Portret Boris Jeljcin, predsednik Rusije

U privatnom vlasnistvu ima sopstveni letnjikovac, dacu od 425 kvadrata, cetiri hektara zemlje i automobil marke BMW. Letnjikovac je procenjen na oko 200 hiljada dolara a auto na oko 12 hiljada dolara. Njegov godisnji prihod iznosio je u ’96. oko 244 miliona rubalja a navedena imovina ima tretman porodicne, posto ukaz obavezuje funkcionere da prijave ono sto se vodi kao vlasnistvo clanova njihovih porodica

Pise: Vojislava Vignjevic

Ukoliko Milosevic jos jednom odmahne rukom na ruske predloge ostace sam oci u oci sa vojnom masinerijom NATO, a malo je verovatno da ce se Kremlj zbog Srba koji sprovode nerazumnu politiku i koji su sami sebe saterali u corsokak, posvadjati sa Zapadom i to kada je Rusija u krizi, objavila je moskovska “Izvestija" uoci razgovora ruskog i jugoslovenskog predsednika u Kremlju. Milosevic, doduse, nije odmahnuo rukom na ruske predloge koje mu je izlozio Boris Jeljcin u utorak (16. juna), ali ni ruski predsednik nije bio zadovoljan (razgovori su bili “teski") jer je tokom pedesetminutnog “prijateljskog ubedjivanja" Jeljcin pokusao da iznudi od Milosevica pristanak za njegov dijalog sa Rugovom ali je ovaj na kraju prihvatio samo da razgovaraju delegacije SRJ i kosovskih Albanaca. Iako, s tim u vezi, deo analiticara procenjuje da Moskva nije dobila nista od onoga sto je ocekivala, vec je izgubila kredit da moze da utice na Milosevica, nemacki kancelar Kol koji je i predlozio Jeljcinu da pozove Milosevica, toplo se zahvalio ruskom predsedniku. A druge reakcije Zapada svode se na iscekivanje da Milosevic pokaze delom hoce li postovati zahteve Kontakt grupe o Kosovu uz ocenu moskovskog, kao razgovora sa polovicnim ishodom bez ijedne zvanicne kritike na racun Jeljcinovih interpretacija zahteva Kontakt grupe, kao i na signale da bi Rusija mogla eventualno da zaustavi izglasavanje rezolucije Saveta bezbednosti o intervenciji NATO protiv srpskih vojnih i policijskih snaga.

S druge strane, i nivo Milosevicevog doceka na aerodromu Vnukovo 2 - pomocnik sefa ruske diplomatije Afanasjevski i sef uprave za Evropu u MIP-u Cizov kao i konferencija za stampu kojoj nije prisustvo i ruski predsednik odudarali su od ocekivanja ovdasnjih zvanicnika. Radikali, koji su nedavno najavili i stvaranje osovine Moskva-Minsk-Beograd (?!), racunajuci valjda da ce u Rusiji kad-tad doci na vlast njihov istomisljenik, ultradesnicar Zirinovski, pateticno su predvideli da je rec o susretu “starih prijatelja". Nema sumnje da su to isto mislili i socijalisti i julovci, ali verovatno ovim prvim nije bilo zgodno da se oglasavaju posto su svojevremeno podrzali puc protiv Jeljcina odrzavajuci prisne partijske (a po svemu sudeci i finansijske) odnose sa Zjuganovljevim komunistima sa kojima i ovi drugi (partija Miloseviceve supruge) od osnivanja do danas tesno i veoma aktivno saradjuje.

A upravo sa nacional-komunistickom opozicijom koja se i dalje kiti Staljinom, Boris Jeljcin ima ponovo dosta problema. Ova politicka grupacija koja dominira u donjem domu ruskog parlamenta Drzavnoj dumi, pokrenula je proslog meseca inicijativu za njegovo smenjivanje. Iako komplikovana pa stoga i tesko ostvariva u nekom kracem vremenskom periodu (protiv predsednika treba da glasa po dve trecine poslanika Dume i gornjeg doma, Saveta federacije, nakon cega Vrhovni sud mora doneti odluku da je sef drzave prekrsio ili ne Ustav, a potom Ustavni sud ocenjuje ustavnost odluke Vrhovnog suda) inicijativa potice od iste strukture Dume koja je pre dve godine izglasala odluku kojom je ponisten akt iz 91. o ukidanju Sovjetskog Saveza!

