SRPSKA NACIONALNA POLITIKA JOVANA RASKOVICA - UTOPIJA ILI POUKA

Dobrica Cosic

Dvadeseti vek je vek politickog poraza srpskog naroda; vek poraza srpske nacionalne politike. Nijedan veliki politicki cilj, koji smo postavili na pocetku veka, nismo ostvarili; izgubili smo i one bitke za koje smo verovali da smo ih dobili. Pretrpeli smo slomove u dvemu velikim ideologijama - nacionalnoj i socijalnoj - u jugoslovenstvu i socijalizmu. U XX veku vodili smo sest nacionalnooslobodilackih ratova za nacionalnu drzavu i juznoslovensko ujedinjenje, izveli smo i jednu revoluciju za novi drustveni poredak i spas Jugoslavije, a pri kraju veka ostali smo bez Jugoslavije, svoje drzave, i poretka koji je trebalo da bude socijalisticki. Zrtvovali smo se za oslobodjenje naroda koje smo smatrali bratskim, uzvratili su nam samo mrznjom i neprijateljstvom. U XX veku nijedan mali evropski narod nije sebi postavljao vece i neostvarivije ciljeve od srpskog naroda; nijedan mali evropski narod nije imao za protivnike i neprijatelje najvece sile sveta, kakve je imao i ima srpski narod.

Razum nam nalaze da tu slavu sa svim tragickim hibrisima prepustimo nacionalnoj knjizevnosti i sto pre okoncamo nacionalnu politiku XX veka. Svojoj snazi, ciljevima i potrebama treba da pronadjemo pravu meru i beznacajnije mesto od dosadasnjeg u ovom i sutrasnjem svetu. A taj svet nije svet slobode, istine, pravde i ravnopravnosti; taj svet je svet surovog egoizma, hegemonija, potcinjavanja, vladavine sile i zla. Nista nam ne pomaze moralisticka retorika protiv takvog sveta i busanje u prsa da smo u pravu, da nam se cini zlo i nanose nepravde. Jer ti koji odlucuju o nasoj sudbini, i koji nam cine zla i nepravde, dobro znaju sta nam cine; ali nam to cine zato sto im je to interes i sada korisno. Uloga zrtve nijedan narod nije ucinila spokojnim, zdravim, stvaralackim. A njegove pripadnike ni moralnim, uvek. Uloga “nevinosti bez zastite" i sa mogucim sazaljenjem narodu ne donosi uvazavanje. A takve uloge danas nosi srpski narod. Moramo uciniti sve sto mozemo da takve uloge i satanizacija Srba postanu proslost.

Ako spoznati sebe stoji na vratima antickog umovanja o coveku i njegovom svetu, kriticko, istinito saznavanje sebe treba Srbima da stoji na vratima njihovog spasenja i spokojnije buducnosti. Istine o sebi su najskuplje ljudske istine - i za te istine, za takvu samosvest, samouverenje i samopostovanje, snagu imaju oni koji opstaju i pobedjuju u ovom neizvesnom i opakom svetu. Samo s istinama o sebi mozemo da saznamo istine o drugima, povratimo samopouzdanje i izvrsimo preporod kojim se stupa u savremenu civilizaciju. A mi se sobom jos nismo ozbiljno pozabavili i koliko jesmo, to nam se saznanje zaturilo u trivijalnostima politicke svakodnevice i duhovne pustosi koja nas plavi. U sagledavanju sebe, ne verujem da mozemo izbeci zakljucak: ni u Kraljevini, ni u Titovini, ni na njenoj rusevini, Srbi u politici nisu imali ljude dorasle vremenu, nacionalnim ciljevima i potrebama. Ni Nikola Pasic to nije u svemu bio; mozda u generalnoj nacionalnoj strategiji, nije Srbiji i srpskom narodu izabrao pravi put, jer se vec od 1918. pokazao kao strma stranputica. U citavom XX veku u srpskoj politici, najrazumnije i najdalekovidije su mislili oni koji u toj politici nisu odlucivali o narodnoj i drzavnoj sudbini. Mozda je tako u svim narodima; da nije tako “veliki mehanizam istorije" drukcije bi radio i drukcije bi nesrece morile ljude. Ali “veliki mehanizam" srpske istorije mi danas moramo da pokrecemo novim energijama, novom politikom, novim ljudima; znanjem, pamecu i voljom onih kojima do sada nismo priznavali da su u pravu i koji sada nisu u politici. Medju njima se, po mom misljenju, nalazi jezgro predvonicke elite. Ja u njima vidim onaj cinilac koji nasem narodu moze da promeni sudbinu.

