PREKOMPONOVANJE POLITICKE SCENE SRBIJE

Usitnjena, bezuticajna, medjusobnim svadjama rastrzana i uzaludnim politickim borbama iscrpljena opozicija pokusava da se konsoliduje pregrupisavanjem, ukrupnjavanjem, odnosno povezivanjem stranaka po srodnosti

Posle raspada koalicije “Zajedno", opozicija je, prakticno, nestala s politicke scene Srbije. Ostala je bez veceg uticaja samim tim sto je prokockala sansu da udje u republicki parlament, mada je i on marginalizovan. Uveravanja lokalnih lidera da “Zajedno" jos postoji u opstinama gde je osvojila vlast, dozivljavaju se, nakon burnih unutar i medjustranackih svadja u centralama, kao poslednji trzaji bolesnika na izdisaju.

Najbolja potvrda za to je pokusaj konsolidacije srpske opozicije nakon stvaranja levicarsko-radikalske vladajuce koalicije, pregrupisavanjem i medjusobnim povezivanjem srodnih stranaka u Republici. Pa ipak nema nagovestaja da bi u skoroj buducnosti mogle da se konstituisu neke nove politicke snage, iako je Srbiji nova opozicija potreba.

Usitnjena mreza

Na to sa simpatijama gledaju i vojvodjanske, mahom posvadjane stranke, koje pokusavaju da se konsoliduju i grupisu oko pokrajinske autonomije, i da se povezu s koalicijom “Sumadija", sandzackim i drugim partijama koje sve vise zagovaraju regionalizaciju Srbije i resavanje statusa pojedinih oblasti kao sto su centralna Srbija i Raska.

Na drugoj strani, dolazi do priblizavanja izrazito nacionalnih stranaka - Kostunicine Demokratske stranke Srbije i Rakiticeve Saborne narodne stranke, a slicni procesi se primecuju, poslednjih dana, i u pokuspaju da se nadje “vezivno tkivo" izmedju Demokratske stranke, Demokratske alternative, Iliceve “Srbije Zajedno" i Baticeve Demohriscanske stranke Srbije.

Posle izbora u Crnoj Gori, moze se ocekivati i povezivanje u sirim, jugoslovenskim razmerama, koje je najavila Demokratska stranka, a u nacelu podrzali: Gradjanski savez Srbije, Demokratska partija socijalista Crne Gore i Narodna stranka Novaka Kilibarde. I pojedine dojucerasnje sindikalne vodje u Srbiji zagovaraju stvaranje nekakvog foruma koji ne bi bio ni stranka, ni sindikat, a koji bi okupio sve grupe i pojedince koji se zalazu za gradjanska prava i slobode.

U svemu tome jedino nije jasna uloga Srpskog pokreta obnove koji se i dalje izdaje za opoziconu stranku, iako sve vise participira u vlasti, ocito pokusavajuci i na taj nacin da sacuva Beograd koji za njega predtavlja, izmedju ostalog, i snazan finansijski oslonac.

Trenutno SPO kao da se nalazi na “brisanom prostoru" izmedju patriotsko-nacionalisticke opcije Socijalisticke partije Srbije i Srpske radikalne stranke. Kao da njen predsednik, Vuk Draskovic, jos nije postao svestan da su pregovori za sastav nove Republicke vlade zavrseni i da su radikali zauzeli ona mesta na koja je racunao.

Prekinute niti

I Nova demokratija kao da se jos nalazi “u procepu", jer nije vise u vlasti, a po mnogo cemu bliza je opoziciji. Mada se ne zna kome ce se prikloniti, jer je, izgleda, jos u fazi otreznjenja, ona bi - sudeci prema demokratskoj opciji kojom se suprotstavljala vlasti jos u vreme kada je u njoj sudelovala, zagovarajuci regionalizaciju Srbije umesto centralizacije, i otvaranje prema Evropi i svetu - mogla da bude i najvece pojacanje posustaloj i, u prilicnoj meri, vec “dokrajcenoj" opoziciji.

Liderski karakter opozicionih stranaka sprecava njihovo brze povezivanje, odnosno ukrupnjavanje. Sujete, surevnjivosti, medjusobna netrpeljivost pojedinih lidera, koje su i dovele do raspada postojecih koalicija na lokalnom nivou, samo potpomazu jacanju “narodnofrontovske" vladajuce koalicije. To je jedno vrzino kolo u kome ce dalji proces integracije dobrim delom zavisiti i od toga koliko ce se dugo odrzati ova vlast i da li ce biti nekih novih izbora.

M. Torov