STA (DA) SE RADI

Pise: Branislav Milosevic

Psihijatri u Slovackoj okupili se, proslog vikenda, na redovni kongres i odatle uputili otvoreno pismo svom premijeru u kojem traze od njega da podnese ostavku. Da su to trazili slovacki ekonomisti, na primer, ljudi bi shvatili da hoce da kazu kako premijer lose vodi privredu zemlje, da su trazili slovacki penzioneri, razumeli bismo da ne primaju penzije, ali kad to traze psihijatri - nema druge, mora da im je premijer, narodski govoreci, lud. Psihijatri mu to, otprilike, uctivo i kazu: “Kad biste bili nas pacijent", vele, “ucinili bismo sve da razvijemo ljudske kvalitete koje posedujete". Interesantni su simptomi, koji su slovacke psihijatre naveli na zakljucak da bi trebalo da pomognu svome premijeru: kod njega su vec duze vreme primetne autoritarne tendencije, izuzetna doza netolerancije, ali i sklonost ka izvrtanju istine. Psihijatri, ocigledno misle da covek s ovakvim osobinama ne treba da vodi zemlju, nego da takvog coveka treba da uzme psihijatrija pod svoje. Za njegovo i opste dobro.

Nisam znao da je psihijatrija u Slovackoj toliko napredovala. Svi dobro znamo da se na celu pojedinih drzava nalaze ljudi sa jednako opasnim simptomima mentalnih poremecaja, ali ne pamtim su se psihijatri u tim zemljama ovako pozrtvovano stavili na raspolaganje svojim mocnicima - nevoljnicima. Ne znam kako ce se slovacki premijer oduziti psihijatrima, ali drzim da bi im slovacki narod morao biti zahvalan: oni su se ponudili da ga kurtalisu bede, a to je, valjda, najbolji dokaz da je svaka ozbiljna nauka, u krajnjoj instanci, u sluzbi naroda. Ne mislim, ipak, da ce visoki slovacki pacijent tek tako leci na kauc svojih dobrohotnih lekara. On, svakako, nece propustiti da im kaze da je na vlast dosao vecinskom voljom slovackih biraca, pa ako je slovackim psihijatrima do demonstracije znanja i umeca - neka poloze na kauc njegove birace, tj. narod. Da vidimo sta ce na to reci slovacka pishijatrija!? Dok ne cujemo odgovor nauke, ostaje nam da konstatujemo kako su slovacki psihijatri otkrili jedan sindrom, koji je, izgleda, zajednicki za gotovo sve tzv. postkomunisticke zemlje. U svima njima se svako malo javi neko da upozori kako zemlju vodi neki ludak, sam ili u drustvu sebi slicnih. I ni jedan od ovih nadripsihijatara ne ume da objasni kakvo je stanje mentalnog zdravlja postkomunistickih nacija, koje biraju svoje vodje medju potencijalnim pacijentima dusevnih bolnica.

Tu su, reklo bi se, moguci razliciti odgovori. Jedni ce vam reci da nije luda vecina, koja bira vodje po secanju na stara vremena, nego je luda manjina, koja ne uvidja da je komunizam, sa sitnim popravkama, najbolje sto ljude u danasnje vreme, moze zadesiti. Drugi ce, opet, tvrditi da je najteza optuzba, koja se protiv komunizma moze izreci, upravo haos u glavama ljudi, koji i dalje misle da su najsrecniji kad, umesto njih, njima vladaju oni sto ih najvestije obmanjuju. Treci ce vas pitati jeste li vi to, licno, prebrojali glasove, kad znate da je narod uz ludaka, a cetvrti ce vam reci da je svaka vlast manje ili vise luda, a da je drustvo, u kojem se ova dijagnoza ne mora skrivati od podanika, uglavnom zdravo ili bar na dobrom putu da ozdravi.

Zahvaljujuci razlikama u misljenjima, koje postoje medju njihovim podanicima, malo je izgleda da ce ludaci na vlasti dospeti u ruke psihijatara. Oni su takoreci bezbedni, sve dok se njihovi biraci ne sloze da svako ima pravo na svoje privatno ludilo, ali ne bi trebalo, zbog tog prava, da ima vece sanse na izborima. Ili ne vise, nego jednom. Da li to znaci da u tekucoj politici psihijatri nemaju sta da traze? Naprotiv, kad se biraci, napokon osveste, psihijatri ce raditi prekovremeno. I ne samo u Slovackoj.