena i replika koji izuzeti iz konteksta mogu da budu problematicni za RTS, tj. vlast. Pocev od scena u kojima se kao junak iz drugog plana pojavljuje upravo televizija. U sceni u kojoj se iz tv-aparata cuju detonacije i pucnjevi Pinkijev otac (Miki Manojlovic) koji sedi ispred njega izgleda kao omadjijani fudbalski navijac. Glas Stefana Bubaca, kako je ime voditelja Dnevnika, pojavljuje se na pocetku i kraju filma, odnosno na pocetku i kraju rata sa porukom “ne moze nam niko nista" i pricom o nepravednim sankcijama. Glavni promoter kriminalaca u filmu je upravo televizija. Idol Pinkijevog oca, zadrtog nacionaliste, je Slobodan Milosevic ciju sliku zakucava na zid. Posle nacionalisticke euforije, kada je doslo do borbe za opstanak, slika pada sa zida. Ili scena u kojoj je ubijen novokomponovani bogatas sa Dedinja, koji pred smrt maloletne ubice pita za koju sluzbu rade. Dragojevic je koristio i dokumentarne materijale: snimke kada su se gradjani gazili grabeci se za besplatan hleb, te iz rata vodjenog u Vukovara. Sve je to, izolovano iz konteksta, moglo da bude problematicno i mozda je neki od ovih prizora bio direktan razlog da je “nekome stalo da sto manje ljudi vidi ovaj film". Ni to ne izgleda verovatno. Sve je to receno bezbroj puta: i ko su lopovi, i ko je sta uradio i ko sta nije, a kako je vec receno od reci nikog glava ne boli.

Sve ove pobrojane scene, medjutim, jos problematicnije izgledaju u celini. U “Ranama" kao metafori za posrnuce celog drustva koje nema ama bas nikakvu perspektivu to je veoma vidljivo. Ispada da je neko u vlasti visoko vrednovao film, procenio da nije za potcenjivanje, a pogotovo da nije reprezent RTS. Sto je i logicno. Da nije Kosova, jedina losa stvar u Srbiji prema RTS mogla bi da bude vremenska prognoza.

R. Stanic