Povodom formiranja nove Vlade Srbije

Umesto da svrati do Haga kako je i sam obecavao, a gde je, po mnogim misljenjima, i trebalo da zavrsi, Seselj se obreo u vladi i time dugogodisnje saveznistvo s rezimom i formalno “krunisao" deobom vlasti. Ocigledno je Milosevic procenio da mu je sigurnija radikalska privrzenost politici samoizolacije, nego eventualna Draskoviceva avanturisticka opcija sirokog otvaranja prema svetu i saradnje sa Haskim tribunalom

Milica Torov

Nakon sestomesecne neizvesnosti Srbija je, najzad, minulog petka, izborom u Skupstini Srbije, dobila novu vladu, petu po redu otkad postoji visestranacje, a drugu zaredom koalicionu, tzv. “vladu narodnog jedinstva". Iscrpljujuci medjustranacki dogovori, pregovori, pogadjanja, nagadjanja, kalkulacije i spekulacije, zavrseni su ulaskom na velika vrata radikala u nov kabinet, a izlaskom Nove demokratije na mala vrata i njihovim prelaskom u “konstruktivnu opoziciju"

Polako, strpljivo, istrajno i dosledno, nepogresiv pragmaticar, radikalski vojvoda Vojislav Seselj, krcio je sebi put ka vrhu, dok je ambiciozni lider Srpskog pokreta obnove, igrajuci na sve ili nista, naizgled bar, izgubio sve. Za utehu ostao mu je Beograd. Ali - dokle, znajuci da se socijalisti ne mire sa cinjenicom da je prigrabio sve one punktove koji stvaraju kapital, poput Gradske direkcije za gradjevinsko zemljiste i poslovnog prostora, kao i Studio B o koji se otima svaka nova vlast, jer predstavlja vazno propagandno sredstvo. Osim toga, uvek su moguci i vanredni lokalni i drugi izbori koji bi ponovo mogli da promene stranacku kartu Srbije.

Seselj je svojim primerom samo potvrdio pravilo da profitira treci dok se dvoje svadjaju. Nije trazio vise od onog sto mu, po snazi u parlamentu, pripada, za razliku od lidera SPO Vuka Draskovica ciji su megalomanski apetiti o personalnom sastavu vlade odudarali od tvrdnje da je to periferija u odnosu na usaglasavanje oko vladinog programa. Pokazalo se da programske razlike nisu bile smetnja radikalima da udju u Vladu.

Nista nije slucajno

Povrh toga i nacin na koji su izglasani savezni budzet i jos sezdesetak drugih zakona mogao je bio indikativan. Dok su poslanici SPO prema nekim resenjima bili rezervisani i tako o njima i glasali, radikali su na njih za govornicom vrlo ostro i bucno reagovali, ali su, na kraju, za njih glasali. Kao da su vec tada hteli da prikriju saveznistvo sa socijalistima. Indikativno je i to da su, po pravilu, opstrukciono orijentisani radikali, u retkim prilikama kada se parlament Srbije u novom sazivu sastajao ne bi li se konstituisao, zvucali prilicno miroljubivo. Nekako su se primirili, kao da su dobili nalog da ne dizu temperaturu, iako su za to imali dovoljno povoda - od neslaganja sa nacinom na koji rezim (ne)resava kosovsko pitanje, do toga kako je odbacen njihov zahtev da se ponovo uvedu direktni TV prenosi skupstinskih sesija. Sve to ukazuje da je neki tajni dogovor, ili izgled na dogovor, s radikalima odavno postojao. Prepustanjem sest mesta u Vecu republika radikalima, socijalisti su sebi osigurali zlatnu rezervu u slucaju da propadne savez sa SPO za koji je navijao cak i Zapad.

