MILAN MILUTINOVIC I MILO DJUKANOVIC, PREDSEDNICI JUGOSLOVENSKIH REPUBLIKA

Dok se izjave i intervjui koje je crnogorski predsednik dao domacim i stranim medijima ne mogu ni pobrojati, sefa srpske drzave niko nista i ne pita, niti se on o mnogo cemu izjasnjava, buduci da svi njegovi sagovornici iz inostranstva prethodno idu na razgovor kod Milosevica

Ljiljana Gogic

Parafraza narodne izreke “Il’ se skloni il’ mi se pokloni" na najbolji nacin predstavlja odnos koji predsednici Srbije i Crne Gore imaju prema predsedniku Jugoslavije. Iako se nikada nije jasno izjasnio da mu ne smeta sto se nalazi u Milosevicevoj senci, kako je to u svojoj predsednickoj kampanji ucinio Zoran Lilic (otprilike je rekao da je cast biti u “takvoj" senci), Milutinovic je morao racunati na takav status. Svi njegovi sagovornici iz inostranstva prethodno su bili na razgovoru kod Milosevica. Milo Djukanovic je, opet, jasno rekao da ce “u Beograd dolaziti s misljenjem, a ne po njega, i tamo cu sjedeti za radnim stolom za kojim se dogovara politika u interesu Crne Gore i savezne drzave"... i tako svugde u svetu postao radije vidjen (i otvoreno podrzavan) gost nego u Beogradu. Kako je Milutinovicevo i Djukanovicevo predsednikovanje izgledalo u praksi, vidi se u nasoj hronologiji iz koje bi sudbinu SRJ mogao da nasluti i neko ko ovde ne zivi, ali vec poznaje “osionost licne vlasti" Slobodana Milosevica...

Prema nezvanicnim grckim izvorima, prethodni vikend predsednik Jugoslavije Slobodan Milosevic i predsednik Srbije Milan Milutinovic, sa suprugama, proveli su u Atini. Jedan visoki izvor u grckoj vladi, kako se navodi u agencijskoj vesti, nije iskljucio mogucnost da je Milosevic u grcku prestonicu dosao privatno, “posto se to i ranije desavalo".

Za Milana Milutinovica bilo je to jedno od retkih odlazaka u inostranstvo jer, otkako je decembra prosle godine postao predsednik Srbije, nije se bas naputovao. Po belom svetu znatno ga je vise bilo dok je bio ministar inostranih poslova. Sta je s njegovim ambasadorskim mestom u Atini, ostalo je nerazjasnjeno, ali ne treba sumnjati da ne funkcionisu “veze i poznanstva" koje je tamo stekao.

Predsednik Crne Gore Milo Djukanovic, kako stvari stoje, nece imati priliku da s Milosevicem prica, kamoli da ga vidi u kupacim gacama. Sednice Vrhovnog saveta odbrane se ne sazivaju, nije pozvan ni na prijem povodom Dana drzavnosti SRJ, 27. aprila. Nije ga to mnogo pogodilo. U svom maniru, britko (nadimak mu je Britva, da podsetimo), izjavio je da predsednik Jugoslavije ne zeli da ga vidi, ali - “ni ja ne zelim da vidim njega".

Milan Milutinovic

Da li glavobolnoj politici ima leka: Milan Milutinovic s rumunskim ministrom inostranih poslova, "Hemofarm" - Vrsac

Dvadeset devetog decembra 1997, stupajuci na duznost predsednika Srbije, u obracanju narodnim poslanicima Republicke skupstine, izrazio je uverenje da ce “vreme pred nama biti obelezeno razvojem i napretkom, s iskrenim ubedjenjem da je to interes, zahtev i potreba svih koji u Srbiji zive i koji joj zele dobro".

6. janura 1998, u oprostajnu posetu primio je prelaznog administratora Ujedinjenih nacija za Sremsko- baranjsku oblast ambasadora Vilijema Vokera.

1. marta uputio je saucesce porodicama cetvorice poginulih policajaca i MUP-u Srbije i izrazio ogorcenje zbog “gnusnog i zlocinackog napada albanskih terorista na pripadnike sluzbe bezbednosti".

5. marta primio delegaciju MUP-a na celu s potpredsednikom Vlade i ministrom unutrasnjih poslova Vlajkom Stojiljkovicem. Propadnicima MUP-a odao je priznanje “zbog ispoljenog profesionalizma, odlucnosti i hrabrosti u odbrani poretka, teritorijalnog integriteta, mira i bezbednosti svih gradjana Srbije, istakavsi da su Kosovo i Metohija neotudjivi deo teritorije Srbije i SR Jugoslavije i da je resavanje tog pitanja iskljucivo u nadleznosti Srbije".

