STA (DA) SE RADI

Pise: Branislav Milosevic

Ima jedna anegdota koja kaze kako se u ona olovna vremena, kad su Rusi usli u Prag, sastala u nekoj ovdasnjoj zabiti mesna partijska organizacija da vidi sta ce da preduzme. Dogovorili se da upute Breznjevu energican zahtev da se ruske trupe povuku. Pre nego sto ce se razici, jedan naivan aktivista upita sta ce da rade ako zahtev bude odbijen. Sekretar mu odgovori: “Uputicemo novi, jos ostriji.”

Bojim se da se profesori Beogradskog, a valjda i ostalih Univerziteta u Srbiji, nalaze pred slicnim iskusenjem: da nadju adresata od kojeg ce traziti da povuce predlog novog Zakona o Univerzitetu. Ili, barem da im dopusti da i oni nesto o tom predlogu kazu, pre nego sto pocnu da trpe posledice zakona. Ako se pokaze da je njihov Breznjev nedostizan ili se ovaj oglusi o njihove zahteve, ne gine im okupacija, koja i ne mora biti tako surova, kao ona sovjetska. Nicija sveca ne gori doveka.

Predlagaci novog Zakona, ocigledno, ne misle tako. Njima se cini da ce ostati vecno na vlasti. Da tako ne misle, ne bi im palo na pamet da svojim politickim protivnicima, koji bi ih, jednom, mogli smeniti, daju toliku moc nad “zbornim mestom na kojem se biti odlucena buducnost nase zemlje”. Skriveni iza preteceg naziva ‘Vlada’, oni su odlucili da uzmu svu vlast na univerzitetu i punu kontrolu nad njim. Postavice generalnog direktora Univerziteta, koji ce se zvati rektor, a ovaj ce dalje imenovati direktore sektora, sa zvanjem dekana.

Referenti u sektorima zvace se profesori. Sve ce njih placati Vlada, iz budzeta, za koji se pretpostavlja da nije nastao doprinosima gradjana nego, izgleda, potice iz miraza koji su doneli ministri, kad su usli u vladu. Vlada ce, naravno, imenovati Upravni odbor ovog preduzeca, ali i Nadzorni, tako da je malo izgleda da i ‘tica, koja nije po volji Vladi i direktorima, moze da priviri u ovo ogledno Vladino imanje. Tako je, kaze Vlada, Univerzitet uredjen u Svedskoj i u Francuskoj, sto bismo mi za njima zaostajali.

I pravo je da stalno grabimo napred, ali ne razumem zasto bismo to radili, sve krijuci obilate i blagotvorne posledice napretka od onih, koje ce on najpre zadesiti. Ako ce se profesori, buduci univerzitetski referenti, preko noci, cim se Zakon usvoji, izjednaciti, po svom drustvenom statusu, sa svojim kolegama u visokorazvijenim evropskim zemljama, ne razumem vlast koja to od njih hoce da sakrije. Umesto da ih za sebe pridobije i sutra ih izvede i na ulicu, ako treba, da se suprotstave nama, bednicima, kad se pobunimo sto nam je Republika Srpska najzapadnija evropska tacka do koje nam se misli mogu probiti.

U potrazi za instancom gde bi mogli izloziti kako bi oni uredili Univerzitet, na kojem su proveli pet ili trideset i pet godina svoga zivota, profesori imaju, medjutim, malu sansu da naidju na neke od svojih djaka. Danas su na vlasti kadrovi sa svrsenom Srednjom radikalskom ili Visom julskom, Drugom vecernjom ili Osmom letnjom, sa kojima razgovor o autonomiji Univerziteta ima manje izgleda da uspe nego sto ona cuvena kamila ima sanse da se provuce kroz iglene usi. Univerzitet je za ovu gospodu nuzno zlo, zaostalo iz vremena kad se na vlast dolazilo i uz pomoc znanja i pameti, a ne iskljucivo ustankom protiv njih. Kad stvorimo novi i bolji univerzitet, na kojem profesori nece mlade ljude uciti da misle, pored ostalog i o tome u kakvoj to zemlji i pod kakvom vlascu zive, nego ce pohrliti da joj se pridruze, onda mozemo razgovarati i o autonomiji i slobodi Univerziteta. Da Univerzitet, u svakoj prilici, sme da kaze DA, osnivacima i hraniteljima svojim.

Pre trideset godina su francuski studenti verovali da treba da budu realni i traze nemoguce. Nista novo nije preostalo ni profesorima Beogradskog univerziteta danas. I da, za pocetak, medju zivima potraze Breznjeva, spremnog da povuce trupe sa Univerziteta.