Akcija za Jeljcinovo smenjivanje se, ne slucajno, poklapa i sa velikim strajkom rudara koji su blokirali transibirsku zeleznicu i time paralisali zivot u vecem delu zemlje, a dodatnim podstrekivanjem socijalnih tenzija, sto je lako posto veci deo zaposlenih u zemlji mesecima ceka plate, Zjuganov pokusava da ojaca poziciju Komunisticke partije Rusije kao jedinog pravog zastitnika “potlacenog, obespravljenog i eksploatisanog naroda". Iako stara boljsevicka retorika i demagogija “ne pije vodu" kod prosecnog gradjanina sudeci bar prema tome sto je Jeljcin pre dve godine dobio predsednicke izbore jer su ljudi, po procenama analiticara, poverovali da ce on zaustaviti komuniste te da valja glasati za svoju decu i vreme koje dolazi posle Jeljcina, Kremlju je potrebna jaka finansijska injekcija. Ne samo za saniranje socijalnih nemira nego i za pokrivanje visokog drzavnog deficita, pa je stoga Jeljcinu sigurno vazniji kredit MMF u visini od 670 miliona dolara koji ocekuje upravo nakon razgovora sa Milosevicem (nije iskljuceno da ce kolicina novca ipak zavisiti od sprovodjenja dogovora “na terenu") od veceg ruskog uticaja na Balkanu.

Stete od drustvenih potresa uvecanih i krizom u prikavkaskoj republici Dagestanu gde je doslo i do oruzanih incidenata pa se tamosnja situacija poredi i sa onom koja je vladala u Ceceniji, lider reformatorskog pokreta “Jabloko" Grigorij Javlinski procesuje i kroz “izgubljenu godinu za oporavljanje ekonomije", dok finansijska oligarhija, uzdrmana nakon smenjivanja bivseg premijera Cernomirdina vec mesecima podriva moskovsku berzu a centri krupnog kapitala nastoje da ugroze plan novog premijera Kirijenka i njegovog kabineta o privatizaciji strateski vaznih firmi. Najzad, tu su i pritisci mocnih finansijskih krugova na centralnu banku da devalvira rublju kao i na vladu da odustane od najavljenog zaostravanja poreske politike sto sve skupa govori pred kakvim se sve izazovima nalaze Jeljcin i njegova administracija. Od toga koliko ce uspeti da neutralise pomenute centre moci zavisice i dalji uspeh ekonomskih reformi koje su poslednjih godina pocele da daju prve rezultate, ali cija je cena i visoka i bolna. Mozda i stoga nedavni prijem Rusije u ekskluzivni krug najmocnijih i najbogatijih zemalja sveta, Grupu 7, iako najvredniji rezultat svih dosadasnjih uspeha na medjunarodnom planu, nije Jeljcinu doneo preveliko odusevljenje kod kuce.

Svestan da Rusija i dalje kaska za razvijenim zemljama jer je sedam decenija duga sovjetska era proizvela ekonomsku, socijalnu i moralnu havariju, Jeljcin je vestim potezima na spoljnopolitickom planu uspeo da Rusiji osigura stabilnije okruzenje - dogovor sa NATO paktom, clanstvo u Londonskom i Pariskom klubu, stratesko partnerstvo sa Kinom, mir sa Cecenijom i ugovor o prijateljstvu sa Ukrajinom, kako bi krenuo u bitku za presudne reforme ka zeljenoj Rusiji, “velikoj demokratskoj sili". On rado koristi sopstvenu krilaticu o “multipolarnom svetu" kao pandam americkoj tezi po kojoj SAD ne zele da uspostave svetsku hegemoniju ali se nece odreci svetskog liderstva. No, tek po isteku Jeljcinovog drugog predsednickog mandata (2000. g) videce se koliko je i sta postignuto u stabilizovanju unutrasnjih prilika, ekonomskoj liberalizaciji i ukupnoj demokratizaciji drustva koje se, prema nekim ruskim nezavisnim analiticarima, moze naci u zamci autoritarnog rezima.