6. marta primio sefa grcke diplomatije Teodorosa Pangalosa, s kojim je razgovarao “o daljem jacanju i unapredjivanju ukupne saradnje, a narocito ekonomske, kroz direktne kontakte privrednih subjekata (...)".

9. marta predsednik Srpskog pokreta otpora Momcilo Trajkovic i episkop rasko-prizerenski Artemije po treci put su, bezuspesno, trazili da ih predsednik Srbije primi, radi razgovora “koji bi bio od velike koristi za srpski narod, pogotovo u ovako teskoj situaciji na Kosovu i Metohiji".

11. marta primio drzavnog sekretara britanskog ministarstva spoljnih poslova Tonija Lojda i istakao da je “pitanje Kosova i Metohije unutrasnja stvar Srbije".

18. marta objavljena Deklaracija predsednika Srbije o politickom procesu na Kosovu i Metohiji. “Obracam se liderima politickih partija albanske nacionalne manjine na Kosovi i Metohiji da, bez odlaganja i uslovljavanja, otpocnu dijalog (...) Politicka sredstva i miran put su jedino prihvatljivi za resavanje problema na Kosovu i Metohiji.

19. marta primio ministre inostranih poslova Nemacke Klausa Kinkela i Francuske Ibera Vedrina. Drzavni mediji su zabelezili da su “razmotrena pitanja od interesa za saradnju s Francuskom i Nemackom, s kojima Srbija ima razvijene bilateralne odnose, narocito u domenu privredne saradnje".

26. marta primio specijalnog americkog izaslanika za primenu Dejtonskog sporazuma Roberta Gelbarda i politickog direktora u ministarstvu inostranih poslova Velike Britanije Dzeremi Grinstoka.

2. aprila, povodom pisma Slobodana Milosevica (...), “podrzao je inicijativu predsednika SRJ da se gradjani Srbije na referendumu izjasne da li prihvataju ukljucivanje stranih predstavnika u napore za resavanje problema na Kosovu i Metohiji".

7. aprila - Pristina, dao je izjavu “povodom nedolaska albanskih lidera na Kosovu i Metohiji na koje ih je pozvala Vlada" (“Politika"): Albanske partije su upotrebljene kao alibi za dalje pritiske na nasu zemlju (...) Ostajemo i dalje strpljivi i otvoreni za konstruktivan dijalog. (...) Izrazio je spremnost da se u svakom momentu sastane sa predstavnicima albanskih politickih partija u Beogradu.

23. aprila, glasajuci na referendumu, naglasio je “da bi bilo bolje da se ’dobre usluge’ (medjunarodne zajednice, prim. LJ. G.) sastoje u tome da nas puste na miru da se dalje razvijamo i da izgradjujemo bolju sutrasnjost".

3. maja razgovarao s patrijarhom srpskim Pavlom o regulisanju svojinskog statusa jednog dela imovine Srpske pravoslavne crkve.

6. maja primio ministarku inostranih poslova Kraljevine Svedske Lenu Hjelm Valen, s kojom je “razmenio misljenja i aktuelnim kretanjima u regionu".

8. maja primio ucesnike 32. republickog sabora rekordera u poljoprivrednoj proizvodnji. “Sustina nase agrarne politike je da stvorimo bogato seosko gazdinstvo kao masovnog proizvodjaca zdrave hrane (...) Istakao je da su “mere koje su preduzete u poslednje dve godine dale dobre rezultate sto potvrdjuju i natprosecni rezultati u oblasti agrara".

9. maja drzavni mediji beleze da je, povodom Dana pobede, osim predsednika SRJ, i on primio telegrame podrske.

12. maja primio senatora i predsednika Partije socijalne demokratije Rumunije Jona Ilijeskua.

13. maja, povodom Dana bezbednosti, primio delegaciju MUP-a, na celu s Vlajkom Stojiljkovicem.

18. maja primio je ministra finansija u Vladi Srbije Borislava Milacica, koji ga je obavestio o predstojecim aktivnostima Vlade na planu reforme ukupnog poreskog sistema u Republici. Takodje, razgovarano je i o pripremama za izradu novog zakona o igrama na srecu.

Milo Djukanovic

25. decembra, na tribini “Crna Gora na pragu 21. vijeka", izjavio da Milosevic i Bulatovic ne zele da se vratimo u svet i da se u saveznom parlamentu mora otvoriti rasprava o buducnosti zajednicke drzave.

1. februara 1998 sa zamenikom ministra inostranih poslova Tonijem Lojdom u Podgorici razgovarao o ekonomskoj situaciji u ovoj republici i nasoj zemlji.

20. februara razgovor s belgijskim ambasadorom Jorisom Kuvrerom, koji je izjavio da Belgija i Evropska unija odlucno podrzavaju ekonomske i politicke reforme ciji je protagonista Milo Djukanovic.