Razum nam nalaze da zasnujemo nacionalnu politiku i strategiju opstanka koja ce manje smetati vladajucim silama i koja ce nas izvuci iz uloge naroda - zrtve i “zrtvenog jarca" “novog svetskog poretka". Primorani smo na politiku kompromisa i odricanja, politiku sporazumevanja i zrtvovanja da bismo spasili istorijski integritet i celinu naroda. A i ono svoje koje nam niko ne moze da otme. Srpska zemlja je mnogo veca od naroda koji na njoj zivi.

Zajedno sa velikima kojima stojimo na putu njihovih strategija i interesa, i onim malim agresorima pod njihovom zastitom, i vreme je protiv nas. Vise ga ne smemo trositi na neostvarive i zabludne ciljeve. Jer sada izgubljeno vreme, zasvagda je izgubljeno.

Zasto mi je Jovan Raskovic i njegova politika bio povod da govorim o opstoj nacionalnoj politici Srba? Zato sto Raskoviceva poliltika nije bila ideoloska i partijska politika, ni politika osvajanja i ocuvanja vlasti; to je bila politika za opstanak i slobodu, za ocuvanje svog identiteta, za osnovna ljudska prava i dostojanstvo naroda i coveka.

Jovan Raskovic, koga su sa vodjstva srpskog naroda u Hrvatskoj prognala dva nacionalna radikalizma - ustaski sovinizam Hrvata i maksimalisticki nacionalizam Srba - sa humanistickim slobodarstvom i demokratijom, sa borilastvom bez ratoborstva, uneo je u srpsku politiku postenje i realizam u postavljanju nacionalnih ciljeva.

O politicaru Jovanu Raskovicu i njegovim shvatanjima razgovaramo u danima egzistencijalnih iskusenja. Ali mi nismo u onom Lazarevom, mitskom opredeljivanju izmedju zemaljskog i nebeskog carstva. Za pesmu se samo jednom umire. Niceg metafizickog i obilicevskog nema u danasnjim srpskim iskusenjima. Nama se sada nijedno carstvo ne nudi; nijedan nas mit ne obasjava. Srbima predstoji dalje propadanje ili teska borba za goli opstanak. Mi se danas opredeljujemo, ako vec nismo zakasnili, izmedju inercije propadanja i istorijskog, zivotodavnog razuma. U krizi naroda kakva je srpska kriza danas, pometnja je i u dusama i u glavama, pa je najteze saglasiti se o najneophodnijem, o najprecem. U mom sagledavanju naseg stanja, srpsko pitanje glasi: hocemo li i dalje da propadamo sledeci vladajuce politicko neumlje, ili ce nas prenuti nagon i razum opstanka i pokrenuti nas ka spasavanju od politike propadanja? A u toj propadajucoj nacionalnoj politici, Srbi su od 1913, najizrazitije od 1915, pa do dana danasnjeg.

Ali, Jovan Raskovic je za svoje doba bio politicar utopist. Njegova demokratska utopija bila je neostvariva u ustasoidnoj hrvatskoj drzavi i vladajucoj hrvatskoj srbofobiji. Njegovu miroljubivu utopiju nisu mogli da slede njegovi savremenici Srbi, koji su se s razlogom plasili drugog ustaskog genocida i drugog egzodusa, zabludno verujuci da Srbi treba da imaju ona prava koja imaju Hrvati. Njegovu demokratsku utopiju nije hteo da podrzi ni neotitoisticki rezim u Srbiji sa svojom autokratijom.

Jovan Raskovic je umro porazen u svojoj politici. Nije prvi. I najveci srpski politicar Nikola Pasic umro je porazen u politici. Umro je porazen u politici i Slobodan Jovanovic, najveci srpski intelektualac u prvoj polovini veka...

Tragedija Srba u Hrvatskoj dogodila se u jednoj deceniji s kraja XX veka. A narod ne postoji samo u jednom veku, ma koliko taj vek bio njemu sudbinski. Narod srpski postojace vekovima i milenijumima. Nijedan veliki dogadjaj u istoriji ne okoncava se svojim efektivnim trajanjem. On traje i onda kada se ljudima cini da je okoncan. A srpsko-hrvatski spor, odnosno hrvatski genocid nad Srbima, motivacijski i posledicno, nije okoncan. Slede nastavci, slede obrti, sledi danas neocekivano. Poraz Srba u Hrvatskoj nije konacan; on je dogadjaj cije ce i neke pozitivne posledice pripasti buducim srpskim pokolenjima i celini srpskog naroda.

(Rec na skupu u Sremskim Karlovcima u Institutu srpskog naroda 2. i 3. maja, u organizaciji Svetske srpske zajednice, posvecen zivotu i delu dr Jovana Raskovica)