Rupa u vremenu

Ni pretnje smrcu nas ne mogu promeniti, samo nas ucvrscuju u primitivnoj agresivnosti ili sebicnoj nezainteresovanosti. Pacifisti traze vojnu intervenciju, desilo se prvi put za Bosnu pre nekoliko godina, desava se opet sada. Ja sam politicka idiotkinja, nijednu vojnu intervenciju ne podnosim nigde, pa ni ovde gde zivim. Ja se jednostavno plasim, jer znam da je blizu, osecam da nemam snage da bezim, i znam da sa druge strane za nas iz obora nema mesta

Pise: Jasmina Tesanovic

Subota, 20. jun

Ispratila sam autobus sa decom u Grcku: ja ostajem da cekam NATO. Cujem da se ljudi klade, da li ce bombardovati Beograd, Srbiju ovih dana ili pocetkom septembra. Onda ima onih starih komunista koji se ljute, kazu bombardovanje je ozbiljna stvar, kako vas nije sramota da manipulisete takvim glupostima. I onda velika vecina onih koji ne misle nista. Nisu mislili ni ranije nista, ni sutra nece misliti nista, kako onda danas da misle nesto? I ne nerviraju se, i misle kako ce sutra gledati utakmicu Jugoslavija-Nemacka, i kako ce piti pivo uz utakmicu sa kumovima i kako nece ici na letovanje, jer nemaju para, ali nema veze, mogu da se ozderavaju, to im je jedino preostalo... I tako, kao da postoji neka rupa u vremenu: odjednom kao da se kroz maglu secam pedesetih godina, gotovo da se nikad nisam setila nicega iz svog najranijeg detinjstva, do ovog trena, kad je rupa u vremenu usisala sve nas i vratila nas u pedesete. Te neke zene su isto tako bile debele kao ove danas, i nije se islo na more, i buljilo se u neki crno-beli televizor kolektivno i nije se mnogo mislilo, jer nije bilo prostora za misao: rad i beda usisali su zivote i sve individualne projekte. Moja teka je isto kao moja prijateljica Ceca, imala veliki stomak, velike grudi i uvek dobro raspolozenje. A bila je zestoki antikomunista, rasista i osoba koja je u ratu izgubila sve: status, novac, kuce, muza, lepotu... Ali kao da nije, kao da je vise volela ovo sto joj je ogoljeno ostalo nego ono sto je izgubila.

Kod Zeleznicke bolnice autobus sa decom krece: vodja izvidjac se dere na decu, na roditelje, ne skrivajuci svoju atuoritativnost i agresivnost kao stil: kaze, ovo je vaspitno ne rekreativno letovanje. Doslo je njegovo vreme. Mi roditelji mrtvi hladni pustamo da nam neznanac maltretira decu u vaspitne svrhe. Odgovaramo mu masnim vicevima, cinizmom, potpuno ravnodusni. Neke babe sa prozora Zeleznicke bolnice dobacuju, hoce i one da ucestvuju, tu sa prozora dok cekaju smrt ili bilo sta, nekog rodjaka, veceru: kakva je to ekskurzija? Kazem ja NATO eskurzija, srpski izvidjaci idu u susret americkim. U jednom trenutku primecujem, autobus ima registraciju Bijelo Polje, pomisljam, bezbednije je. I pitam se, kakva su ta ostala bombardovanja bila: u Beogradu '41. kada mi je stradala tetka, u Sarajevu '92. kada mi je stradala neka druga tetka. I da li bih i tada, kao sada, na ulici ispred Zeleznicke bolnice ucestvovala u sceni iz Kusturicinog filma. Ili je to samo, ona gore pomenuta rupa u vremenu?

Nedelja, 21. jun

Od vesti do vesti: cekajuci NATO. Kako ce se odraziti uspesna utakmica jugoslovenske reprezentacije na NATO, mozda napadnu, a nasi istom merom uzvrate? Zanimljivo je bilo biti na ulici u vreme utakmice. Zasto se meni to uvek desava? Kao neki skript. Bas taj dan u to vreme dok se pripadnost meri gledanjem utakmice, ja u suprotnom smeru, po oluji idem da se nadjem sa Amerikankom koja dolazi sa Kosova i nastavlja za Sarajevo. Pre nekoliko godina zajedno smo napravile knjigu izbeglickih prica "Kofer". Od tada se nismo videle, sve do ove utakmice. Jedva smo se razumele od buke televizora iz kafica, od oluje, od istorije. Setila sam se mog skripta u drugim prilikama: kada je Tito umro, stanovala sam u Kosovskoj ulici. Svi predsednici prisutni na sahrani prosli su tom ulicom u otvorenim kolima i mahali narodu na prozorima. Ja sam prespavala tu priliku, kao i niz godina svog zivota koje su Titu pripale. Kad god bih ga videla na TV-u kako nam mase, mislila bih da mi je neki rodjak, deda. Kad je pre neko vece covek upucan u glavu ispod mog prozora, nisam opet mogla da se probudim. Sto kaze moj majstor Stamenko, povodom poslednjeg glasanja: vise ni za sebe ne bih glasao. Mislim da se ne bih probudila ni u mene da su uperili pistolj. Zivim u statisticki mozda najopasnijih dvesta metara u Jugoslaviji, u ulici Molerovoj. Od kada sam se doselila, za poslednje cetiri godine, ubijena su cetiri coveka na potezu od pedesetak brojeva. I dvaput je eksplodirala bomba iza coska. Ali o Molerovoj drugi put. Danas sam vise nego juce u anksioznoj depresiji. Pisem svoj dnevnik o "Normalnosti", o Kosovu vec vise od tri meseca. Ima podnaslov: moralna opera politicke idiotkinje. Ali i o tome drugi put.