Miloseviceva mirovna opcija je naizgled udaljila dve stranke da bi, pet godina kasnije, Seselj docekao svojih pet minuta i svojim krupnim korakom trijumfalno umarsirao u republicku vladu. Najomiljeniji, najdosledniji i najprincipijelniji Milosevicev politicar, za kojeg kazu da je njega i njegovu stranku rezim i stvorio, nije vise smetnja srpskim vlastima u sprovodjenju zacrtane politike. Ocito je sa kosovskim dogadjajima opet doslo njegovo vreme, po cenu da se vlasti i zamere Medjunarodnoj zajednici. Otuda vlada “narodnog jedinstva" ima sve uslove da postane vlada “nacionalnog jedinstva", o kojoj je, sudeci prema Deklaraciji o nacionalnom pomirenju koju je sam napisao, a vlada, sa izvesnim korekcijama, iskoristila, na izvestan nacin sanjao i Vuk Draskovic, znajuci da dobar deo srpske populacije stoji iza njega.

Sudeci prema recima lidera Nove demokratije Dusana Mihajlovica koalicioni savez “levice" i “desnice" nije nikakvo iznenadjenje, jer je dobro poznato da je rezim od samog pocetka pa sve do danasnjih dana u kontinuitetu dobro saradjivao sa Vojislavom Seseljem. Ako je to tako, onda nije realno ocekivati neke bitne promene u politickom kursu rezima. Samo je dilema ko je kome ovde talac, ko koga drzi u saci, a ko je gazda. Ali to sto sad Mihajlovic otkriva ne govori toliko o doslednosti rezima i radikala, koliko o nedoslednosti samog Mihajlovica i Nove demokratije, koji su prestali da, posle cetiri godine, igraju na zici, znajuci da su na toj zici oduvek bili i radikali. Samo sto su ovi oduvek znali da tu svoju ulogu odigraju na razlicite nacine.

Tesko je objasniti kako Milosevic zamislja da otvori prozor u svet (ako iskreno zeli priblizavanje Evropskoj uniji) kad vrata zatvara za sobom, po cenu da zrtvuje Crnu Goru koja je jednom nogom tamo vec krocila. Uveravanja novog-starog premijera Mirka Marjanovica da je “interes Srbije za ukljucivanje SRJ u regionalne i integralne procese" zvuce nekako fals. Ovakvo otvoreno prkosenje Medjunarodnoj zajednici koja je svoju naklonost prema Srbiji uslovljavala, izmecu ostalog, neulaskom radikala u vladu, najavljuje samoizolaciju Srbije, prema vec oprobanom receptu “oslonca o sopstvene snage". Time rezim salje jasne signale Medjunarodnoj zajednici da ce biti onako kako Beograd kaze.

Ono sto bi socijalisti, u ovom trenutku, mogli da okrenu u svoju korist jeste saznanje da je mozda bolje Seselja drzati u saci nego Vuka (ako je tacna poruka iz poslovice da je “bolje vrabac u ruci, nego golub na grani"). Socijalisti i radikali imaju, zajedno, dvotrecinsku vecinu u parlamentu da bi mogli da menjaju i Ustav. Sa SPO, “leva" koalicija to ne bi mogla. Da je SPO usao u vladu, radikali bi ostali u opoziciji sto bi im, po nekim ocenama, dalo vecu snagu nego sada kada su prinudjeni da dele odgovornost za svaku preduzetu meru sa socijalistima. Danas biti u srpskoj vladi je najkraci put za kompromitaciju svake stranke - kriza je toliko duboka da bez radikalnih reformatorskih rezova nije moguce stvari preokrenuti nabolje. A tokom proteklih godina pokazalo se da partije na vlasti tome nisu vicne. Umesto, kako tvrdi Marjanovic, stabilizacije, rasta proizvodnje i standarda, Srbija je, kako dokazuje ono malo preostale opozicije, stigla do samog dna, gomilajuci gubitke, dubioze, neuspehe.

