ZASTO SE U KANADI JEDAN POTENCIJALNI STRANACKI TRANSFER UZIMA TAKO OZBILJNO

Kada bi lider konzervativaca Zan Sare presao u redove kvebeckih liberala mozda bi se izbegao novi referendum o nezavisnosti ove provincije

Zoran Mandzuka
dopisnik “Nase Borbe" iz Toronta

Moze li jedan covek, uz to politicar, spasiti Kanadu? Pitanje nije prenaglaseno iako tako sigurno zvuci; nije bar u ovom casu kada se na raznim, ozbiljnim stranama cuje kako ponovo ugrozena nacionalna buducnost zavisi od licnog izbora jednog jedinog pojedinca. Taj usamljenik je Zan Sare, a u ovom, mimo njegove volje udesenom susretu sa sudbinom (ni ovo, tvrdi se, nije prenaglaseno) on slozenu situaciju mora da razresi jednostavnom odlukom: da li da menja ili da ne menja sadasnji posao - pitanje je sad.

Promena posla, medjutim, zahteva nesto dodatnih napora. Zan Sare je, vec je receno, politicar; on je lider Progresivno-konzervativne stranke, najslabije, pete po snazi u federalnom parlamentu, stranke koja je (izgubivsi identitet posle brodoloma na izborima 1993. kada je drugi Zan - Kretjen - dosao na vlast) razloge postojanja pronasla prosle godine kada je na novom izjasnjavanju biraca osvojila 20 poslanickih mandata. Opstanak i oporavak torijevaca vezuje se pre svega za znanje i umece njihovog lidera, mladog (tek ce da napuni 40), sarmantnog (ne lici na politicara) i verbalno ubedljivog Sarea (oba jezika, engleski i francuski, govori, za razliku od prvog Zana, tecno i pazljivo). On je verovao da vreme radi za njega, verovao je da ce uspeti da stranku uzdigne na nivo “prave alternative" danasnjem kabinetu i da ce konzervativci s njim na celu povratiti nekadasnju, tradicionalnu ulogu po kojoj su bili predodredjeni da se sa liberalima smenjuju na vlasti u Otavi.

Vreme, izgleda, sada nije radilo za njega (ili, mozda, jeste, zavisno od ugla gledanja). Od Sarea se u ovom casu ocekuje, trazi, da napusti svoju partiju i da predje u drugu. I to ne bilo koju drugu - od njega se ocekuje, trazi, da clansku kartu konzervativaca zameni clanskom kartom liberala. Da napusti nacionalne torijevce i pristupi lokalnim, provincijskim liberalima. Opet kao kapiten, naravno.

Sve je pocelo u trenutku kada je Danijel Dzonson, dojucerasnji vodja Liberalne partije Kvebeka, podneo ostavku. Potez je bio dramatican, ali, kad se sve sabere, nije neocekivan. Lider opozicije je, potisnuvsi licne politicke ambicije (sto ga razlikuje od drugih iz profesije), shvatio da na narednim izborima, predvidjenim vec za ovo prolece, nema nikakvih sansi u sudaru sa Partijom Kvebeka i premijerom Lisjenom Busarom. Shvatio je, zapravo, da su federalisti, jezgro stranke, osudjeni na gubitak i da potom, posle izbornog trijumfa separatista, sledi novi referendum o buducnosti Kvebeka. Referendum o Kanadi.

Cak i obicno oprezni analiticari odmah su predlozili sklapanje neobicnog konzervativno-liberalnog braka. Promena stranackog dresa ne mora, pritom, da ima bilo kakve direktne veze s ubedjenjima; skrupule su nepotrebne - tvrdi jedan uvodnicar. Sare je, uostalom, uvek bio vise progresivan a manje konzervativan; on je, u stvari, liberalni torijevac, dok su liberali Kvebeka pomalo konzervativni... Cak i obicno razlozni posmatraci odmah su zaneseno stali iza “sindroma Mesije", u Sareu su pronasli Mesiju jedinstva Kanade, nasli su Onog koji moze da Kvebek oslobodi separatistickih okova... U pomoc su pozvani vec pomenuti sarm i mladost i tome dodata okolnost da je i Sare iz Kvebeka. Sta ako se pokaze da je odjednom, u nedostatku svezih ideja, pakovanje postalo vaznije od sadrzaja?

Sta, pre svega, ako Sare pristane, a pokaze se da su ocekivanja prevelika i da je njegov “skok u vatru" po znacaju predimenzionisan? Sta, medjutim, ako ne pristane - zasad jos odbija - i u nekom obrtu ostane zauvek upamcen kao covek koji je mogao da spase zemlju, ali nije odgovorio na njen poziv? Ali, sta on, prakticno, bira? Odlazak u stranku za koju veruju da sa njim ne moze da izgubi, ili ostajanje u stranci za koju veruju da ni sa njim ne moze da pobedi? Jedno je sigurno: Sare je u polozaju da odredjuje svoju cenu i sto je vaznije, svoje uslove. On stoji dosta dobro. Jedini je politicar koji je u Kvebeku popularniji od Busara; jedini je, opet prema istrazivanjima javnog mnenja, koji bi liberale mogao dovesti do izborne pobede; jedini je, dakle, koji bi tako - osvajanjem vlasti - mogao spreciti novi referendum.

To bi se s njim moglo dogoditi. Moglo bi, ali niko ne garantuje i da ce se dogoditi. Ankete su jedno, a ulazak u “visoko takmicaski, parohijalni svet politike u Kvebeku" nesto drugo. Ipak, on bi tu politiku promenio, uneo bi vise ravnopravnosti u nadmetanje. Busar bi, prvi put, imao dostojnog rivala. U medjuvremenu, sada, svi jos cekaju. Premijer Kvebeka, postujuci nepisano pravilo, odlaze saopstavanje odluke o izborima dajuci, elegantno, opoziciji dovoljno vremena da preuredi i “okreci kucu".

U ovoj tvrdnji Busar je usamljen. Svi drugi veruju, ili hoce da veruju, kako upravo od toga sve i zavisi. Sve, pa i sama Kanada. Zato cekaju Sarea, cekaju njegovo “da" ili “ne", njegovu licnu odluku o zajednickom braku. I, stvarno misle da je to vazno...