6. marta s ministrom inostranih poslova Grcke Teodorosom Pangalosom razgovarao o Kosovu.

10. marta: “Oni koji su potpisali u ime SRJ sporazum u Dejtonu, vec su tada problem Kosova stavili u nadleznost medjunarodne zajednice", izjavio je novinarima, porucujuci da medjunarodna zajednica treba da osudi terorizam na Kosovu, ali da iskljucivo policijsko sredjivanje stanja u pokrajini mora biti zamenjeno dijalogom izmedju predsednika Srbije Milana Milutinovica i albanskih lidera na Kosovu.

10. marta razgovarao s vlasnikom “Nase Borbe" Dusanom Mijicem i sefom podgorickog dopisnistva naseg lista Dragoljubom Vukovicem. Djukanovic je “Nasoj Borbi" odao priznanje na uredjivackoj politici, a Mijic je istakao da je nas list u kontinuitetu na strani demokratije i reformi, nezavisno od toga ko personalno protezira te procese.

17. marta sa sefom ruske diplomatije Jevgenijem Primakovim razgovarao o Kosovu.

19. marta, u Beogradu, susret s ministrima inostanih poslova Nemacke i Francuske, Klausom Kinkelom i Iberom Vedrinom; Crnoj Gori obecana pomoc na putu u EU.

27. marta susret s americkim izaslanikom za Balkan Roberom Gelbardom i politickim direktorom u Forin ofisu Dzeremijem Grinstokom.

3. aprila promovisao program “Strateska inicijativa SRJ - osnova za novi pocetak", porucujuci: “Evropa nas jedini moguci izbor" i “Kriza u SRJ je kulminirala do neslucenih razmera, preti nam ekonomski kolaps, socijalni bunt i politicki raspad. Opasnost unutrasnjeg sukoba je sve realnija".

5. aprila, prilikom dvodnevnog boravka predsednika Srpskog pokreta otpora - demokratski pokret (SPODP) Momcila Trajkovica i episkopa rasko-prizrenskog Artemija u Podgorici, Djukanovic je s njima razgovarao o situaciji na Kosovu i vaznosti da se u dijalog s kosovskim Albancima ukljuce Srbi s Kosova.

6. aprila, na poziv ministra inostranih poslova Velike Britanije Robina Kuka, drzavna delegacija Crne Gore, na celu s Djukanovicem, boravila u Londonu.

14. aprila, Podgorica, razgovarao s visokim komesarom Ujedinjenih nacija za izbeglice Sadako Ogatom.

17. aprila, Pariz, predsednik Francuske Zak Sirak s Djukanovicem u Jelisejskoj palati razgovarao o ekonomskoj pomoci Crnoj Gori.

20. aprila, Rim, susret sa sefom italijanske diplomatije Lambertom Dinijem, koji je rekao da njegova zemlja namerava da razvije programe saradnje za pomoc Crnoj Gori na njenom putu u Evropu i dodao da takav put zeli i celoj SRJ.

21-25. aprila, poseta SAD i susreti u Vasingtonu sa specijalnim americkim izaslanikom za Balkan Robertom Gelbardom, drzavnim sekretarom Medlin Olbrajt, potpredsednikom SAD Alom Gorom, savetnikom za nacionalnu bezbednost Sendijem Bergerom i sekretarom za odbranu Vilijemom Koenom.

25. aprila, u intervjuu za “Glas Amerike", izjavio da je referendum u Srbiji suvisan, jer je pitanje Kosova vec internacionalizovano.

28-30. aprila, Bon, razgovor s ministrom inostranih poslova Nemacke Klausom Kinkelom i saveznim ministrom za privrednu saradnju i razvoj Karl-Diterom Sprangerom.

6. maja, Bec, razgovor s predsednikom austrijskog parlamenta Hajnsom Fiserom.

19. maja sa sefom misije SAD u Beogradu Ricardom Majlsom razgovarao o aktuelnoj situaciji u Crnoj Gori i Jugoslaviji, povodom izglasavanja nepoverenja saveznom premijeru Radoju Konticu.

20. maja, povodom izbora Momira Bulatovica za saveznog premijera, izjavio je da je taj izbor nelegalan, neustavan i izraz nemoci i ocaja predsednika SRJ.

21. maja, u Beogradu, odrzan sastanak patrijarha Pavla i najvisih predstavnika SPC, s predsednikom Republike i predsednikom Skupstine Crne Gore. Na sastanak su pozvani i predsednici SRJ i Srbije, ali se nisu odazvali.

22. maja otputovao u jednodnevnu radnu posetu Ruskoj Federaciji, gde je predvidjen susret s ministrom inostranih poslova Jevgenijem Primakovim.