Dr Ognjen Pribicevic, naucni saradnik Instituta drustvenih nauka

Posle najnovijih dogadjaja na Kosovu, Zapad se pita da li je Milosevic covek koji to moze da resi. Milosevic ne zna sta znaci rec kompromis. On bi danas morao da uradi nesto sto bi znacilo negaciju temelja njegove vlasti

Misa Brkic

Tema broj jedan engleskih politicara i analiticara, kad su u pitanju postkomunisticke zemlje, je kako se spasiti od ruskog mafijaskog kapitalizma i finansijske kuge koja Zapadu donosi korupciju neslucenih razmera. Od Srbije su svi umorni, mada se ozbiljno razmislja o promeni politike "stapa I sargarepe" koja do sada nije dala velike rezultate. Milosevic nije uopste svestan sta po ekonomsku buducnost Srbije i Jugoslavije znaci prva strana "Fajnensel tajmsa" na kojoj se izvestava o poginulima na Kosovu - za strane investitore ova godina sto se tice Jugoslavije je zavrsena, a nasi ekonomski stratezi moraju vec sada da razmisljaju kako da privuku strane investicije iduce godine.

Tako bi se u najkracem mogao svesti "raport" dr Ognjena Pribicevica, naucni saradnik Instituta drustvenih nauka po povratku iz Oksforda, gde je jedan semestar proveo na Sent Entoni koledzu baveci se problemima tranzicije u svetu, posebno centralno i isticnoevropskih zemalja. Prvi utisak koji je dr Pribicevic doneo iz razgovora sa brojnim engleskim analiticarima, novinarima, politicarima i naucnim radnicima (Stiven Vajfild, Timoti Gardn Es, Mark Almond) je - sve manje interesovanja za Srbiju i Jugoslaviju. "Rat i tenzije medjuetnickih sukoba predugo su trajali, predugo je bivsa Jugoslavija bila u fokusu interesovanja u Velikoj Britaniji i to interesovanje je sada splasnulo", objasnjava dr Pribicevic.

Drugi utisak vezan je za potpuno razocarenje politickih ljudi Velike Britanije zbog raspada koalicije "Zajedno" i nestanka entuzijazma i pozitivne energije kojom je gradjanstvo u Srbiji pokazivalo interes za ukljucivanje u Evropu. To razocarenje posebno je uvecano saznanjem analiticara, novinara i politicara da se koalicija "Zajedno" nije raspala zbog nekakvih velikih politickih razloga, vec zahvaljujuci licnim interesima i animozitetima lidera koji su vodili tu koaliciju.

- Moj treci utisak je da u Velikoj Britaniji pocinje da se razmislja o tome koliko je ispravna dosadasnja politika stapa i sargarepe koju je madjunarodna zajednica koristila prema Milosevicu. Necu da kazem da neko tamo tako politicki govori, ali po prvi put pocinje glasno da se razmislja da li takva politika, a tu se posebno misli na Kosovo, ima efekta. Na kraju, bez obzira na sumorne procene i razocarenja i Britanci misle da nema mesta pesimizmu. Ovo sto nam se u Srbiji danas desava rezultat je velikog pada demokratske energije, ali to sve ne znaci da nece biti promena. Bar tako nam sugerisu politicki analiticari iz Velike Britanije - kaze dr Pribicevic.

NNB: Kako oksfordski analiticari ocenjuju tranziciju postkomunistickih zemalja Evrope?

O. P.: Kad je rec o Ceskoj, Poljskoj, Madjarskoj i Sloveniji sve je prakticno zavrseno, osim sitnijih doterivanja. Rumunija i Bugarska krecu se putem koji su ove cetiri prethodne zemlje vec prosle. Trecu grupu cine Albanija, Hrvatska, Kirgistan, Jermenija, Azerbejdzan. Rusija je grupa za sebe i na kraju je Srbija. Ono sto je apsolutno tema dana jeste nastanak takozvanog mafijaskog kapitalizma u Rusiji. Prema nekim najnovijim podacima, ruska mafija kontrolise gotovo trecinu privatnog sektora u Rusiji, skoro polovinu drzavnog sektora i osamdeset odsto banaka. To su fantasticne cinjenice, s obzirom na bogatstvo zemlje. Taj mafijaski kapitalizam postaje sve opasniji po Zapad. Ne samo zato sto se povremeno sazna o krijumcarenju nuklearne opreme i materjala iza cega stoji organizovani ruski kriminal, nego mnogo vise zbog jedne zabrinjavajuce pojave. Taj kapital, naime, iz Rusije se izvozi na Zapad a sa njime i filozofija korupcije. Trenutno najznacajniji ruski eksportni proizod je korupcija i ona se kao kuga siri zemljama zapadne Evrope. Niko na Zapadu nije imun na novac, pa ni mnogi uticajni ljudi.