Iako se Boris Jeljcin ne svidja svima na Zapadu, ono sto se desava pokazuje da taj lider, uprkos svojim brojnim nedostacima, moze da vodi Rusiju na teskom putu od komunizma ka demokratiji, etatizma ka trzisnoj privredi, cega je uostalom svestan i deo birackog tela te zemlje. I medju jednima i medju drugima (i na Zapadu i kod kuce) ima i onih koji Jeljcinu ne mogu oprostiti to sto je skinuo sa vlasti Gorbacova (posto ga je spasio od pucista dela KGB i vojske pre sedam godina) odbacujuci njegovu konfuznu ideju o “trecem putu" izmedju komunizma i kapitalizma. No, s druge strane u Rusiji jos nema jake demokratske levice, pa je bolja i neka vrsta Jeljcinovog “tacerizma po ruski", “carizma Borisa drugog", odnosno desnicarskog liberalizma, od eventualne restauracije nacional-boljsevizma.

Robusnom “vihoru sa Urala" kako su ga prozvali Moskovljani u vreme kada je bio sef prestonicke partijske organizacije, ne nedostaje borbenost i upornost koju je iskazivao svaki put kad su ga politicki protivnici ili pak sopstveno zdravlje “otpisivali". Od momenta kada je otvoreno istupio na jednom partiskom plenumu u bivsoj sovjetskoj drzavi kritikujuci slabe rezultate Gorbijeve perestrojke i izostajanje unutrasnje demokratizacije partije zasta je platio smenjivanjem sa celnog mesta u Moskvi i podmetanjem raznih spletki i laznih vesti koje su isle dotle da je cak jednom prilikom i “nestao" u talasima reke Moskve, do komplikovane operacije na srcu pre dve godine. Iz svih brojnih kriza Jeljcin se, medjutim, vracao jos jaci i robusniji uz povremene “izlete" koji su izazivali zaprepascenje i u svetu i kod kuce (dirigovanje policijskim orkestrom u Berlinu na ceremoniji odlaska ruskih vojnika iz Nemacke, zasmejavanje Klintona na racun novinara prilikom poslednje posete Vasingtonu, ili nedolazak na susret s irskim premijerom zbog toga sto se uspavao u avionu), sto je vecim delom bila i posledica vezanosti za dobru kapljicu. Kada se raspao SSSR odnosno kada je sa politicke mape sveta nestala sovjetska imprija, deo analiticara je smatrao da ce sukob oko Crnomorske flote dovesti do pogubnog rata izmedju dva “slovenska brata" Moskve i Kijeva, u kojem ce mozda biti korisceno i nuklearno oruzje. A Jeljcinovo gusenje pucista kada su oktobra ’93. pale i ljudske zrtve iako nije osudjeno na Zapadu izazvalo je brojne strepnje u zemlji pa ipak je i to prebrodio uz titulu coveka godine.

Lose stanje i finansijske teskoce s kojima, medjutim, i danas kuburi ruska armija dovoljan su razlog da Zapad ne zanemaruje eventualnu mogucnost nekontrolisanog aktiviranja respektabilnog nuklearnog potencijala kojim i danas raspolaze Rusija sto ni sam Jeljcin ne potcenjuje buduci da reforme treba da ukljuce i stvaranje profesionalne vojske koja bi se mogla bolje politicki kontrolisati. Otvaranje prema razvijenim zemljama a posebno odnosi sa SAD medjutim podrazumevaju i sporazum o kontroli nuklearnog naoruzanja cemu se protivi nacional-komunisticka opozicija u Drzavnoj dumi.

I za otvaranje prema svetu i za privlacenje toliko potrebnog stranog kapitala, Rusiji je potrebna ne samo precizna zakonodavno-pravna regulativa vec i suzbijanje korupcije i opasne sprege mafije sa delom vlasti. Stoga je Jeljcin pre dve godine doneo ukaz po kojem svi funkcioneri na drzavnom platnom spisku moraju prijaviti svoju imovinu. Gradjani su tako po prvi put mogli da saznaju i sta je prijavio njihov predsednik koji zivi u drzavnoj rezidenciji u Moskvi. U privatnom vlasnistvu ima sopstveni letnjikovac, dacu od 425 kvadrata, cetiri hektara zemlje i automobil marke BMW. Letnjikovac je procenjen na oko 200 hiljada dolara a auto na oko 12 hiljada dolara. Njegov godisnji prihod iznosio je u ’96. oko 244 miliona rubalja a navedena imovina ima tretman porodicne, posto ukaz obavezuje funkcionere da prijave ono sto se vodi kao vlasnistvo clanova njihovih porodica. Naravno da ukaz nece resiti problem korupcije ali je i to deo poteza uracunatih u strategiju ekonomskih reformi za koje je sigurno potrebno mnogo vise godina od nepune decenije od kako je Jeljcin dosao na vlast.