Mahmut Bakali, clan pregovarackog tima kosovskih Albanaca

Punih deset godina Bakali je bio prva licnost Kosova, njegov gospodar. U to vreme pokrajina je dobila najvecu autonomiju i ekonomski napredak. Posle pada 1981. postao je prva zrtva, a sada kao zagovornik srednjeg resenja, ima sve izglede da ponovo postane centralna figura. Poznat kao veliki veseljak, posebno pazljiv u odnosu sa novinarima, istrajno je radio na svom obrazovanju, ucio jezike i odrzava kontakte sa svetom

Sve cešce pojavljivanje Mahmuta Bakalija, Albance podseca na vreme kad je Kosovo imalo dosad najveci stepen autonomije. Sunarodnici ga smatraju zrtvom srpkih pritisaka sto je znak da medju Albancima postoje snage koje su voljne da rešenje kosovske krize traze mimo Rugove, odnosno koje pod nezavisnošcu pokrajine ne podrazumevaju njeno otcepljenje od Jugoslavije.

Najnovija zbivanja na Kosovu pokazuju da je razdaljina izmedju Beograda i Prištine tokom proteklih deset godina mnogostruko uvecana. Kom nije dostupna štampa na albanskom jeziku, njegova saznanja o zivotu Albanaca i politickim dešavanjima medju njima su krajnje površna. Publikacije tipa “Ko je ko", mada se ne prave na ideološkoj osnovi, ne registruju Albance. Kosovo je, recju, odavno druga drzava, samo se na ovoj strani o tome nerado govori.

Stoga su mnogi bili iznenadjeni kad se u grupi G 15, a zatim i na uzem spisku albanskih pregovaraca, našlo ime Mahmuta Bakalija, nekadašnjeg predsednika kosovskih komunista, koji se iz politike povukao još pocetkom osamdesetih i odonda se gotovo nije pojavljivao na javnoj sceni. Da li ga je sada, u vreme kad se priprema teren za pregovore, “pronašao" Rugova, Gelbard ili Miloševic, manje je vazno. Njegov povratak svedoci da zbivanja iza scene nisu manje znacajna od onoga što se dešava na javnoj sceni. Iako ga u politici dugo nije bilo, ocigledno nije zaboravljen. Nije ni potvrdio ni demantovao vest da mu je Zapad preporucivao da na martovskim izborima bude protivkandidat Rugovi. Mahmut Bakali bio je prvi covek Kosova punih deset godina, upravo onih koje su Pokrajini donele ubrzani razvoj i politicko osamostaljenje u Srbiji i Jugoslaviji na osnovu Ustava iz 1974. Zahvaljujuci redovnom priticanju para iz Fonda za nerazvijene, na Kosovu se u to vreme izuzetno mnogo gradilo: škole, fabrike, stanovi, banke, sportske hale, pa i velelepna zgrada Univerzitetske biblioteke u Prištini, koja ce kasnije biti proglašena za jedan od simbola albanskih separatistickih teznji. Na redovnim praznicnim otvaranjima novih objekata predsednik PK SK ponašao se kao mali Tito. Nekad je cak oblacio belo odelo, što u ono vreme nije bilo samo pitanje mode i ukusa, vec i jasna politicka poruka. Iako Kosovo formalno nije bilo republika, Srbija se fakticki nije mešala u tamošnje unutrašnje poslove, a Bakali, Fadilj Hodza i ostali kosovski lideri uzivali su apsolutno poverenje saveznog vrha i Tita licno. Zbog svega navedenog bili su veoma poštovani medju svojim sunarodnicima. Autor ovih redova seca se s kakvim ponosom su rudari u Starom Trgu, pre nekih dvadeset godina, govorili da je kod njih, dole na devetom horizontu, jednom bio i drug Bakali.

Bakalijeva era bila je zlatno doba za kosovske Albance i oni to ne zaboravljaju. On se posebno ponosio kombinatom “Balkan" u Suvoj Reci i tzv. radnickom menzom u sklopu istog, gde je »radio« jedan od najboljih šankova u staroj Jugoslaviji. U svojstvu gospodara Kosova Bakali je bio izuzetno pazljiv prema novinarima koji su dolazili da pišu o kosovskim dostignucima. Dovodio ih je u restoran “Parnas" u Prištini, gde je znao da priredi nezaboravne sedeljke uz birana kosovska vina. Voleo je da tamo odlazi u pratnji gostiju i policije, i to sa muzikom. Omiljena pesma bila mu je “Roka mandoljina", a poseban dozivljaj je bio kad je njegovim gostima pevala Nedzmija Pagaruša. U njegovo vreme je, uzgred, u novinarskim krugovima, s razlogom, bio izuzetno cenjen i bife u zgradi PK SK Kosova. Nakon 1981. ispostavice se da je medalja brzog razvoja i bratstva- jedinstva imala i manje sjajno nalicje. Staviše, da je smišljeno pripreman teren za dalje postepeno odvajanje Kosova od Srbije i njegovo priblizavanje Albaniji.

