"Vise paznje raznim pitanjima"

Rece ovih dana covek ciju cete karikaturu na ovoj strani sigurno zapamtiti mnogo duze nego ovaj uvodnik (Predrag Koraksic, a povodom nagrade "Mica Popovic") da je njegov osnovni stav "ne miriti se sa onim sto te okruzuje" i da ce braniti taj stav "prosto, iz higijenskih razloga", jer bi se "svaki covek koji barem malo drzi do sebe morao, na neki nacin, odupreti ovom zlu"

Ivan Mrdjen

Sigurno je da ste tokom protekle sedmice u "Nasoj Borbi" procitali i da cete i na stranicama iza ove moci da procitate bolje i ozbiljnije komentare nego sto ce biti ovaj uvodnik, jer je zaista tesko napisati tekst o necemu, sto se godinama podrugljivo krstilo sa "vise paznje raznim pitanjima". Bilo je to u ono vreme kad su se referati i novinski tekstovi pisali po sistemu malo levo, malo desno, red pohvala, red zapazanja o "nekim nepravilnostima", uz obavezno citiranje, pre zakljucka, nekog stava iz nekog vecito vazeceg ili najsvezijeg partijskog dokumenta, pa neka citaoci - ako je to iko uopste i citao - odgonetaju "sta je pisac hteo da kaze".

U medjuvremenu su se stvari promenile, pa su komentari postali oruzje politicke borbe, ali i prethodnica pravih ratnih bitaka, iz njih su nestale ograde i pristojnost, posebno kad je rec o protivnicima (pa i obaveza da se pise istinito), da bi obrnuto srazmerno toj logici "sve je dozvoljeno" - rasla i cenzura i autocenzura, kad je rec o svojoj strani barikade. U tom opstem razvrstavanju i svrstavanju svako je vremenom nasao "svoje mesto", pa se sa velikom sigurnoscu tacno zna kako ce odredjeni dogadjaji ili izjavu komentarisati svaki od iole znacajnijih medija, tacno se zna ko koga i zbog cega napada, ko koga i zasto hvali, ko koga ne pominje, ko se kome dodvorava...

Sud casti Nezavisnog udruzenja novinara Srbije napravio je ovih dana hvale vredan pokusaj da neprofesionalizam i odstupanje od novinarskih i etickih kodeksa uvidi i obelodani i kod prorezimskih i kod nedrzavnih medija, sto su prvi ostro napali (naravno, ne obavestavajuci svoju publiku o cemu se zapravo radi), a drugi uglavnom - precutali. Iako se ne moze u istu ravan stavljati to sto pojedini mediji bezocno lazu da bi omogucili svojim stvarnim gazdama da kradu i ubijaju, sa profesionalnim propustima nekih drugih tipa neadekvanog naslovljavanja ili neotkrivanja izvora informacija, cinjenica je da je duboko podeljena i usancena novinarska scena jos veoma daleko i od primisli da ozbiljno porazmisli o stvarnim posledicama pristajanja na laz, aljkavost i poltronstvo. Nedavno su na Zlatiboru, tematski, o izvestavanju sa Kosova raspravljali najvidjeniji clanovi Komrakovljevog Udruzenja novinara Srbije, pa su listom za "dezinformacije" i "nepatriotizam" okrivili one medije i novinare koji nisu udruzeni sa njima, niti su pak bili prisutni.

U svemu tome nije mnogo srecnija ni pozicija komentatora "Nase Borbe": napisati, po ko zna koji put, da je Milosevic slagao ovaj narod kad ga je izveo na referendum a medjunarodni posrednici mu ne izbijaju iz kuce, zaloziti se za prestanak opsteg nasilja na Kosovu, ciji je tragican bilans vec odneo vise od tri stotine zivota i izbrisao iz geografije vise od stotinu naseljenih mesta sa oko pet hiljada kuca, reci da je jalova, neudruzena, sitnicava i podvaldzijska opozicija direktan saucesnik svega sto nas je snaslo u poslednjih deset godina, ukljucujuci i aktuelno podrzavljenje nasih kompletnih zivota - mora da se suoci sa licnom upitanoscu: cemu sve to?