Ponedeljak, 22. jun

Volim granicne dane izmedju horoskopskih znakova, kao sto je danas, u koje inace ne verujem, ali s kojima se silno provodim. Kao i sa svakom drugom verom. Ima mnogo nacina da se opise jedan dan; po onome, sto radis, po onome sto mislis, po osnovnom osecanju koje nosis. Ja uvek mislim da sam mogla hiljadu razlicitih oblika da budem, stvorim... A onda ni dve stvari uporedo ne mogu da izvedem. Danas sam, kuvala rizoto sa lignjama dok sam zavrsavala tekst "Zene i rat" za neki americki casopis. Ovaj put je rizoto stradao, a ne tekst: ta ce me greska vremenski vise kostati. A jedino ozbiljno osecanje koje u sebi nosim je rat, rat, rat, jedno od onih arhetipskih strahova, kao od porodjaja, smrti, u kojima prestajem da budem pojedinka i postajem sve ono od cega sam nastala, meni nepoznato. Mislim da su se te stvari u mom zivotu mogle i bez mene da odigraju; u tom smislu detinjstvo je najgore: postoje samo ta stanja. Zato se ne secam svog detinjstva. I dalje se pitam, kako ljudi mogu da idu ulicama kao da se nista ne desava i u kompulzivnom patriotizmu da klicu nekim fudbalerima koji zive u inostranstvu vec godinama i za koje je Jugoslavija folklorno obelezje. Kao da je instinkt istine i pravde izumro, sve dok neki fudbaleri ne sutnu loptu, i tada srpski narod postaje kolektivno bice sa istorijom. Moji prijatelji nemaju novca da plate struju, da se prehrane i naravno nece da idu u rat. Osecam grizu savesti i osecanje krivice i duznosti u odnosu na nase konstruisane neprijatelje Albance i moje prijatelje koji ovde odumiru. Ali ja jos manje znam sta da radim: pisem dnevnik i popujem, cekajuci NATO.

Utorak, 23. jun

Tenzija je u vazduhu, pred kisu, elektricitet, pred rat. Romkinja u mojoj ulici koja zivi u podrumu valja se, polugola, po upljuvanom trotoaru, po srci od pivske flase koju je razbila. Ni Marina Abramovic se nije toga setila. Sva je u krvi, vice milicija, ubi me, njen sin hoce da je skloni, ali njen muz stoji pored nje stoicki, njeni unucici, dve bebe, ne placu, a njen pas Tijana, inace muski rasni pas, ravnodusno lize krv sa trotoara. Ona ima duge monologe o zivotu, ratu, o ljubavi, o prostoti. U poslednje vreme sve cesce. Mi Molerovci, marginalci i kriminalci (nova struktura stanovnika ove ulice), gledamo sa prozora i onda pozovemo hitnu pomoc: za sat vremena sedece na stepeniku blazena. Svakim danom osecam kako se smanjuje drustveni i emotivni prostor izmedju mene i nje. Znam zasto i kako ona radi to sto radi, i ona zna zasto ja to ne radim. Ona je Romkinja, ja sam Belkinja. Zove me "maco" na ulici, jos jedina osoba koja mi tepa. Kugla u stomaku ne prestaje da me muci: svratila sam u Zenski centar. Drugarica mi kaze, jesi li cula sta radi nasa vojska na Kosovu, stalno dobijamo emailove: siluju, ubijaju... isto kao '92. u Bosni. Mi ovde, sad vec na svim televizijama samo cujemo o teroristima i vekovnim stradanjima srpskog naroda. Tu zrtve jos uvek uglavnom imaju imena! Amerikanka mi kaze: hoces na Kosovo, da sama vidis? Ne moram, sve znam. Danas jedan milicajac u civilu samo sto me nije ubio vozeci svoj auto kao da je na frontu. Nije me ni pogledao, ja sam njega gledala zapanjeno, ali zanemela. Takva je stvarnost milicije i gradjana u ovoj drzavi, mogu da zamislim kako je na Kosovu! Iz Haga me zovu da idem na Kipar septembra da drzim predavanje o Kipru, ili da smislim neki nov politicki ugao o Beogradu iz Beograda. Nemam emotivne snage da nesto tvrdim: ja nisam intelektualac, ja nisam pisac, ponavljam, ja sam zena koja gleda i ponekad nesto napise.