Studentske demonstracije u Prištini marta i aprila 1981. u potpunosti su izmenile tok dogadjaja. Bakali je u prvi mah odbijao zahteve iz Beograda da podnese ostavku, izjavljujuci da je najpreci zadatak otkloniti posledice “kontrarevolucionarnih dogadjanja". Kad je ipak primoran da se povuce, krivicu je sa demonstranata svalio na spoljne neprijatelje i Savez komunista koji, po njemu, nije bio dovoljno budan. Takva velikodušnost prema mladom naraštaju i prihvatanje kazne pod pritiskom Beograda dali su mu medju Albancima oreol zrtve. Kazna, doduše, nije bila teška. Iako je novinarska hajka protiv njega trajala nekoliko meseci, sve se završilo njegovim premeštajem na rad u Pokrajinsku zajednicu za nauku i krivicnom prijavom zbog krivolova, kasnije odbacenom. Narednu deceniju i po, pogotovo nakon ukidanja autonomije Kosova, za Bakalija se u Beogradu nije culo. Albanci, medjutim, nisu zaboravljali šta su sve imali pod njegovom vlašcu, a ni on nije pokazivao nameru da ode u zaborav. Povremeno je ucestvovao na (medjualbanskim) skupovima posvecenim kosovskom problemu i davao izjave za stranu štampu. Kad se prošlog meseca prvi put sreo sa americkim izaslanikom Robertom Gelbardom, bilo je jasno da Rugovin Demokratski savez Kosova nije jedini politicki cinilac na kosovskoj sceni. To je postalo još ociglednije kada su se u prvim redovima demonstranata našli i Fadilj Hodza, Kacuša Jašari, Hisen Kajdomcaj i drugi iz bivših prištinskih vladajucih garnitura. U dobro obaveštenim izvorima se culo da se bivši ukljucuju u igru zbog toga što Miloševic ne pristaje da razgovara (samo) sa Rugovom. Pored toga, i medju Albancima ima mnogo onih koji smatraju da je lider DSK potrošen i nepogodan za pregovore. Zato je trazen i, izgleda, u Bakaliju pronadjen neko vican politickom zanatu, prihvatljiviji za Miloševica od Azema Vlasija (o cijem povratku u politku se takodje šuškalo, uz napomenu da ga predsednik Jugoslavije nikako ne podnosi), a prihvatljiv i za Albance.

Bez obzira da li su ta nagadjanja tacna, Bakali se u poslednjih mesec i po dana sve cešce oglašava u domacoj i stranoj štampi i njegova rec se, utisak je, veoma pazljivo sluša ne samo u Prištini, vec i u glavnom gradu Jugoslavije i zapadnim prestonicama. Na osnovu njegovih izjava teško je tvrditi da je on mnogo “mekši" od Rugove ili Adema Demacija, ali se istovremeno mora imati u vidu da svi pregovaraci sveta pre nego što sednu za sto zastupaju maksimalisticke stavove, ne otkrivajuci u cemu i dokle su spremni da popuste. Bakali, kao prvo, ukazuje da za Albance nije prihvatljiv dijalog na osnovu Ustava Srbije i, takodje, da razgovor bez medjunarodnih posrednika ne bi imao smisla. Ovo poslednje je, uostalom, potvrdio i Miloševic, potpisavši sporazum o skolstvu sa Rugovom uz posredovanje trece strane, katolicke organizacije “Sveti Edjidio". Po njegovom mišljenju, nastojanja Albanaca za nezavisno Kosovo moguce je ostvariti kroz priznavanje Republike Kosovo kao ravnopravnog subjekta sa Republikom Srbijom i Republikom Crnom Gorom.

Komentarišuci Gelbardovu izjavu da nema nezavisnosti Kosova, Bakali ukazuje da Amerikanac “zapravo misli da nema nezavisnosti van sadašnjih medjunarodnih granica Jugoslavije". Prevedeno na svakodnevni jezik, to znaci da Bakali pripada onima koji ne teze odvajanju Kosova od Jugoslavije, odnosno stvaranju još jedna albanske drzave. On, cak, ne insistira na nazivu “Kosovo Republika", vec na prvo mesto stavlja status kosovskog entiteta. U suštini, prica se svodi na isto: zahtev da Kosovo bude jedan od tri ravnopravna subjekta u jugoslovenskoj konfederaciji. On je sasvim uveren da je to ostvarljivo: “Srbima je još teško da zamisle da, u drzavnom smislu, zive ravnopravno sa Albancima, ali buduce generacije ce se navici na to".

Ako medju Albancima postoji spremnost da se naviknu da zive ravnopravno sa Srbima, to se ne mora, ali se moze smatrati ustupkom. Pre nego što pregovori pocnu, morala bi se i druga strana izjasniti ne samo o granici preko koje nece preci, vec i o crti do koje ce biti voljna da odstupi. Mahmut Bakali, u svakom slucaju, ni dosad nije zurio, a o politici je puno naucio i u vreme dok je bio na vlasti i posle odlaska u senku. Sigurno je da se pod svetlost reflektora nije vratio s namerom da se pridruzi onima koji prizeljkuju rat, vec sa zeljom da doprinese nalazenju onog puta koji je u jugoslovenskim sporovima u poslednjih deset godina uporno izbegavan