JUGOSLAVIJA PLACA VISOK DANAK ZBOG NEOSMISLJENE STRATEGIJE IZVOZA

Gotovo 60 odsto proizvoda koji idu u izvoz su neprofitabilni jer ne mogu “cenom na granici" da pokriju ni troskove proizvodnje. Zablude o uzdanicama izvoza - hrani i mesu

Kako Jugoslavija moze da gradi otvorenu izvozno orijentisanu privredu kada se prakticno niko, sem retkih strucnjaka, ne bavi isplativoscu izvoza?

Na jednoj strani, zadrzava se spoljnotrgovinski rezim koji je i dalje orijentisan na supstituciju uvoza, jer sadrzi visoke efektivne stope zastite, direktnu uvoznu kontrolu, slabe izvozne podsticaje i izrazito precenjen zvanicni devizni kurs. Na izvoznoj strani stoji cinjenica da je dve petine srpskog izvoza koncentrisano u proizvodima cija vrednost u izvozu ne prelazi pet miliona dolara.

To potvrdjuje da je izvoz Srbije usitnjen, da ne postoji osmisljena izvozna strategija, vec se na svaki nacin pokusava doci do deviza, iako izvozna aktivnost u velikom broju slucajeva nema ekonomsku opravdanost, konstatuje se u analizi troskova domacih resursa radjenoj za upravo zavrseno savetovanje jugoslovenskih ekonomista o razvojnim sansama domace privrede.

Po recima njenog autora mr Aleksandra Marica iz Ekonomskog instituta, analiza je obuhvatila 72 industrijska proizvoda koji cine i 59,4 odsto izvoza i pokazala je da je 38 proizvoda, ili vise od polovine, u izvozu neprofitabilno i da stvara gubitke, jer svojom “cenom na granici" nije u stanju da pokrije ni materijalne troskove proizvodnje. Rec je o vrednosti od 575 miliona dolara, s obzirom na to da ove pozicije sa 33 odsto ucestvuju u ukupnom izvozu Srbije. Ono sto je posebno interesantno je to da se na ovoj listi nalaze i grane za koje se mislilo da su lideri srpskog izvoza i da predstavljaju komparativnu prednost domace privrede kao sto su, na primer, hrana i zive zivotinje. U tom sektoru, medjutim, cak deset pozicija ne zadovoljava ni kriterijume ekonomske efikasnosti, vec predstavljaju direktan gubitak za privredu. Na ovoj listi su i preradjeni proizvodi iz metalopreradjivackog i sektora obojenih metala.

Tek 21 proizvod je pokazao ekonomsku isplativost u izvozu (a to je oko 17 odsto u vrednosti izvoza) i prema ovoj analizi rec je o famoznim malinama, kupinama, visnjama, nekim hemijskim proizvodima, nesto malo namestaja i njegovih delova i slicno. Ove pozicije, inace, u ukupnom izvozu Srbije ucestvuju sa 272,9 miliona dolara. Finansijsku isplativost, a to znaci da svojom cenom pokrivaju troskove proizvodnje, ali ne i troskove rada i kapitala, imalo je sedam analiziranih proizvoda, ili manje od osam odsto izvoza republike. Oni bi, uz eventualnu vecu efikasnost i produktivnost mogli biti profitabilniji u izvozu. Posto je u ovoj analizi, zbog precenjenosti zvanicnog, koriscen obracunski devizni kurs blizak crnom, odnosno “cene u senci", ovi ionako losi rezultati u stvari su potcenjeni, odnosno, realno su jos gori.

Jedan od razloga za ovako nisku isplativost izvoza mr Maric vidi u tome sto preduzeca koriste kapacitete tek sa cetrdesetak odsto, odnosno rade sa izrazito niskom efikasnoscu. Zatim, ide se u smisljen gubitak, jer su devize redak resurs do kojeg se tesko dolazi (na legalnom deviznom trzistu ili nikako ili u nedovoljnoj kolicini, a na crnom uz placanje visoke razlike na kursu). To, naravno, poskupljuje finalne proizvode i jedan je od razloga sto su domace cene tako visoke. Preduzeca koja su ostvarila bilo koji izvoz, iako gube, taj gubitak nadoknadjuju kroz profitabilniji uvoz i domace cene. To posebno vazi za preduzeca koja su uspela da proguraju svoje robe u barter aranzmane sa Rusijom i Kinom (a to je oko 25 do 30 odsto ucesca u ukupnoj razmeni) i koja ne koriste samo povlascenu poziciju na deviznom trzistu, vec dobijaju i mogucnost da na osnovu izvoza uvoze i tako odrzavaju proizvodnju i socijalnu stabilnost u svom preduzecu. Ali, takva praksa dovodi do diskriminacije izvoznih sektora i do jos veceg pogorsanja domacih odnosa razmene, naglasava Maric.

Ova analiza nedvosmisleno pokazuje da je neminovna orijentacija jugoslovenske razvojne politike sa strategije supstitucije uvoza (narocito promovisane u vreme sankcije) na strategiju izvozne ekspanzije, jer se jedinica neto deviznog prihoda ostvaruje kroz izvoz nego sto se stedi kroz uvoznu supstituciju. A na pitanje zasto onda nemamo izvoznu strategiju i zasto drzava bezi od toga da utvrdi gde postoje istinske komparativne prednosti u izvozu, mr Maric odgovara:

- Zato sto vodeca politicka struktura vodi i politiku i najveca preduzeca nece sebe da dovedu u situaciju da izgube povlasceni polozaj koji sada imaju pri kupovini deviza, raspodeli uvoznih kontingenata i slicno. Odrzavanje ovakve strukture na duzi rok nije moguce i pravi odgovor je u specijalizaciji izvozne ponude sto su, uostalom, ucinile sve zemlje u tranciziji, zatim u liberalizaciji spoljnotrgovinskih tokova i snaznoj reformi privrede. A to onda znaci da bi se ekonomska politika opredeljivala za mere (ukljucujuci i politiku deviznog kursa) koje ce osigurati da se domaci resursi alociraju u one sektore u kojima ce se i efikasno upotrebljavati, a ne da bude rukovodjena odrzavanjem glave iznad vode odredjenih preduzeca i postojece privrede strukture, kaze mr Maric.

B. Jager