NNB: Kako Zapad reaguje na takvu pojavu?

O. P.: Za sada se razmislja i procenjuje kakva je buducnost ruskog mafijaskog kapitalizma. Kljucno pitanje je - koliko ce on da traje? A odgovor je da sve zavisi koliko ce se brzo u Rusiji formirati alternativa tom kapitalizmu. Odnosno, koliko ce se brzo stvoriti nova drustvena snaga koja bi mogla da predstavlja balans sadasnjem stanju, nastalom pri brzoj privatizaciji, zapravo privatizaciji koju je obavila stara politicka nomenklatura grabeci najvise za sebe.

Poznati britanski srucnjaci tvrde da postoje dve snage koje bi mogle da se suprotstave mafijaskom kapitalizmu. Jedna je organizovana radnicka klasa preko svojih sindikata, a druga je mlada i obrazovana srednja klasa. Koliko taj proces moze da traje? Dvadeset, ali mozda i osamdeset godina. Za analize je posebno zanimljivo kako se danas ponasa i deluje nova ruska politicka elita. Nju sada cine tri stuba - velike banke, odnosno njihovi vlasnici, zatim naftni mocnici i ljudi iz ranije politicke nomenklature. Izmedju ta tri stuba traje borba za kljucne pozicije u vrhu drzave i tu je predsednik Jeljcin onaj koji trazi nekakvu ravnotezu. Ta tri stuba jedinstveni su samo oko jedne stvari - kada treba naci zajednickog kandidata na izborima da bi onemogucili komuniste da ponovo dodju na vlast. Britanski analiticari procenjuju da ce tako biti i na sledecim izborima bez obzira ko bude kandidat. Dosta se govori da bi te tri mocne grupacije mogle da podrze sadasnjeg moskovskog gradonacelnika Jurija Luskova, kao dobitnu kombinaciju koja bi bila u stanju da drzi balans izmedju njih.

NNB: Da li je oksfordska analitika tako dubinska i kad je u pitanju Srbija?

O. P.: Srbija se spominje samo u jednom kontekstu, kao jedina zemlja medju bivsim komunistickim u kojoj nije ostvaren proces tranzicije. Taj proces nije ostvaren samo iz jednog jedinog razloga -- zato sto nije doslo do promene vlasti. Da bi se Srbija mogla uvrstiti u onu najnizu kategoriju formalnih demokratija ili pseudodemokratija komunisti i Milosevic moraju da odu sa vlasti. Oni se mogu posle cetiri godine opet vratiti, mogu posle vladati najmanje jos deset godina, ali je kljucna stvar da se narodu pokaze da je vlast promenljiva. Znaci oni moraju otici sa vlasti i to je kljucni preduslov da se Srbija makar kvalifikuje za tranziciju. Pri tom, princip smenjivosti vlasti mora se ostvarivati na miran i koliko-toliko civilizovan nacin. To nije vazno toliko zbog politicke garniture koja odlazi, vec zbog onih koji dolaze na vlast.

NNB: Ako je jedno vreme bila u medijskom zapecku, Srbija se ovih dana ponovo vraca u zizu interesovanja medjunarodne javnosti sa eskalacijom nasilja na Kosovu. Vecina celnih politicara Socijalisticke partije misli da je to dobro.

O. P.: Moram da kazem da je oko Kosova Srbija uspela da povrati publicitet koji je imala pre nekoliko godina. Opet je Srbija na naslovnim stranicama najvaznijih svetskih novina, ali nazalost nasi politicari ne shvataju koliko je taj publicitet negativan i koliko je stetan po ovaj rezim i zemlju u celini.

NNB: Slusajuci socijaliste i citajuci njihovu stampu stice se utisak da vlast u Srbiji I Jugoslaviji ima podrsku od sveta za ovo sto radi na Kosovu?