Mozda je upravo ulazak radikala u vladu vazan adut na koji socijalisti racunaju po cenu da rizikuju i da im radikali odvuku glasove na buducim izborima. Teoretski, niko sada ne moze socijaliste i radikale da skine sa vlasti, osim njih samih. Nova vlada je, prakticno, neunistiva i mogla bi da traje naredne cetiri godine bez prekida, sem ukoliko se koalicioni partneri (u odgovarajucem trenutku) ne “posvadjaju", jer ostale parlamentarne stranke koje nisu usle u Marjanovicev kabinet nemaju dovoljnu poslanicku vecinu da bi mogle da joj izglasaju nepoverenje.

Taoci i kontrolori

Pred vladom su veliki izazovi i pitanje je kako ce se s njima nositi. Ako je suditi po njenom sastavu, tesko je ocekivati neki veliki napredak u resavanju ne samo kosovske nego i opste krize u Srbiji, pre svega krize demokratskih principa koji u praksi odudaraju od proklamovanih. Jer, sastav vlade upucuje na zakljucak da ce se drzati politicke opcije koja zagovara samoizolaciju, a Kosovo je najveci test za tu vladu.

Sustina je u tome sto je Srbija dobila vladu koja svojim sastavom, politickim profilom, vise izaziva nove strepnje za buduci tok dogadjaja na ovim prostorima, nego sto daje nade da bi se politicki mogao pozitivno promeniti. Naime, u vladi su dve najkonzervativnije politicke stranke - krajnja levica i ekstremna desnica, kojima su zajednicki: nacionalizam, samoizolacija i instrumentalizovan patriotizam.

Da je, kojim slucajem, “levica" formirala vladu sa umerenijim partijama centra, onda bi se moglo govoriti o nekim demokratskim prestrojavanjima. Ali, opredeljivanje za radikale, osvedocene saveznike, najbolji je dokaz da je glavni motiv puko odrzavanje na vlasti. Da, kojim slucajem, rezim nije usao u koaliciju sa radikalima, alternativa bi za njega bila mnogo nepovoljnija. Morao bi da ide u nove izbore koji u novim okolnostima i u Srbiji i oko nje (Crna Gora, Dodik), ne bi mogli da mu garantuju stabilnu vlast.

Najnoviji primer je “otpor" dela srpske populacije na Kosovu, koji se, za razliku od ranijih godina, ne miri sa odlukama politickog vrha u Beogradu (sporazum grupe tri plus tri o povratku albanske dece i omladine u drzavne obrazovne institucije naisao je na ostar odgovor rektora Pristinskog univerziteta i studenata srpske nacionalnosti). I taj, najnoviji, slucaj je nagovestaj da nova vlada ubuduce nece biti u zavidnom polozaju da samostalno i bez ikakve kontrole povlaci poteze, iako su, kad je opozicija u pitanju, okolnosti nesto povoljnije za rezim (koalicija “Zajedno" je uspela da se raspadne, Draskovicevo visemesecno licitiranje hoce li-nece li uspelo je da vrati opozicione stranke na pocetak).

Rezim se sada vec suocava sa mnogo vise prepreka: Srbija je u jos dubljoj ekonomskoj i politickoj krizi, kosovski dosije je, posle toliko godina, otvoren na najgrublji moguci nacin (kroz nasilje), Republika Srpska se umnogome “otela" od beogradskog patronata, Crna Gora je na istom putu, a i reakcija Medjunarodne zajednice na ponasanje ovdasnje vlasti je sve decidiranija. Sto Kosovo vise preti da obnovi rat na ovim prostorima, to je i Medjunarodna zajednica sve manje ravnodusna. Nije joj svejedno da li ce ponoviti greske iz 1991. godine kada je zbog svoje kolebljivosti i sama doprinela da se ratovi u Hrvatskoj i BIH razbuktaju. Sada je ona odlucna da spreci nesto slicno na Kosovu, jer bi eventualni oruzani srpsko-albanski sukob mogao da zapali citav region i da opet destabilizuje Evropu, sto ona, svakako, nece dozvoliti.