NOVI ROMAN POPULARNOG CESKOG PISCA

Danka Nikolic
specijalno za “Nasu Borbu"

Prag. - Nemacki knjizevni kriticar Peter Rize napisao je pre vise od godinu dana - u “Frankfurter algemajne cajtungu" - kako cesku literaturu nastalu posle pada komunizma smatra nezanimljivom i slabom (u tu “novu, postkomunisticku literaturu" ne ubraja, naglasio je, Hrabala i Kunderu). Koga je od predstavnika mlade generacije ceskih pisaca nemacki kriticar imao u vidu prilikom takve ocene savremene ceske literature ne bismo sada mogli da tvrdimo. Cinjenica je, medjutim, da su u to vreme u Nemackoj vec bile prevedene knjige jednog od ovdasnjih najpopularnijih knjizevnih stvaralaca mladje generacije - Mihala Vivega, pa bi se moglo pretpostaviti da ni ovaj nemacki kriticar (kao i deo ceskih) nije smatrao previse znacajnom pojavu tog mladog pisca, cija dela ovde dozivljavaju po pet, sest i sedam izdanja. Vivegove knjige prevedene su u oko desetak zemalja sveta i mnogo gde (u Zagrebu, recimo) preko noci postaju bestseleri i postizu uspeh najcitanijih knjiga godine.

Pricajuci jednom prilikom o velikoj popularnosti svoja dva romana tridesetsestogodisnji Mihal Viveg (“Divne pasje godine", izdate 1992. i “Odgoj devojaka u Ceskoj" dve godine kasnije, stampani su u po 80.000 primeraka) nije propustio da kaze kako su misljenja ceskih knjizevnih kriticara o njegovim knjigama veoma razlicita i kako bar polovina od njih uopste nije suvise laskava. Mladi pisac se, naravno, sa tim delom kritike (“koja je uglavnom stampana u strucnim casopisima") ne slaze, ali je vrlo detaljno objasnjavao kako su se mnogi ovdasnji kriticari obrusili na njegove romane zamerajuci mu sto previse podilazi ukusu publike i sto pise “suvise populisticki". Zbog svega toga, rekao je tom prilikom Viveg, “neki kriticari smatraju da moji romani ne spadaju u red narocito vredne i ozbiljne knjizevnosti". Kako je novinar u tom intervjuu insistirao na onim drugacijim vidjenjima njegove literature, na ocenama knjizevnih analiticara koji smatraju da “Viveg nastavlja tradiciju ceskog humoristickog romana sa pricama o malim ljudima, i koji njegovu rafiniranu satiru uporedjuju sa Capekovom i Hasekovom, tvrdeci kako je on najuspesniji ceski pisac posle Milana Kundere" - Viveg je, priznajuci kako mu takva misljenja veoma laskaju, opet ponovio da su neki kriticari rekli kako njegov humor zapravo “zatvara vrata ozbiljnoj knjizevnosti". “Moram priznati", rekao je Viveg na kraju razgovora “da su mi poljuljano samopouzdanje povratile mnoge dobre ocene mojih knjiga u inostranstvu. U Francuskoj, Velikoj Britaniji, Izraelu i hrvatskoj napisane su veoma laskave reci o mojim knjigama",

Oba Vivegova pomenuta romana ovde su ekranizovana i filmovi su se prikazivali, takodje, sa velikim uspehom i ogromnim odzivom publike. I za njegov roman, koji treba da izadje kroz koji dan (pocetkom aprila) u Ceskoj, a samo nedelju dana kasnije u Zagrebu, ovde je vec potpisan ugovor o snimanju filma. Pod nazivom “Hronicari ocinske ljubavi" Viveg je i ovoga puta napisao roman sa autobiografskim elementima kojih, medjutim, kako kaze, ima mnogo manje nego u prethodnim delima. “To je opet jedna gorka komedija o ljudskim odnosima, ali u ovom slucaju o nimalo jednostavnim odnosima, o odnosima oceva i njihovih “odrastajucih" kceri (iz razvedenih brakova), o ocevima pacenicima, “vitezima tuznog lika", sentimentalnim, samosazaljivim, histericnim figurama sto mole svoje kceri za malo zasluzene ljubavi. “Pravim od tog odnosa pomalo salu, ali istovremeno toj komicnoj ocinskoj ljubavi i sam dobrovoljno pristupam..."

Prosecan srednjoskolac jedne provincijske ceske gimnazije, pa neuspesni student ekonomije, zatim nocni cuvar, pa nastavnik u jednoj praskoj osnovnoj skoli - Mihal Viveg je u ovom trenutku najpopularniji mladi pisac u svojoj zemlji i jedan od poznatijih Ceha u mnogim zemljama Evrope, trazeni i tirazni pisac koji sklapa ugovore sa izdavackim i filmskim kucama mnogo pre no sto mu se osusi tinta na listovima najnovijih romana.