Rece ovih dana covek ciju cete karikaturu na ovoj strani sigurno zapamtiti mnogo duze nego ovaj tekst (Predrag Koraksic, a povodom nagrade "Mica Popovic") da je njegov osnovni stav "ne miriti se sa onim sto te okruzuje" i da ce braniti taj stav "prosto, iz higijenskih razloga", jer bi se "svaki covek koji barem malo drzi do sebe morao, na neki nacin, odupreti ovom zlu". Iz tog ugla gledano, jedan od odgovora na prethodno pitanje (cemu sve to), ma kako izgledao patetican i trivijalan, mogao bi biti - zbog sopstvene dece, zbog onih koji sad i ovde postaju ljudi i koji ce posledice svega ovoga osecati citavog svog zivota.

Juce smo objavili da je Ministarstvo prosvete dozvolilo nekim skolama da povecaju broj ucenika u odeljenjima za po dva, pa je navedena i elitna beogradska gimnazija u kojoj je moja najmladja cerka upravo zavrsila treci razred u odeljenju sa ukupno 54 (slovima: pedesetcetiri) ucenika (sto bi se reklo u onom vicu, "dva po dva, nakupilo se"), sa gotovo pedeseto odsto izbeglickog profesorskog kadra, koji imaju problem da pronadju put od stana do skole, sa jednim jedinim kompjuterom i salom za "fizicko" u kojoj ne moze cestito da se igra ni na jedan kos. Da li ce iko, osim roditelja, obeleziti dvogodisnjicu smrti tada sesnaestogodisnjeg ucenika jedne druge beogradske gimnazije, koji je videvsi dve slabe ocene u svom svedocanstvu pucao sebi u glavu, shvativsi to kao licni poraz u odnosu na takvu skolu i takav sistem? Da li ce ikoga ganuti sudbina novosadskih blizanaca, koji su - zbog toga sto je njihov otac, ugledni maloprivrednik, odbio da plati "reket" grupi profesora, izgubili vec drugu godinu u drugoj skoli, po istom scenariju, kad se tri slabe ocene pojave tri dana pred kraj skolske godine, a onda se otac zove u skolu "radi dogovora"... Da li je za njih jedini izlaz onaj koji su potrazili junaci Dragojevicevog filma "Rane", da li je ovo vreme u kome samo drustvena margina ima nekakav sistem vrednosti?

Mnogo je takvih prica, ali ko ce o tome sada kad je, "ovakva situacija", kad se neki mladih pokolenja sete samo kad ustanove da nema dovoljno svezeg mesa za njihove krvave pirove. Mojoj najmladjoj cerci je ove srede postar doneo deciji dodatak ("za trece dete") za maj 1997. godine od 145,50 dinara, da bismo uvece na ruzicastoj JUL-ovskoj televiziji videli stotridesetsedmo gostovanje bracnog para Raznatovic i po ko zna koji put slusali novokomponovanu predsednicu Fonda "Trece dete" o tome kako "ova nacija mora nesto da preduzme za svoje potomstvo".

Pre pet godina su na Kosovu, kad su prilike ulivale nesto vise optimizma, na temeljima buduce crkve Hrista Spasa u Pristini delili medalje "Majke Jugovica" Srpkinjama sa cetvoro i vise dece, da bi se vec iduce godine to potpuno izgubilo u programu Vidovdanskih svecanosti. Valjda je metal za medalje utrosen za spomenik Milosu Obilicu, koji je dve godine kasnije otkrio predsednik Skupstine Srbije Dragan Tomic, kao da tamosnjim Srbima nije vec preko glave svetinja i spomenika, ciji su oni jedini taoci. I niko da ozbiljno saslusa vlast vladike Artemija, koji je nedavno za nas list rekao da je "ovaj rezim pretezak i za srpski, i za albanski narod".

To je ta prokleta pozicija, to je to sto nas medjusobno razlikuje i kvalifikuje: sve bezeci od pocetka, ma o cemu pisao, ma sta uzeo za povod i temu, uvodnicar ovog lista mora nekako da dodje na istu tacku i na istu recenicu - vreme je da Milosevic sidje sa grbace ovog naroda, zajedno sa njegovom kamarilom (kako onom na vlasti i uz vlast, tako i onom koja je navodno protiv njega).

Ako nista drugo, zbog sve nase dece...