Privid u brdu kulisa
Stara atmosfera je relativno uspesno i brzo ponovo uspostavljena,
no izgleda da je i ovoga puta forma daleko nadvisila sadrzinu,
odnosno da neko opet nije zalio vreme i sredstva u nastojanju da
spoljnom glazurom zabasuri bazicnu i funkcionalnu manjkavost
manifestacije koja se skriva iza takvog pakovanja
Fest, Beogradski internacionalni filmski festival, nekada jedan od
kljucnih dogadjaja u javnom zivotu citave zemlje, ove godine slavi
svoj 26. rodjendan. Jos od sredine januara blokovi medijskih
reklama su -- kao i obicno -- nakrcani najavama za ovaj dogadjaj,
a slicno se -- sasvim u skladu sa lokalnom tradicijom -- moze reci
i za sadrzaj vecine ambicioznih kulturnih i gradskih rubrika koje
slusamo na radiju, gledamo na teleeviziji ili citamo u novinama.
Prividno, stara atmosfera je relativno uspesno i brzo ponovo
uspostavljena, no izgleda da je i ovog puta forma daleko nadvisila
sadrzinu, odnosno da neko opet nije zalio vreme i sredstva u
nastojanju da spoljnom glazurom zabasuri bazicnu i funkcionalnu
manjkavost manifestacije koja se skriva iza takvog pakovanja.
Zamisljen kao ,,festival festivala", dakle kao smotra koju ne
opterecuje balast takmicarske napetosti, Fest je -- doduse -- i
ranije bio dogadjaj ciji je kvalitet u potpunosti zavisio od ukusa
selektora i marljivosti i spretnosti podredjenog mu organizacionog
tima s jedne, kao i od razumevanja i raspolozenja cudljivih stranih
producenata i domacih distributera s druge strane, ali je ipak
dosta dugo uspevao da u punim bioskopskim salama nadje prvo i
najvaznije prvo i najvaznije opravdanje sopstvenog postojanja.
Osnovan od strane drzave, ovaj festival je citavog veka delio
sudbinu svog patrona, pa je savrseno jasno da je upravo ona
(drzava) odgovorna i za njegova najblistavija izdanja tokom kojih
je ovdasnja publika vidjala i preko 100 premijernih i sasvim svezih
naslova iz citavog sveta, ali i za one dve godine (1993. i 1994.)
u kojima pod pritiskom sankcija Festa uopste i nije bilo, kao i za
sve periodicne uspone i padove kroz koje je s vremenom bio primoran
da prodje.
Bilo kako bilo, vec je i letimican pogled na predvidjeni
program kazuje da ce predstojece izdanje Festa biti bez sumnje i
najslavije do danas, i to ne samo po merilima proste statistike
(svega 28 filmova na zvanicnom programu koji traje 8 dana, ili --
precizno -- 3.5 ostvarenja dnevno), nego i po kvalitetu dela koja
ce uopste i biti prikazana. Obrazlazuci svoj aktuelni i krajnje
diskutabilni izbor selektor Nenad Dukic je u pomoc prizvao dva
metoda -- numericki i estetski. Prema prvom, on je nakon
jednogodisnjeg potucavanja po belom svetu od 300 vidjenih filmova
za Fest predvideo racionalnih 80, ali su mu organizatori takvu
konstrukciju raspolutili na jos racionalnijih 40 dela, da bi nove
poteskoce i taj broj smanjile na vec pomenutih 28 ostvarenja. Onaj=7F
drugi metod, koji se istovremeno moze posmatrati kao krajnje
subjektivan, ali i kao potpuno profesionalan, jer selektor je
renomirani filmski kriticar, dao mu je za pravo da -- blagonaklono
zazmurivsi pred inertnoscu i nesposobnocu organizatora -- svedenost
ovogodisnjeg izbora objasni ukupnom slaboscu svetske produkcije na
opstem, i drasticnom krizom u koju su zapali mnogi istaknuti autori
na pojedinacnom planu.
Sem toga, selektor je istom prilikom promovisao vlastiti kredo
po kom se zalaze za festival koji afirmise vrednosti samih dela, a
ne velicinu autorskih imena koja stoje iza pojedinih filmova,
ekspresno predpostavivsi reditelje iz egzoticnih kinematografija u
usponu onima cije je odsustvo sa Festa izazvalo najvise negodovanja
i laickih polemika (Dzarmis ili Almodovar). Naravno, doticna
principijelnost je za svaku pohvalu, ali je remete stanje stvari na
nasem tekucem bioskopskom repertoaru, i ocigledni kompromisi na
programu samog Festa, pa i generalna predstava o instituciji
filmskih festivala. Krenucemo, ipak, obrnutim redosledom, jer se
uprkos nasim uvrezenim, gradjanskim i konformistickim navikama neki
moderni filmski festival zaista i moze napraviti bez prisustva
skupocenih filmova, glamuroznih zvezda i izvikanih autorskih
vedeta, s tim sto je onda potpuno nejasno kako se u takvu
koncepciju uklapaju posustali velikani poput -- na primer -- Kloda
Sabrola (,,Ceremonija"), Kena Louca (,,Za zemlju i slobodu"),
Etorea Skole (,,Prica o siromasnom mladicu") ili Vima Vendersa=7F
(,,Lisabonska prica"). takodje, ako je selektorova opravdana
razigniranost visokobudzetskim americkim filmom izrasla do pratecee
tribine ,,Holivud naseg nezadovoljstva", otkud u programu festivala
tako izrazit komercijalan prozivod kakav je ,,Slovo srama" Rolanda
Dzofea ili nedvosmislen trendovski ustupak poput omnibusa ,,Cetiri
sobe" Alison Anders, Aleksandra Rokvela, Roberta Rodrigeza i
Kventina Tarantina.
