STA (DA) SE RADI

Pise: Branislav Milosevic

Juce su evropski ministri opet raspravljali o nama. U sredu bi se mogla ponovo sastati Kontakt grupa, a krajem ove nedelje, akobogda, ministri NATO. Trudimo se da nas Evropa i svet ne zaborave, aktivno saradjujemo s njima: mi proizvodimo povode, oni zakljucke.

Kad covek pogleda dnevni red jucerasnjeg sastanka evropskih ministara, mogao bi pomisliti da se to sastala jugoslovenska sekcija Evropske Unije: tu se raspravljalo o Kosovu, Crnoj Gori, o medijima i univerzitetu. O svemu, o cemu se u saveznom parlamentu, recimo, nije raspravljalo. Znamo da ovom zemljom nece upravljati tudja ruka, ali sta je s domacom ?

Kad je, negde pocetkom marta, jedan poslanik u saveznom parlamentu predlozio da se raspravlja o Kosovu, bio je energicno ukoren krilaticom koja veli da je “Kosovo unutrasnja stvar Srbije". Danas, vidim, u razgovorima o Kosovu ucestvuje, iz prikrajka, doduse, i jedan americki Srbin, koji se zove Kristofer Hil, pitanje je dana kad ce mu se pridruziti i onaj poznati spanski Srbin, po imenu Felipe Gonzales. Savezni parlament i dalje o tome cuti, ali se ni ovaj srpski ne oglasava. Imaju preca posla: savezni postavlja novog premijera, srpski reformise Univerzitet. Kosovom, za to vreme, upravlja ruka na obaracu. Univerzitetom nece, valjda, ministar, Todorovic Jovo.

S Crnom Gorom stvari stoje drukcije. Ona nije vise unutrasnja stvar Crne Gore, nego novog saveznog premijera. Posto je on, kako kazu njegovi zemljaci, trenutno u izbeglistvu na Dedinju, izlazi da je Crna Gora najvisi spoljnopoliticki prioritet njegove vlade. Kad savezna vlada ponovo uspostavi diplomatske odnose sa Crnom Gorom, njenom prisajedinjenju s maticom zemljom nista vise nece stajati na putu. Ne znamo jos kakvi ce biti zakljucci evropskog i americkog politickog konzilijuma o stanju u Srbiji, koja sve vise simulira da je Jugoslavija, niti znamo kakvu ce nam terapiju propisati, ali je gotovo sigurno da se malo moze uciniti za bolesnika koji nece da uzima lekove. Nije, onda, cudno sto nasi staratelji sve cesce pomisljaju da, u slucaju opste civilizacijske zapustenosti naseg ranga, jos samo batina pomaze.

Tudja ruka, koja se, opet, preteci podigla nad nasim glavama, dodje mu, kao logicna, da ne kazem zasluzena, posledica domace nesposobnosti - ili je to vec u pitanju fatalna nezainteresovanost - da se sopstvene nevolje rese vlastitom voljom. Ono sto je Nice nazivao ’fatalizmom ruskog vojnika’, koji, umoran od besmislenog ratovanja, legne u sneg da se ugreje, i u njemu zauvek ostane, kao da je postao akutni, opstenacionalni sindrom: iscrpljena snalazenjem u nevremenu ’nemilosrdne demokratije’, porazena njenim naopakim pravilima igre i ponizavajucim ishodima zivotne utakmice u kojoj se ta pravila primenjuju, nacija kao da je zauvek pristala na autoritarno drustvo i harizmatskog vladara i digla ruke od pomisli da bi im mogla stati na put. Programu beskrupuloznog samoodrzanja osione vlasti stidljivo je suprotstavljen gubitnicki skroman program odrzanja gole egzistencije njenih podanika. Kome je tu do slobodnih medija i autonomnog Univerziteta? Ovde je sloboda jos uvek povezana s predstavom o pobedi nad naoruzanim neprijateljem, a ne s idejom o odbrani sopstvenog ljudskog dostojanstva i integriteta.

Tudja ruka, koja sve ociglednije upravlja nasim zivotima, zauzela je upraznjeno mesto domace glave i njene zdrave pameti. Ono sto nam narednih dana i meseci - nece, valjda, proci i godine ? - bude dolazilo iz beloga sveta, najcesce u obliku zabrana da cinimo ovo ili ono, jeste kazna, ali ne zbog toga sto smo svetu mrski. Nego zato sto o sebi mislimo glavom lose vlasti.