Revolucija 1948-1849 - hronologija dogadjaja

Od pestanskih zahtevanja do Bahove Vojvodine

Nakon careve odluke da Vojnu granicu potcini madjarskoj vladi, Glavni odbor je pozvao granicare da uzmu oruzje radi odbrane cara, svoje Crkve i narodnosti. Rat je poceo 12. juna kad je pred Karlovcima razbijena ceta vojnika koju je komandant Slavonsko-sremske generalne komande general Hrabovski poslao da onemoguci delovanje Glavnog odbora

Mihal Ramac

Revolucija u Becu i Pesti pokrenula je i pestanske Srbe, koji su 19. marta 1848. usvojili svoja “zahtevanja", trazeci priznanje svoje narodnosti, slobodu upotrebe svog jezika u narodnim poslovima, slobodu veroispovesti, slobodno uredjivanje crkvenih poslova, pravo sazivanja Narodnog sabora svake godine, pravo neposrednog obracanja Sabora vladaru, pravo izbora vrhovnog skolskog nadzornika itd. Iako u njima nije bilo niceg protivmadjarskog, srpskii zahtevi izazvali su odredjeno neraspolozenje medju Madjarima. Mitropolit Josif Rajacic je istovremeno zatrazio od nove madjarske vlade sazivanje Narodnog sabora u Sremskim Karlovcima, stvaranje kancelarije sa srpskim cinovnikom za srpske skole pri Ministarstvu prosvete, slobodu delovanja Pravoslavne crkve, pravo uptorebe srpskog jezika u javnim poslovima, priznanje granicarima vlasnistva na zemlju i dr. U pismu vladikama i narodu on je pozvao Srbe da ne gledaju ni na koga i odbiju svako iskusenje, vec da slusaju samo glas svojih crkvenih poglavara.

Talas protesta narednih dana i nedelja zahvata citavu Vojvodinu. Gradjani Panceva su vec 22. marta zbacili staru i izabrali novu vlast. Istog dana demonstranti su zbacili vlast u Zemunu. Pored zahteva da se vojne vlasti ne mesaju u civilnu upravu izneti su i oni socijalne prirode. U Novom Sadu je revolucionarni odbor formiran 21. marta, a nedelju dana kasnije on je podrzao zahteve pestanskih Srba. Nemiri u Velikom Beckereku i Kikindi izbili su na Uskrs, 24. marta. U Kikindi je protiv sirotinje koja je trazila podelu zemlje intervenisala vojska. Tamo su pale i prve zrtve.

Prilikom susreta novosadske delegacije s Lajosem Kosutom, 9. aprila u Pozunu, on je rekao da u Ugarskoj moze postojati samo jedan, madjarski politicki narod, nakon cega su pale teske reci. Kad je delegacija na zboru u Novom Sadu podnela izvestaj o rezultatu svoje misije, ogorcena masa je spalila crkvene knjige vodjene na madjarskom jeziku i krenula u Karlovce da od Patrijarha trazi sazivanje Narodnog sabora. Iako nevoljno, on je pristao da sazove Veliku narodnu skupstinu za 1. (13) maj. Vlada je odobrila da se odrzi samo Crkveni sabor, i to 27. maja u Temisvaru, dalje od podrucja zahvacenih nemirima. Skupstina je ipak odrzana u Sremskim Karlovcima, od 1. do 3. (13-15) maja. Na njoj je Rajacic proglasen za patrijarha, a za vojvodu je, u odsustvu, izabran pukovnik Stevan Supljikac.

Car Ferdinand je odbio srpske zahteve, dok je madjarska vlada ocenila da je posredi teznja ka otcepljenju. Glavni odbor je naredio da se po mestima stvaraju narodni odbori kao organi vlasti. Madjarskom stanovnistvu u Vojvodini upucen je proglas u kom se kaze da im od Srba ne preti nikakva opasnost, jer geslo pokreta glasi: “Sloboda, bratstvo i j ednakost".

Nakon careve odluke da Vojnu granicu potcini madjarskoj vladi, Glavni odbor je pozvao granicare da uzmu oruzje radi odbrane cara, svoje Crkve i narodnosti. Rat je poceo 12. juna kad je pred Karlovcima razbijena ceta vojnika koju je komandant Slavonsko-sremske generalne komande general Hrabovski poslao da onemoguci delovanje Glavnog odbora. Tri dana kasnije predsednik Glavnog odbora Djordje Stratimirovic zbacio je komandanta u Titelu i zaplenio veliku kolicinu oruzja i municije. Sajkaska tada postaje najznacajnije uporiste revolucije, a do polovine jula i citava sremska Vojna granica prelazi na stranu Glavnog odbora. U Vojvodinu u medjuvremenu stalno dolaze dobrovoljci iz Srbije, cesto tzv. “becari", ciji cilj nije samo nacionalan, vec i pljackaski. Vlada Srbije, putem “Srpskih novina" i preko svojih izaslanika od pocetka podstice ustanak u Vojvodini.