Najzad, najkrupnije pitanje koje treba postaviti pred ovakvu
koncepciju jeste zbog cega je jedan festival koji je vise od dve
decenije funkcionisao ispred ili uprkos redovnom bioskopskom
repertoaru danas delimicno pretvoren u njegov bucni rukavac,
odnosno zbog cega se i selektor i ostali iza njega ponasaju kao da
sankcije jos uvek traju. Tokom citavee prosle godine kvalitativnu
u kvantitativnu okosnicu ponude u domacim salama cinila je
kombinacija evropskih umetnickih i americkih nezavisnih filmova,
pojacana pojedinim ostvarenjima sa Dalekog istoka, iz Australije
ili Novog Zelanda, a predstojeci Fest izgleda kao verna replika
upravo takvog stanja stvari, cime se ozbiljno narusava i
autenticnost selektorove principijelnosti, ali i ambicija da se
ovakvim festivalom prosire nasi skuceni kinematografski vidici. Uz
to, izgleda da fantomsko postojanje Autorskog festivala, druge
ambiciozne filmske svetkovine koja se u istom gradu odrzava jedva
dva meseca ranije, nije posteno ni registrovano od strane ljudi
angazovanih na realizaciji ovog i prethodnog Festa, pa je primetno
tematsko i idejno sudaranje izmedju ove dve manifestacije okoncano
daljim obezvrednjivanjem onoga sto stariji i afirmisaniji konkurent
uopste i ima da ponudi.
Nema, naravno, sumnje da ce uprkos svemu i na Festu '96 biti
onih ugodnih situacija u kojima ce nas neki iznenadjujuce dobar
film ili prepuna dvorana naterati da se makar na tren prisetimo
starih i mnogo srecnijih vremena, no tesko je poverovati da ce time
biti lako otklonjeni svi propusti i mane o kojima smo govorili.
Svaki svetski festival bio bi nedvosmisleno prezadovoljan da u svom
programu ima ostvarenja kao sto su -- recimo -- ,,Braca Mekmilan",
,,Mrznja", ,,Sangajska mafija" ili ,,Karington", ali je nas Fest
ipak jedini festival na svetu koji uporno brka personalnu politiku
sa uredjivackom koncepcijom i posledicno trosi najvise dragocenog
vremena i energije na neprestana traganja za predsednikom Saveta
festivala, selektorom ili necim trecim, umesto da dug period
izmedju dva januara konacno pocne da trosi na posao koji i jeste
njegova sustina, i to je -- jasno -- kreiranje samog sebe i
sopstvenog programa.
Navrsavajuci 26. godina Fest je dosegao zrelost vrednu
postovanja, ali se ona sada tesko moze izkazati ili dokazati bilo
cime drugim do brojem svecica na nekakvoj imaginarnoj, filmofilskoj
torti. Da je bilo vise pameti, mudrosti, hrabrosti i srece, ovaj
bi festival -- po ugledu na poznatiju i uticajniji svetsku sabracu
-- kroz protekle dve i po decenije lagano i neprimetno korigovao
vlastitu koncepciju i identitet, i docekao kraj stoleca sa svezom
i potpuno originalnom fizionomijom koja bi ga konacno izvukla sa
margina konacne kinematografske mape. Nekada, u onim istim,
srecnijim i blagorodnijim danima, Fest je makar imao svest o
ozvesnosti takve transformacije, a imao je i planove, ideje i puno
dobre volje. Danas, u svom aktuelnom izdanju, on je samo jos jedan
privid u brdu kulisa kojima nas neprestano okruzuju, prost tockic
u zahuktalom mehanizmu manipulacije, dovoljno oprezan i skroman da
ne bi bio likvidiran, i -- simultano -- dovoljno hvalisav i
pricljiv da jos uvek veruje kako nesto vredi. Mozda se upravo zbog
toga ovaj i ovakav Fest, poput gomile drugih domacih institucija,
tako patoloski kloni saradnje sa novim i mladim ljudima, naivno se
izgovarajuci preko potrebnim iskustvom i rutinom koju po inerciji
pronalazi u uvek istom krugu filmskih poslenika. Izgovori se,
naime, mogu smisljati i trositi, no promene su ipak neizbezne.
Alesandar D. Kostic
=20