NIKOLA TESLA

BAJKA O ELEKTRICITETU

Ko istinski želi da shvati svu veličinu našeg doba treba da prouči istoriju razvoja elektriciteta. Tu će naći priču kakve nema ni među bajkama iz "Hiljadu i jedne noći".
Priča počinje daleko pre početka naše ere, u doba kada su Tales, Teofrast i Plinije govorili o magičnim svojstvima "elektrona" (ćilibara), dragocene tvari koja je postala od suza iz očiju Heliada, sestara onog nesrećnog mladića Faetona koji je pokušao da ovlada Febovim kočijama i skoro spržio čitavu zemlju. Tu tajanstvenu pojavu živahna mašta starih Grka pripisala je, naravno, nekim nadzemaljskim uzrocima, i udahnula ćilibaru život i dušu. Je li to bilo stvarno verovanje ili vise pesimističko tumačenje - još uvek je pitanje. I dan danas ima vrlo prosvecenih ljudi koji misle da je biser ziv, da u dodiru sa toplim ljudskim telom postaje sve lepsi, sve sjajniji; a mnogi naučnici misle da je i kristal živo biće, pa se takvo mišljenje čak proširilo i na čitav svemir otkako je Džagadis Čandra Boze pokazao nizom značajnih eksperimenata da i takozvana beživotna materija odgovara na spoljne nadraza- je na potpuno isti način na koji reaguje biljno ili životinjsko tkivo. Znači da se ova praznoverica starih o ćilibaru, ukoliko je uopste postojala, ne može uzeti kao dokaz o njihovom neznanju, i da se o njihovom poznavanju elektriciteta može samo nagađati. Zanimljiva je činjenica da su oni ribu rađu upotrebljavali kao neku vrstu elektro-terapije. Na nekim primercima starog novca nalazimo dvostruke zvezdice, nalik na varnice, slične onima koje proizvodi galvanska baterija. A i nekoliko drugih sačuvanih podataka, mada vrlo mršavih, govore u prilog uverenju da je bilo izabranih koji su imali mnogo dublje znanje o prirodi one pojave zapažene na cćilibaru. Tako se Mojsije, na primer, nesumnjivo služio elektricitetom daleko veštije nego ma ko u njegovo vreme. U Bibliji se na jednom mestu u detalje, s velikom preciznošću, opisuje u stvari masina u kojoj se elektricitet stvarao trenjem vazduha o svilene zavese i gomilao u kutiju konstruisanu kao kondenzator. Vrlo je verovatno da je Aronove sinove ubila struja visokog napona i da je Vestalska vatra kod Rimljana bila električne prirode. Inženjerima tog vremena je morao biti poznat pogon kaiševima, te se ne može pretpostaviti da nisu opazili obilno razvijanje statičkog elektriciteta. Uz pogodne atmosferske prilike kaiš se može pretvoriti u pravi dinamički generator sposoban da izazove mnoga vrlo zanimljiva dejstva. Ja sam palio elekčtricne sijalice, pokretao motore, i izvodio razne druge ne manje zanimljive eksperimente - sve pomocu elektriciteta dobijenog kaiševima i nagomilanog u limene kutije.
Može se sa sigurnošću zaključiti da su starim filosofima bile poznate mnoge činjenice u vezi sa ovom neuhvatljivom silom, te je čudnovato da je bilo potrebno da prođu dve hiljade godina do prve pojave naučne rasprave o elektricitetu i magnetizmu, do čuvenog Gilbertovog dela objavljenog 1600. godine. Ovako dugi period neaktivnosti može se ipak donekle objasniti. Učenost je bila privilegija izabranih koji su svako novo saznanje ljubomorno čuvali u svom krugu. Veze nije bilo lako održavati, pa je teško dolazilo do saradnje između geografski razdvojenih istraživača. A uzrok je donekle bila i sklonost ljudi tih vremena da zapostave praktične probleme i da se bore, da žive za apstraktne principe, za dogme, za predavanja, ideale. Čovečanstvo se u Gilbertovo vreme još nije bilo mnogo promenilo, al su njegova jasna učenja snažno delovala na učene duhove. Počele su se brzo, jedna za drugom, pojavljivati razne mašine na principu trenja, pa je rastao i broj eksperimenata i posmatranja. Praznoverni strah je postepeno ustupio mesto naučnoj pronicljivosti, te je 1745. godine svet sa uzbuđenjem primio vest da su Klajst i Mušenbrok uspeli da u jednu posudu uhvate neku tajanstvenu silu koja je zatim pokazala svoju razornu snagu oslobodivši se uz ljuti prasak. Tako se rodio kondenzator, možda izum u istoriji razvitka nauke o elektricitetu.
Za sledećih četrdeset godina čovečanstvo je načinilo dva ogromna skoka napred: Franklin je pokazao identičnost one blage ćilibarove duše i stravičnog Jupiterovog pojasa, a Galvani i Volta su pronašli elektro-hemijski izvor struje iz koga se magični fluid moze dobijati u neograničenim količinama. A onda je za daljih četrdeset godina postignut josh krupniji uspeh: Oersted je postigao značajan napredak time što je električnom strujom uspeo da utiče na magnetnu iglu. Arago je stvorio elektromagnet, Sibek - termostub, a Faradej je 1831. godine, sve te uspehe krunisao izjavom da je uspeo da iz magneta dobije elektricitet, čime je u stvari otkrio princip one divne mašine - dinama, i započeo novu eru, ne samo naučnog istraživanja, nego i praktične primene elektriciteta. Od tada se pronalasci naocenjive vrednosti nižu vrtoglavom brzinom. Telegraf, telefon, fonograf, sijalica, indukcioni motor, oscilatorni transformator, rentgenski zraci, radium, radio - sve to, uz mnoge druge revoluzionarne pronalaske, duboko izmenilo životne uslove čovečanstva. Za 84. godine neuhvatljiva sila iz živog ćilibara i magnetne rude pretvorena je u kiklopsku snagukoja sve brže i brže okreće točkove progresa. To je ukratko bajka o elektricitetu od Talesa od danas. Dogodilo se nemoguće: nadmašeni su i najluđi snovi, a začuđeni svet se pita: Šta je sad na redu?

"Svet će još dugo morati da čeka na um ravan Teslinom po stvaralačkim mogućnostima i bogatstvu mašte."

E.H. Armstrong