Mac izmedju dva naroda
Program srpskih Pestanskih punktacija prihvacen je u Novosadskoj srpskoj opstini vec 22. marta, a ona je je formirala delegaciju, na celu s advokatom Aleksandrom Kosticem i porucnikom Djordjem Stratimirovicem, sa zadatkom da u Pozunu pred Ugarskim saborom iznese te srpske zahteve. Posle Kosticevog govora pred Saborom, 8. aprila 1848, na postavljene zahteve odgovorio je sam Lajos Kosut, tada formalno tek ministar finansija Ugarske vlade, ali vec glavni covek Madjarskog pokreta - s nekoliko uopstenih obecanja. Sutradan, posle zasedanja Sabora, delegaciju je primio palatin Stefan, u drustvu s Bacanjijem i Kosutom. Tada je Kosut ponovio teoriju o madjarskom "politickom narodu" i upitao Srbe da li znaju, da kad traze da im se prizna da su narod, da narod mora imati i svoju sopstvenu vladu. Stratimirovic je odgovorio da ne idu toliko daleko, ali da se ne mogu zadovoljiti tvrdnjom da u Ugarskoj moze postojati samo jedan politicki narod - narod Madjara, i pri tome je s prizvukom pretnje rekao da ako Madjarska vlada ne osigura Srbima autonomiju, oni ce priznanje svojih prava potraziti na drugom mestu. Tada je Kosut planuo, takvu izjavu nazvao veleizdajnickom i navodno izgovorio istorijsku recenicu - da onda "samo mac moze resavati spor izmedju Srba i Madjara".

Madjarski sabor 11. jula donosi odluku da silom skrsi srpsku pobunu, pa 14. jula pocinje bitka kod Sentomasa, koji postaje simbol srpskog otpora i kasnije dobija naziv Srbobran. Narodna vojska u isto vreme razbija madjarske trupe kod Ecke. Obe vojske sprovode nasilje nad civilnim stanovnistvom drugih nacija. U avgustu se vodi nova bitka za Srbobran i narodna vojska opet odbija napad, a u septembru je izvojevana i treca pobeda, iako je tada madjarskom vojskom komandovao licno ministar odbrane Lazar Mesaros.

Vojvoda Supljikac stigao je iz Italije tek u septembru 1848, a umro je vec krajem novembra na smotri dobrovoljaca u Pancevu, na dan kad je saznao da ga je car potvrdio kao vojvodu. Na becki presto je u medjuvremenu dosao Franja Josip (Franc Jozef, Ferenc Joska) koji ce vladati sve do 1916. godine. On je potvrdio neke odluke Majske skupstine, ne i one o teritoriji Vojvodine.

Januara i februara naredne godine srpska vojska postize velike uspehe u Banatu i Backoj. Medjutim, nakon povlacenja veceg broja Srbijanaca, narodna vojska sve vise prelazi pod komandu austrijskih oficira. Bec raspusta narodne odbore i umesto njih uvodi vojnu upravu.

Car 4. marta 1849. donosi Oktroisani ustav, kojim Srbima garantuje postovanje nacionalnih prava i verskih sloboda, ali ne prihvata zahtev da Vojvodina bude posebna krunovina. Rajacic je sve vise pod uticajem Majerhofera, kojeg car 2. aprila imenuje upravnikom Vojvodine, svedene na jedan od sedam vojnih okruga, na koliko je podeljena Ugarska. Patrijarh postaje njegov komesar za civilna pitanja.

Madjarski general Percel krajem marta i pocetkom aprila zauzima Sombor, Sentivan, Sirig, Sentu, Vrbas i Becej, potom slama otpor i kod Srbobrana. U toku maja i u prvoj dekadi juna pada citav Banat. U srpskim rukama je ostala jedino Sajkaska, koju do 14. maja brani Stratimirovic, a kasnije Knicanin. Madjarska vojska s Petrovaradinske tvrdjave je 12. juna gotovo sravnila sa zemljom Novi Sad. Srpski pokret je prakticno ugusen.

Car 18. novembra 1849. proglasava Vojvodstvo Srbiju i Tamiski Banat, sa sedistem u Temisvaru, dok je Srem podeljen izmedju Trojedne Kraljevine i Vojvodine. Vojna granica nije usla u sastav Vojvodine, Srbi su u ovako formiranom vojvodstvu bili manjina. Nastupilo je vreme Bahovog, u Vojvodini Majerhoferovog apsolutizma.

Bekstvo Kosutove zene
Lajos Kosut je posle poraza preko Vlaske pobegao u Tursku, a supruga s dva sina mu je ostala u Pesti pod policijskom kontrolom. Ipak, uspela je da izmakne i, obucena u austrijsku uniformu, dospela u Beograd. Tu se obratila za pomoc Iliji Garasaninu, koji joj je omogucio da pod tudjim imenom i uz pratnju ode u Nis, odnosno do granice. O tome svedoce i dva Kosutova pisma Garasaninu, objavljena 1893. u “Zastavi". U drugom od njih stoji:
“Za mene je dragocena vera da je spasenje moje zene Vasom pomoci zraka bozanskog predskazanja za ono bratimljenje Vaseg i mojeg naroda koji su nesrecni nesporazumi (da... da... nesporazumi, no ne sa srpske strane) u proslosti tako gorko pomutili. To zbratimljenje lezi u interesu slobode nasih naroda, isto tako kao sto i unapredjenje njegovo, prema mojim silama, ja smatram - i kao drzavnik, iz zdrave politike, i kao covek, uz najusrdnije blagorodnosti - za jedan od najsvetijih zadataka moga zivota".

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1995 - 1998 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /