Hi!
Ocigledno je da je ova mnogo-jezicna tema jako prirasla srcu mnogima sa liste.
Neki imaju decu, dok ne neki tek planiraju, mnogi su van zemlje ali je
interesantno i onima koji su jos kod kuce (mislim na YU). Pa 'ajde onda da
dodam i malo mog iskustva.
Zivim i radim u Americi vec skoro devet godina. Imam dvoje dece, cerku od
sest godina i sina od pet. Ja sam odrastao u Subotici gde je visejezicnost
(madjarsko-srpsko-hrvatska) normalna pojava. Kod kuce smo pricali
'suboticki', odnosno nekom mesavinom gde kazes onu rec koja ti prva padne na
pamet i nikada nije bilo problema da se razumemo. Zbog svega toga nisam
nikada ni pomislio da uskratim deci maternji jezik. Smatram da je najvaznije
da savladaju jezik sredine (engleski) i da tu nema pogovora. Nadam se da necu
morati ja da ih ucim engleskom, jer ne zelim da pokupe moj naglasak i moju
englesku gramatiku koja nije bas sjajna. Rezultat je, naravno, da kod kuce
pricamo vecinom srpski. No, nije sve bas tako jednostavno. Neko je na listi
nedavno rekao da ostavimo decu da nauce strani jezik u skoli, na ulici i na
televiziji. E, pa ne moze tako! Ostala deca dodju kuci, pa im roditelji
citaju price na engleskom, pricaju i poducavaju ih na engleskom i oni onda
imaju prednost nad mojim andjelcicima. Razume se da su moja deca najpametnija
na svetu :) ali roditeljsko misljenje ne vredi bas mnogo tamo napolju u tom
surovom, realnom svetu, pa moram i ja da se borim sa onim sto mogu. Price pre
spavanja im ponekad citam na srpskom, a ponekad na engleskom. Ako se ljutim
na njih i hocu da budem siguran da su me savrseno razumeli, moram da im
govorim engleski. Srce me boli kada ih cujem kako nakaradno pricaju nasim
jezikom, ali za razliku od mog detinjstva u Subotici, oni ovde ovaj nas jezik
cuju samo kod nas u kuci ili kod prijatelja (a tu ce ih svi ce razumeti i na
engleskom). Tek kada odemo na letovanje nazad u Jugu, oni pocnu da pricaju
kako treba. Nisu bili tamo vec dve godine pa su jako mnogo toga
pozaboravljali. To sto im ovde dodju u goste baka ili deka koji bas ne govore
engleski - njima ne znaci puno. Igraju se sa manje price i to je sve.
Ono sto zelim da kazem je da vise-jezicnost nije nesto sto se moze samo
odluciti i bice kako ti hoces. Mnogi spominju 'perfektno' znanje jezika.
Poznajem jako mnogo ljudi koji se nisu mrdnuli vise od sto kilometara od rodne
kuce, i opet nisu savladali ni rodjeni jezik 'perfektno' (nije li 'savrseno'
bolji izraz?). Sa druge strane ima ljudi koji barataju sa nekoliko jezika bez
ikakvih problema. Moj rodjeni brat nije nikada znao madjarski koliko ja, a to
su bili potpuno isti kucni uslovi, obrazovanje i sve ostalo sto uz to ide.
Jeste da je lepo ako neko nauci nekoliko jezika rano u detinjstvu, ali nije to
tako lako izvesti. Cerka mi sada uci englesko spelovanje. Za to joj treba
jako mnogo vremena i energije. Da li da joj sada uz to da nabacim i
cirilicu? Ili mozda samo YU latinicu? Ne bi li to bilo malo previse? I ovo
jedva savladava. Jako sam ljubomoran kada vidim klince njenog uzrasta koji
sasvim lepo citaju (i ja sam znao da citam pre nego sto sam posao u osnovnu
skolu), ali svako ima svoj tempo. Ona se drzi sasvim lepo i ne zaostaje ni za
kim, a to mi je vazno. Jos od obdanista svim njihovim uciteljima uvek skrecem
paznju da hocu da znam u svakom momentu kakav je njen engleski u poredjenju sa
drugom decom. Dokle god oni ne zaostaju sa gradivom/znanjem, ja cu da pricam
sa njima na nasem jeziku, citacu im nase price i pesme, pustacu im nasu
muziku. Ako pomislim da treba vise raditi na njihovom engleskom - moracu
nesto da menjam.
Ala sam se istres'o. Mislim da mi ova tema jako pece savest, jer nisam
siguran da li je ovo sto radim dobro ili ne. Ne mogu posle da trazim da
premotaju film ispocetka pa da probamo opet. Pitajte me za deset godina kako
je bilo.
Sasha {B-{}
http://capita.wustl.edu/sasha