O. P.: To je apsolutno netacno. To je jednostavno ordinarna neistina. Milosevic i njegov rezim u prvi plan svoje medijske kampanje stavljaju da je to borba protiv albanskog terorizma. Za taj segment politike postoji svetska podrska. Ali, Milosevic nema podrsku za nasilno razbijanje mirnih demonstracija. Kljucna je stvar, medjutim, da jugoslovenski predsednik nema medjunarodnu podrsku za svoju politiku prema Kosovu i ono sto je najvaznije jeste da se upravo ovih dana Zapad ponovo pita, upravo zbog njegove politike prema Kosovu, da li je ispravna teorija stapa i sargarepe. Jednostavno se postavlja pitanje da li Milosevic ima sposobnosti i mogucnosti da resi kosovski problem. Naime, Zapad je nakon raspada Koalicije "Zajedno" dosao do saznanja da je Milosevic prakticno postao realan faktor moci s kojim moze da se razgovara, nesto kao "covek koji moze da resi problem Kosova". Posle najnovijih dogadjaja na Kosovu, Zapad se ponovo pita "da li je Milosevic covek koji to moze da resi?" Postoji, medjutim, jos jedan veoma bitan ugao posmatranja. Milosevic i njegovi socijalisti nemaju ni obrazovanja, ni sposobnosti da shvate da je za Srbiju ova 1998. godina sa stanovista svetskih investicija zavrsena. Nema ove godine ulaganja stranog kapitala u nasu zemlju. Rezimski ljudi u Srbiji nisu svesni sta znaci prva strana "Fajnensel tajmsa" na kojoj pise da je ubijeno trideset Albanaca i cetiri srpska policajca. Gotovo je sa investicijama i ulaganjem za ovu godinu i treba se pametno spremati za sledecu.

NNB: Zvuci obespokojavajuce da je Milosevic sam sebi pokvario rejting koji je imao u medjunarodnom javnom mnjenu?

O. P.: Problem je vracen na pocetak. Bivsa Jugoslavija raspala se na pitanju Kosova i posle deset godina ponovo smo na Kosovu, jer Milosevic taj problem nije umeo, ni hteo da resi. A kosovski problem, ako uopste moze da se resi, moze samo kompromisom. Milosevic ne zna sta znaci rec kompromis. On je dosao na vlast kad je na Kosovu rekao da nema kompromisa. Znaci, on bi danas morao da uradi nesto sto bi u stvari predstavljalo negaciju temelja njegove vlasti. Sasvim je ocigledno da je americki stav da nema promena granica, a ako nema promena granica Milosevic mora nekakav kompromis da pravi. Prema tome, on ce se u narednom periodu stalno nalaziti izmedju nemogucnosti da napravi kompromis i strasnog pritiska za kompromisom. U tom strahovitom sukobu, on se opredelio za politiku necinjenja, znaci ocuvanja status kvoa. Zato ce se problem Kosova sve vise otvarati.

NNB: Izgubljena demokratska energija iz gradjanskih demonstracija, ponovo los imidz Srbije u medjunarodnoj javnosti i Kosovo kao pitanje koje ostaje otvoreno. Tri razloga da se analiticari zapitaju - ima li Srbija alternativu?

O. P.: Osnovni zakljucak strucnjaka koji se bave Srbijom jeste da nikako ne treba izvlaciti - pesimisticke zakljucke o nekakvoj nesposobnosti Srba kao naroda, o nekakvom prokletstvu, nasoj nemogucnosti da se prikljucimo tamo gde prirodno pripadamo, Evropi. Ti strucnjaci insistiraju na jos jednoj znacajnoj tezi - da ne postoji nikakav drugi, na primer, kulturni ili geografski determinizam koji bi nekoga prirodno predodredio na uspeh, a drugoga ne neuspeh. Svi strucnjaci sa kojima sam razgovarao govore o tome da je jedna od najpogresnijih teorija koja se pojavila pocetkom devedesetih - Hangtintonova teorija koja govori o kulturnom determinizmu, odnosno o predodredjenosti protestantskih i katolickih naroda za promene, za razliku od pravoslavnih naroda i Muslimana. Ti strucnjaci jednostavno se ne slazu sa ovom teorijom i kao primere koriste slucaj Rumunije i Bugarske, zemalja u kojima su promene bile moguce i ostvaruju se. Ako postoji ikakav determinizam koji se tice tranzicije i koji se pokazao pocetkom devedesetih godina, onda je to politicki determinizam.

Sta on znaci? Da u tranziciji odredjene zemlje jako veliki znacaj ima faktor licnosti i politicke elite. U velikoj meri, ali ne i u potpunosti, slazem se s tom teorijom, jer ona pokazuje koliko je vazna vlast, koliko je vazno da bar u prvoj fazi tranzicije na celu drzave bude jedan Havel ili jos vise Klaus, a ne Mecijar. Naravno, za stvarnu politicku promenu u Srbiji potrebno je vise vremena. Mislim da je optimizam britanskih analiticara osnovan i da nikako ne treba prihvatiti klimu pesimizma, potpune apatije i nekakvog misljenja o tome da ne pripadamo Evropi. Svi ljudi s kojima sam razgovarao misle da je Srbiji mesto u Evropi i da ce ga pre ili kasnije izboriti.