Sreda, 24. jun

Danas sam stajala na Trgu Republike iliti Slobode (i SPS i SPO hoce da se gine za Kosovo i s tim duhom nazivaju trgove i decu) sa Zenama u Crnom: za mir na Kosovu. Kao i uvek, vrlo malo ljudi je bilo zainteresovano, bilo je nekoliko fotografa, a jedan je iz cista mira poceo da vice na nas zato sto neke zene nisu htele da se slikaju. Vikao je kao muskarac blesavim zenama: "Zasto vi uopste stojite kad necete da se slikate". Rekla sam mu da ne propoveda. Ne trpim vise kulturoloske primitivizme, zamalo da se pobijem sa taksistom koji me je nazvao guskom i pokusao da mi presece put. Zene izdajice rata protestuju za mir, a jedan penzioner nas psuje, on bi da se ratuje: kulturoloski i on ne shvata da prelazi sve granice. Skriven iza svojih godina i pola ne trpi suprotno misljenje. Ni pretnje smrcu nas ne mogu promeniti, samo nas ucvrscuju u primitivnoj agresivnosti ili sebicnoj nezainteresovanosti. Pacifisti traze vojnu intervenciju, desilo se prvi put za Bosnu pre nekoliko godina, desava se opet sada. Ja sam politicka idiotkinja, nijednu vojnu intervenciju ne podnosim nigde, pa ni ovde gde zivim. Ja se jednostavno plasim, jer znam da je blizu, osecam da nemam snage da bezim, i znam da sa druge strane za nas iz obora nema mesta. Vratila mi se drugarica iz Italije. Kaze, da znas da nije ni tamo dobro. Znam, ali vazno je da imas izbora. Bolje dva losa nego nijedan. Kako vreme prolazi imam utisak da sve znam: prekasno i bez poente. Znam sta ce biti sa mnom u svim opcijama i ravnodusna sam. Iduci danas centrom vrelog Beograda, gledajuci ljude kako prezivljavaju, prosjake, invalide, masne autobuse, agresivne muskarce i otudjene zene odjednom kao da se probilo nesto duboko iz mene visoko iznad mene: kao neko da me je iscupao i negde zafrljacio. Osetila sam vrtoglavicu, a onda iznenada: slobodu. Mislim da sam dozivela iskorenjenje ili depatriotizaciju.

Cetvrtak, 25. jun

Svako jutro, cim ustanem, slusam vesti, i tako svaki sat. Pre neko vece, jedan prijatelj nije mogao da dodje na zurku jer "mora da slusa vesti". Vise ne citam, a pisanje mi dodje kao staromodna praksa nekih minulih vremena. Neka pisu pisci, samo neka pisu! Neka pisu lepo i pametno, ali ko ce to da cita? Ja nisam uspela da procitam knjigu do kraja vec nekoliko godina: gubim koncentraciju, i primecujem da moje obrazovanje poprima ono opsesivno vizionarstvo fiksirano na gomili opstih kvazi naucnih podataka, tako tipicno za jednu zatvorenu kulturu na malom jeziku. Kazem sebi: od danas citaces svaki dan bar trideset stranica neke pouzdane literature, umesto vesti, umesto televizije. Umna gimnastika protiv nedostojanstvenog starenja u jednom gerontokratskom drustvu u kome godine nose s jedne strane fizicku bedu, a s druge umno divljanje. Citacu Svetog Augustina, citacu decije price, i valjda postoji i nesto izmedju... I kad procitam ove stranice koje sam pisala poslednjih nedelju dana stidim se njihove iskrenosti i elementarnosti.

Petak, 26. jun

Poslednji dani. Mozda kad ovo bude objavljeno, NATO vec bude stigao i... U to ime, sinoc sam se napila sa prijateljima. Na javnom mestu. I nekako, svi su primetili da sam se napila i to su komentarisali, iako se svega secam, i znam da nisam pricala vece gluposti nego obicno. Pijane zene su vece remecenje javnog reda od pijanih muskaraca koji vrlo cesto obavljaju visoke javne funkcije u visokom pijanstvu, ne dodirujuci stvarnost. Elizabet Vurcel, americka spisateljica objavila je novu knjigu "Kucka", sa svojom fotografijom sa golim grudima na naslovnoj strani, o slavnim zenama u depresiji. U prethodnoj knjizi je pricala o svojim pijanstvima, depresijama, gubljenjima. Knjige su joj bestseleri, i imaju visoke ocene kritike. Eppur si mouve...

A intima? Ni reci o njoj, jer intima je kao senka, onoga trenutka kada je osvetlis, ona nestane.

(Autor je knjizevnica iz Beograda)

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1995 - 1998 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /