Portret: Zeljko Raznatovic Arkan, predsednik FK Obilic

Mozda i treba poverovati tezi jednog beogradskog analiticara neobjasnjivih pojava, prijatelja gore potpisanog, da je DB osamdesetih godina napravila spisak ljudi "za ne daj Boze", i spremala ih da jednog dana postanu bogati, uspesni i slavni, koristeci metodu obrade njihovih urodjenih prednosti. Nijedna druga analiza, sem ove, ubedjeni smo, ne moze razjasniti kako je Raznatovic sa startne pozicije vlasnika elitne beogradske poslasticarnice "Ari" postao narodni heroj, ratni zlocinac, srpski Bagzi Sigel, vodja tifoza, najbolji prijatelj svih perspektivnih kriminalaca, zet "nacionale", uzor omladine, reinkarnacija srpskih vojvoda iz Prvog svetskog rata, poslanik, ministar, i napokon mag fudbalske taktike sa perspektivom da udje u sportske udzbenike

Dragoljub Petrovic

O Zeljku Raznatovucu Arkanu mozete misliti sve najgore ali mu morate priznati zvanje internacionalnog majstora za pravljenje necega od nicega. Ulazio je kao mladic u svetske banke gde nije imao otvoren ni ziro ni tekuci racun, a iz njih izlazio pun para. Od grupe raspojasanih, polupijanih huligana, mada sam nije sluzio vojsku, napravio je paravojnu jedinicu koja je bila strah i trepet i "nasih" i "njihovih". Pod stare dane "smuvao" je dvadeset godina mladju najbolju "ribu" u zemlji i ozenio se treci put uz kamere svih domacih i svetskih televizija. Sa grupom trecerazrednih fudbalera sakupljenih iz raznih "tramvaj liga" i "liga bez briga" za par godina usao u Prvu A ligu i osvojio sampionsku titulu. Nagradno pitanje glasi - nadjite jos nekog ovakvog (clanovi familije Korleone se ne racunaju).

Za Arkana kazu da mu je sedenje na klupi za rezervne igrace Obilica u stvari zaokruzilo karijeru jer je od kada zna za sebe bio neka vrsta "rezervnog igraca" za sve prilike. Specificnom zivotnom devizom sastojanoj u prostoj logici - ili me slusaj ili cu ti j.... majku - stvorio je prakticnu formulu za uspeh i strpljivo gradio harizmu tako da se danas ne moze s preciznoscu svrstati ni u jednu od potkulturnih grupacija s kraja dvadesetog veka u Srbiji. Zivotna prica poput njegove danas terminoloski pretenduje na ulazak u recnik novih reci pod stavkom - "arkanovska".

Iz vremena kada je obicno sa carapom na glavi ulazio u banke i juvelirnice po evropskim metropolama pamte ga kao kriminalca cudnih manira. Jednom kad ga je amsterdamski policajac Teo Vals, ekspert za dziu dzicu, video kako ukradenim biciklom bezi nakon pljacke zlatare, zavrnuo mu je ruku, zgrabio ga za vrat i prebacio preko ograde mosta, a Arkan mu je rekao: "Ti si veoma hrabar policajac. Mene ne sme niko da uhapsi." Holandski novinar Frank Vesterman u svojoj knjizi "Most preko Tare" objasnjava da je "Arkan narocito voleo Svedsku i Holandiju jer, kako je jednom rekao, "tamo policija manje bije kad vas hapsi". Kao Balkanac u pitomim zemljama Arkan je to umeo da iskoristi - u banke je, po svedocenju prijatelja, "ulazio kao u samoposlugu". Ne samo to - danas zivi njegovi vrsnjaci sa beogradskog asfalta kunu se da je bio jedan od retkih kriminalaca sa razmisljanjem i idejama scenariste akcionih filmova. Evropske krimi akcije Arkan je (po navodima pomenute Vestermanove knjige) izvodio ovako: "U Geteborgu prilikom pljacke prebio je, sa dva prijatelja, obezbedjenje banke i odneo 250.000 kruna! Onda su jednog prijatelja Italijana (sumnja se na Djovanija Di Stefana - prim. D.P.) uhapsili, a Arkan je sa kompanjonom uleteo u sudnicu, pucao u vazduh i nestao kroz prozor sa osumnjicenim." Holandska novinska agencija ANP javila je 8. maja 1981, da je "dvadesetdevetogodisnji jugo-kriminalac Z.R.A. pobegao iz zatvora Over Amstel tako sto su mu dva prijatelja prebacila revolver preko zida dok je setao, a on je zapretio strazarima, i preko ljudske kule koju su sacinili zatvorenici, pobegao u slobodu".

Da je odlezao tih sedam i jos 18 godina zatvora, koliko ga zbirno terete u pet evropskih zemalja, kako se tvrdi, Raznatovic bi danas mozda jos bio negde u svetu, a ovde bi se pojavljivao tek u nekoj romansiranoj storiji tipa - "kad su nasi harali Evropom". No, on je pocetkom osamdesetih sa grupom Italijana i prijatelja zakupio kockarnicu na Svetom Stefanu i godinama "drao" kockare po otadzbini. Kazu da je u tome bio nenadmasan, cak i kad gubi (a to nije voleo). Za Drzavnu bezbednost nikada nije radio, po sopstvenom priznanju, naravno. Po izvestaju sa jednog sudjenja iz 1983. kada je u Ulici 27. marta pucao na dva policajca, u njegovim generalijama upisano je - radnik Saveznog SUP-a. Legitimaciju u to vreme mocne savezne policije, imali su mnogi ondasnji "vitezovi beogradskog asfalta", odradjujuci po svetu poslove za Drzavnu bezbednost. U tri verzije o ubistvu Stjepana Djurekovica, direktora zagrebacke INE, koji je prebegao u Nemacku i prikljucio se emigraciji, Arkan se pojavljuje u dve. Jednu je lansirala nemacka policija sumnjiceci za ovo ubistvo Ivana Radoseva i Raznatovica.

Mozda i treba poverovati tezi jednog beogradskog analiticara neobjasnjivih pojava, prijatelja gore potpisanog, da je DB osamdesetih godina napravila spisak ljudi "za ne daj Boze", i spremala ih da jednog dana postanu bogati, uspesni i slavni, koristeci metodu obrade njihovih urodjenih prednosti. Nijedna druga analiza, sem ove, ubedjeni smo, ne moze razjasniti kako je Raznatovic sa startne pozicije vlasnika elitne beogradske poslasticarnice "Ari" postao narodni heroj, ratni zlocinac, srpski Bagzi Sigel, vodja tifoza, najbolji prijatelj svih perspektivnih kriminalaca, zet "nacionale", uzor omladine, reinkarnacija srpskih vojvoda iz Prvog svetskog rata, poslanik, ministar, i napokon mag fudbalske taktike sa perspektivom da udje u sportske udzbenike (dodajte ako smo nesto izostavili).

Kada se devedesetih pojavio na Zvezdinom "severu", tamo je bilo dvadesetak vodja od kojih je svaki drugi po fizickoj konstituciji mogao da mu stane "na crtu" i upita ga "sta tu trazi". Psiholoski, sa potporom uprave i odredjenih drugih krugova i institucija, Raznatovic je za tili cas pomirio tada stranacki podeljen sever. Nije, naime, bilo u pitanju sto je tamo vecina "Delija" bila uz Vuka Draskovica i Vojislava Seselja, pa je Arkan pomirio ove dve struje. Problem je bio sto skoro niko nije bio uz tadasnjeg vozda svih Srba, a vlasti nije odgovaralo da "kop" od 30.000 ljudi svakog vikenda izvikuje imena opozicionih lidera i ide po mitinzima gde u prvim redovima bije policiju na sve raspolozive nacine (kao sto je bilo 9. marta). Usledilo je hapsenje u Dvoru na Uni, kada je Raznatovic sa grupom ljudi, od kojih su neki po pouzdanim informacijama bili agenti DB i KOS-a (poput Zorana Stevanovica, ubijenog nedavno ispred "Metropola"), isao "na sastanak sa navijacima iz Knina", u kolima punim oruzja, bas nekako u vreme kada su tamo uveliko "tesali" balvane po okolnim brdima.

Dok su u Srbiji razni lideri skupljali dobrovoljce po sistemu "ponesite toplu obucu, cebad i kilo meke domace", Raznatovic je osmislio sasvim drugu taktiku. Okupio je par bivsih legionara sa iskustvom iz africkih zemalja gde su tamanili sve sto hoda, zatim navijace s patriotskim nabojem, "zestoke momke" za koje je Beograd bio suvise vruc, biznismene sa zatvorskom karijerom "odnekud" mu je stigla najbolja oprema, dobio je kamp u Erdutu, i posao u rat. Za razliku od drugih sakupljaca mladog srpskog "mesa", Arkan je, sto mu se opet mora priznati od dolaska u Istocnu Slavoniju preko Bosne, stalno bio sa svojim borcima. Jednom ga je, kazu, bomba bacena iz obliznjeg rova pogodila u glavu, drugi put je ranjen u ruku, treci put su ga okruzili ali je ispuzao. Njegove metode razlikovale su se od drugih - setio se da je, po njegovim recima, tradicionalni srpski obicaj da se nedisciplinovani pred celim odredom sibaju 25 pet puta po turu za sta je postojao "panj srama". Svojim vojnicima delio je samare, zasta je ovlastio i druge podredjene oficire, pa je stvorio disciplinovanu jedinicu, kojoj su, zbog toga, i neki strani oficiri odali priznanje (general Rouz, recimo). U Sanskom Mostu je, pred ocima reportera ovog lista, sisao dezertere iz Vojske RS na nularicu, nekoliko dana kasnije "izudarao" je pukovnika Andrica iz Drinske brigade, sto je cinio i u Krajini jer je bio ubedjen da ima "pobednicku ratnu formulu" ("ici cemo ako treba do Zagreba").

Stekao je, kroz sve to, i epitet ratnog zlocinca, ali i tu je ispao verbalno jaci. Stalno se pitao, zasto se ne sudi za ratne zlocine Amerikanaca za Panamu, Granadu, Hirosimu i Nagasaki, a njega optuzuju "ni krivog ni duznog". Zupanijski sud u Osjeku, u medjuvremenu, optuzio ga je za ratne zlocine, a Interpol je stavio njegovu sliku i ime na "crvenu poternicu" pored koje pise "opasan i naoruzan". Interpol, uzgred, tvrde upuceni, nikada ne raspisuje slicne stvari ako mu ponudjena dokumentacija nije realna. Jos kad je u pitanju stari "znanac"...

Prijatelji iz njegovog okruzenja tvrde da ga je poraz srpske strane u ratu definitivno spustio na zemlju. Stranku srpskog jedinstva je prakticno ugasio (postoje dve-tri podruznice, ostale su zamrznute i pretvorene u poslovni prostor). Stranka mu je bila potrebna tokom rata - biznismeni okupljeni oko njega morali su negde da ulazu pare iz poslova od kojih su se fakture uglavnom "oprale" u farmerkama. Stranacka aktivnost mu se "obijala" u glavu jer je gro clanstva tu bio iz cistog interesa da bi dobili nalepnicu SSJ (koja je jedno vreme bila bolja od svih pronadjenih alarma za kola) ili okacili Arkanovu sliku u piljarnicu (lokalni reketasi su bezali od tih lokala ko djavo od krsta). Na kraju, shvatio je da mu ne bi bilo zgodno da "cacka mecku" opisujuci "kako je Milosevic prodao srpske zemlje", pa se bacio na cist biznis i fudbal.

Zlobnici tvrde da je eliksir njegove zivotnosti bolji od svih trenutno reklamiranih "buckurisa". Misteriozna ubistva u Beogradu desetkovala su generaciju sa evropskih "koledza" iz sedamdesetih i osamdesetih, a kladionicari po beogradskim kaficima koji su uvek govorili "Arkan je sledeci, "ajd u petsto marke", gubili su iz nedelje u nedelju. On je uz svoju omiljenu uzrecicu "boli me uvo", resio da pronadje sebe u fudbalu koristeci istancan osecaj za uspeh po principu stapa i sargarepe. Fudbaleri Obilica igraju ko "podivljali", kazu upuceni, zato sto im u glavi tokom utakmice "igraju" cifre, mobilni telefoni, i ostale premije. Da ne govorimo o partiji "urlanja" u svlacionici uz poneki samar ako izgube ili prekrse disciplinu. Sudije se sat vremena pred utakmicu naglo razboljevaju, igraci protivnickih klubova, posebno manjih, kao da beze iz svog sesnaesterca ako slucajno prethodno zabiju gol Obilicu, neki treneri se zale da im igraci posle utakmice sa Arkanovim timom zahvaljuju sto nisu zavrsili na traumotalogiji. Zvezdini navijaci - da li zato sto se osecaju izdani od svog bivseg lidera - smislili su vrlo vulgarnu (i vrlo kuraznu) pesmu: "Arkane, pederu, napusi se severu", valjda shvatajuci da se Raznatovic nece ljutiti jer je i sam nekada bio navijac, i zna tu terminologiju.

I taman kada je Interpol poceo da proucava raspored utakmica u kvalifikacijama za Kup evropskih sampiona, Zeljko Raznatovic je smislio jos jednu u nizu originalnih ideja - umesto njega sa Obilicem u Evropu ici ce supruga mu Ceca. Tako ce svet valjda shvatiti da Srbi jesu losi momci ali su im zene zgodnije od Medlin Olbrajt. Za utehu.