SISTEM VLASTI I MOGUCE PROMENE: OPOZICIJA U SRBIJI DANAS (3)
Strah od sveta i promena
Lideri su potroseni, biraci umorni, pa je pravo pitanje da li se u ovoj zemlji zeli preokret i ko bi promene
predvodio
Mihal Ramac
Parlament je u Srbiji, a i u Jugoslaviji, potisnut daleko na periferiju politickog zivota, pa opozicija ne
dobija puno ni kada ucestvuje u njegovom radu ni kada ga bojkotuje. U retkim trenucima iskrenosti poneki
opozicioni poslanik zna da kaze da je sasvim zadovoljan poslanickim primanjima, te jeftinom hranom i
picem u obe skupstine. Uz to, nije poznato da je ijedan poslanik na kraju mandata bio siromasniji nego kad
je izabran. Vecini je krenulo nabolje i u struci, a jos vise u privatnom biznisu.
Bojkot parlamenta je jedno, a bojkot izbora za koji se prosle godine opredelila Demokratska stranka -
nesto sasvim drugo. Oni koji je ne simpatisu zlurado tvrde da je to pocetak kraja Djindjiceve stranke, dok se
pobornici bojkota uzdaju da ce upravo demokrate postati stozer novog okupljanja demokratskih snaga.
Sirenjem traceva o decacima ofarbane kose lider DS, medjutim, cini losu uslugu i svojoj stranci i onima koji
bi, ma i preko volje, na nekim buducim izborima glasali za nju, u nedostatku bolje.
Razocaranje i zamor
Moze li se uopste, posle svega sto se desavalo poslednjih godina, ocekivati novi pokusaj zbijanja
opozicionih redova? Tesko. Tuzni kraj Deposa i koalicije “Zajedno" obeshrabrio je mnoge koji su, uprkos
svemu, verovali u takvu mogucnost. Milan Panic je prosle nedelje, doduse, najavio novi pohod ka
demokratiji, ali je tesko pretpostaviti ko ce mu se pridruziti na putu ka Beogradu. Lideri su potroseni,
biraci su umorni, pa ni uz najvecu kolicinu naklonosti nije moguce videti ko bi i na kojoj osnovi mogao da
stvori novi pokret za preokret.
Pravo pitanje bilo bi, u stvari, zeli li Srbija nekakav preokret, ili ce se i ubuduce sva nezadovoljstva
stisavati isplatom zakasnelih nazovi zarada, povlacenjem neke nerazumne uredbe, hapsenjem nekoliko
drzavnih mafijasa i slicnim proverenim nacinima zamazivanja ociju. Da li u Srbiji uopste postoji
raspolozenje nalik na ono koje je krajem osamdesetih udruzilo Poljake, Cehe i Slovake, pa i Bugare i
Rumune, da oteraju s vlasti odnarodjene vrhuske koje su se klele u komunizam iako im je do njega bilo stalo
isto onoliko koliko danasnjim srpskim socijalistima do socijalizma? Sva je prilika da ovde takvog
raspolozenja nema.
Uspavano radnistvo
Zelja za promenama mozda je bila najjaca u vreme Panicevog izbornog suceljavanja sa Milosevicem.
Zanimljivo je da posle njegovog izbornog poraza niko nije pominjao kradju i da su ga clanice koalicije
“Zajedno" prosle godine bez jasnog obrazlozenja hladno odbacile kad je ponudio dobre usluge. Zanimljivo
je, takodje, zasto u Srbiji nije stvoren ni snazan nezavisni sindikat. Kao i u politici, i ovde se pitanje svodi na
to da li “Nezavisnost", koja postoji vec nekoliko godina, zbog neceg nije privlacna, ili radnistvo ne oseca
potrebu da ima bolji sindikat od onog koji ponekad obezbedi malo zimnice ili koju tonu uglja na otplatu.
Ako se prihvate tvrdnje da je radnicka klasa bivse Jugoslavije podrzavala rezim zato sto je bila
potkupljena, postavlja se pitanje koje je njena cena. Iako ih sadasnje vlasti ptokupljuju krajnje ponizavajucim
iznosima, nekoliko miliona polugladnih i lose odevenih ipak ne stvaraju masu nezadovoljnih. Svako gundja
za sebe, niko ne veruje nikome. Mada rezim nemilice pljacka seljake, opozicija kao da nema volje da krene
ni medju njih. Najveca boljka opozicije, cini se, jeste u tome sto se zadovoljava onima koji su joj prisli
pocetkom devedesetih i ne otima se za nove pristalice. Najveca boljka Srbije jeste u tome sto je ona,
uverena da cuva Jugoslaviju, sacuvala Milosevica i njegov poredak. Tako su tokom poslednjih godina
dosadili i vrapcima, obecavajuci reforme na koje ni ne pomisljaju. Milosevicevi socijalisti su samo
pogorsavali ukupno stanje privrede, siromasili je i obezvredjivali, grabeci za sebe ono sto je imalo valjalo.
Bivsa i lazna opozicija
Niotkud ni tracka svetlosti. Posto se i Gradjanski savez Srbije pridruzio demokratama u bojkotu, ni njega
nema na velikoj politickoj sceni, na veliku zalost onih, ne tako malobrojnih, koji i dalje veruju da je Srbija
deo sveta i da ima daha za povratak u njega. Uz pomoc velikog dela, sto stranacki svrstanih, sto tzv.
nestranackih intelektualaca - pisaca, naucnika, umetnika - rezim je uspeo da ogadi narodu sve sto dolazi
sa zapadnih strana (a Srbiji Zapad pocinje vec na granicnim prelazima kod Kelebije i Iloka). Strah od sveta
radja strah od promena i tu se prica zavrsava. Kao i pre dvadeset ili pedeset godina, Srbija koja odlucuje
vrhuncem demokratije smatra nezameranje rezimu. Najvise su u pravu, bice, oni koji kazu da u Srbiji
postoji samo bivsa i lazna opozicija.
Ima li makar teorijske sanse da iz posnog tla nikne ista osim trnja? Ko se bezbroj puta opekao verujuci da
sansa postoji, a takvih nije malo, vise nije naivan, ali ne znaci da takav nece postati cim mu za to bude
pruzena prilika. Lazna i ostala opozicija to zna i ume da iskoristi. Za sebe.
|
