Svercovanje politickih gluposti

Dragan Banjac

Dan pred rimski samit u Pristini, dvanaesti put zaredom, potpredsednik srpske vlade Ratko Markovic sa svojim timom i nekolicinom “prosrpskih Kosovara" zalud su cekali predstavnike “onih drugih" kosovskih Albanaca da bi konacno otpoceli dugo najavljivane razgovore. Dan ranije Markovic je na adresu Demokratskog saveza Kosova, dakle dr Ibrahimu Rugovi, poslao pismo u kojem ga informise o “elementima prilaza buducim razgovorima", ali su mu na divan stigli samo neki Albanci, Romi i Egipcani. U cestitost tih kosovskih gradjana ne treba sumnjati, u dobre namere takodje, ali je problem druge vrste - oni su svrstani u partije koje, uz svako postovanje, zasad, ne predstavljaju politicku snagu koja bi mogla dobiti legitimitet posebno ne Albanaca s Kosova koji se zalazu za samostalnost Pokrajine.

Oni drugi ipak nisu dosli ustavotvorcu, tumaceci to kao marketinski potez pred zasedanje Kontakt grupe kako bi srpska strana “koja zapravo nije za pregovore nego za rat" nesto ucarila kod medjunarodne zajednice. Dzemailj Mustafa, savetnik za stampu Ibrahima Rugove (“predsednika Republike Kosovo") nakon sastanka grupe G-15 ciji sastav daje cetvoricu koji ce - kad se sedne - biti ovlasceni pregovaraci, rekao je da su oni za pregovore ODMAH, ali - uz medjunarodnog posrednika (pri cemu se najcesce pominje Amerika) i na neutralnom terenu.

Ovi politicki vazniji kosovski Albanci, mada su verovatno za srpsku vlast i gradjane posle referenduma vazniji poslusni Albanci, Romi i Egipcani, Ratku Markovicu porucuju da bi umesto ovakvih pisama i poziva bilo bolje “povuci specijalne policijske i vojne snage". Istina, to trazi i medjunarodna zajednica i istovremeno preporucuje svim Albancima na Kosovu da ne racunaju na svoju drzavu, a Beograd (kao uostalom i neki Albanci) slusa samo ono sto mu odgovara.

Ipak, situacija na Kosovu ovih dana govori da je stanje ovde mnogo ozbiljnije i naravno drukcije od onog koji slikaju televizija i novine. Osim toga, u opticaju su i razlicite opcije “dobro obavestenih" na obe strane. Govori se, medju Albancima, da mozda postoji “dil" s Amerima kako bi se jedan broj likvidirao (“nekoliko hiljada"), nakon cega je normalno ocekivati da to natera mnogo veci broj na odlazak. Ipak, sve se ne uklapa u cifre (“tesko je pobiti toliko ljudi pred ocima Evrope") pa je tu i prica o mogucoj podeli neposlusne Pokrajine na dva dela. Albancima bi se navodno dao jedan cosak da na njemu rade sta hoce, ali bi u Srbiji trebalo da ostanu - manastiri i rudna bogatstva.

Ono sto je najgore, a o tome se malo govori i zasad niko ne uzima dovoljno ozbiljno, jeste sirenje kosovske pukotine. Dva naroda su toliko vec daleko da je cak i za najvece optimiste kasno za bilo kakav valjan razgovor. I ono sto posebno srpska strana zanemaruje - nije sve pocelo silaskom nekih funkcionera u onaj rudnik i snosenjem banana, vec mnogo, mnogo ranije. Pa posto ce biti pregovora, posrednika iz inostranstva i, bogami, autonomije - vreme je za vise iskrenosti. I valja reagovati sto pre.