LIDER PRVIH MASOVNIH ANTIMILOSEVICEVSKIH DEMONSTRACIJA DANAS ULAZI U VLADU SA SOCIJALISTIMA

"Jedan za sve": Okolina Bajine Baste Snimio: Milorad Kovac

Vera Didanovic

Ima neke simbolike u tome da bas u martu, mesecu u kom je nakon masovnih i tragicnih antirezimskih demonstracija 1991. godine neformalno proglasen za lidera srpske opozicije, Vuk Draskovic ulazi u koaliciju sa socijalistima, protiv cije se sumanute politike onoliko bunio.

Nakon visegodisnjeg cudnovatog i povremeno teskim batinama pracenog tumaranja po mracnim gudurama srpske politicke scene, nekadasnji “srpski Raspucin" i proslavljeni “kralj ulica i trgova" izbio je ovih dana na stranu sasvim suprotnu od one sa koje je uz mnogo obecanja, entuzijazma i hrabrih reci krenuo.

Mnogo je razlicitih objasnjenja Draskovicevog pretrcavanja u krilo takozvane levice. Pominju se psiholoski razlozi i finansijski “argumenti", ima i prilicno neuverljivih pozivanja na nekakvo “vizionarstvo" i “spasilacki" plan trenutno neshvatljiv za obicne smrtnike, ali sve to, ipak, tesko da moze ublaziti osecaj prevarenosti i gorcine o kome govore brojni “gutaci suzavca" iz vremena protestnog okupljanja kod spomenika “cestitome Knezu" , 9. marta 1991. ali i mnogo puta kasnije. Te vetrovite martovske subote, pre sedam godina, zbog jednog besprizornog komentara na drzavnoj televiziji odrzane su demonstracije u kojima su izgubljena dva zivota, stotine ljudi povredjeno, Vuk Draskovic, u drustvu s jos stotinak demonstranata, doziveo prvo hapsenje, a beogradske ulice zaposeli (domaci) tenkovi.

Zahvaljujuci nepokolebljivom istrajavanju u vodjenju harangi protiv opoziciono nastrojenih licnosti i stranaka, drzavna televizija ni danas, nakon brojnih i cesto zivopisnih protesta (kao sto je proslogodisnje gadjanje jajima, koje je licno Draskovic predvodio) nije uspela da se oslobodi nadimka koji je u to vreme dobila - “TV Bastilja". Razlika je, medjutim, u tome sto upravo tvorac alternativnog imena drzavne TV kuce Vuk Draskovic taj termin vise ne koristi.

Na meti njegove kritike danas su nerezimski mediji: sa mnogima ne komunicira, zabranjuje cak i unosenje pojedinih listova u netom renovirane stranacke prostorije u Knez Mihailovoj ulici i na njihove “nepodopstine" u opsirnom predizbornom intervjuu zali se nikom drugom nego Hadzi Draganu Anticu, prvom coveku drzavne “Politike" (onom istom koji je, primera radi, stajao na celu te kuce i u vreme potresnog egzodusa iz Srpske Krajine, dogadjaja koji je za “Politiku" bio u dubokoj senci izvestaja o kretanjima bliskih nam “tamilskih tigrova").

Da apsurd bude veci, bas posle tragikomicne blamaze domacih pravosudnih organa zabelezene u vreme bahate i ne tako davne izborne kradje (zima 1996-97) Draskovic je naprasno poverovao u nezavisnost sudstva i resio da stancovanjem brojnih tuzbi protiv, sa njegove tacke gledista nepocudnih, nedrzavnih medija, povrati nekadasnji ugled.

U iscekivanju rezultata sudskih procesa, od kojih ocekuje brojne milione dinara u ime nekakve “odstete", bivsi “ulicni kralj" koji je samovoljno abdicirao presao je i preko mnogih drugih, po ovdasnje gradjane poraznih i tesko podnosljivih rezultata politike koju vodi “sarmantni predsednik Milosevic".

Prezivevsi fijasko na jesenjim predsednickim izborima, Draskovic se iskreno odusevio zaklinjanjem Lilicevog naslednika u “svetle ciljeve" politike buduce “vlade narodnog jedinstva", zaboravivsi, pri tom, svoje doskorasnje tvrdnje. Jer, upravo je na Milosevicev racun doskora upucivao ostre kritike zbog besmislenog rata u kom “Srbija nije ucestvovala" ali ga je ipak izgubila, zbog organizovanja “dafiment", “jugoskandik" i drugih drzavnih pljacki, prouzrokovanja odlaska iz zemlje hiljada mladih i obrazovanih ljudi i mnogih drugih katastrofa od cijih posledica zemlja nece moci da se oporavi godinama.

Forsirajuci pricu o “konacnom pomirenju cetnika i partizana" i “programskom priblizavanju" dojucerasnjih ljutih protivnika, Draskovic svoju partiju, oslobodjenu prisustva vecine istaknutih licnosti iz ranijih, opozicionih godina, u socijalisticku vladu uvodi bas u vreme trajanja neproglasenog ratnog stanja na Kosovu. Pracen cudjenjem i nevericom brojnih nekadasnjih postovalaca, stupa u koaliciju sa partijom koju je i sam optuzivao da tokom visegodisnje vladavine nije cak ni zapocela rasplitanje kosovskog cvora. A racun za vodjenje takve promasene politike, sto Draskovic verovatno i sam uvidja, poslednjih dana istice u vidu ucestalih oruzanih sukoba koji vise nego ozbiljno prete da izazovu jos jedan veliki ratni pozar na zlosrecnom Balkanu.