"INTERVJU"
PARISKA PREMIJERA
TREBA LI SPALITI PODZEMLJE
ODBIJAM DA SLUZIM BILO KOJOJ STVARI
"Oslanjam se samo na svoj bes i svoju
tvrdoglavost."
Upravo u jeku prikazivanja velicanstvenog filma Emira
Kusturice Andergraund" (Podzemlje) ili Bila jednom jedna
zemlja, francuski dnevni i nedeljni listovi posvecuju najvecu
paznju najnovijem remek-delu
jugoslovenskog rezisera. Odjek filma u francuskoj stampi je
dostigao dosad nezabelezene razmere: reagovanja se krecu od
divljenja i obozavanja do osporavanja PA cak zahteva za
spaljivanjem! U svakom slucaju, film Emira Kusturice nikog u
Francuskoj ne ostavlja ravnodusnim. Izazvao je velike
polemike, ogroman broj osvrta i komentara u svim pariskim
dnevnicima i nedeljnicima. Svi kriticari slazu se u tome da su
umetnicke vrednosti Kusturicinog filma neosporne.
Posle Zlatne palme u Kanu film Emira Kusturice sada i u
francuskim dnevnicima i nedeljnicima dozivljava sveopste
priznanje. Medjutim, kao i u vreme nagrade u Kanu, francuski
kriticari ostaju zbunjeni pred politickim znacenjem filma. Da li
je film Emira Kusturice prosrpski, pita se kriticar uglednog
Ekspresa ukazujuci na to da jedna ne beznacajna struja u
redovima francuskih kriticara upravo tvrdi da je dobitnik
Zlatne palme, sa politickog stanovista posmatran, prosrpski
film.
Da li je film Podzemlje zestoko antinacionalisticki, kako tvrdi
sam autor?
"Duboko ozaloscen, ja znam za patnje i stradanja Muslimana, za
patnje i stradanja Srba, ali ne gledam na stvari crno-belo - cak
ni u najgorim i najbezvrednijim holivudskim filmovima se ne
misli i ne govori vise na takav nacin."
Emir Kusturica, rodjen u Sarajevu od oca Muslimana, otisao je
iz Sarajeva jos 1985, optuzen za prosrpske simpatije, ispricao je
u svom najnovijem remek-delu pedesetogodisnju istoriju
Jugoslavije.
Napravio je film - kako pise pariski nedeljnik Ekspres, koji
podseca na najbolja ostvarenja Bosa, ana Vigoa i Felinija.
Laureat Zlatne palme, koju je svakako zasluzio, ostvario je
grandiozno umetnicko delo o ljudskoj prirodi.
Film Andergraund pocinje 1941. u Beogradu sa Markom,
ratnim profiterom, i njegovim prijateljem Blekijem,
elektricarem, u punim cezama u galopu. Oni su veoma pijani,
veoma ludo raspolozeni, veoma slovenski. I, veoma, veoma,
jugoslovenski. Oni vole Nataliju, glumicu slabo nadarenu, ali
promucurnu: ona spava sa nacistickim oficirom odmah cim je
zemlja okupirana. U medjuvremenu Kusturica vec uvodi na
scenu bludnice, prostitutke, bombardere, vatru, krv, zelezo,
smrt i ulicne pesme i pevace koji predstavljaju srce filma i
ulepsavaju njegovu zbrku, vladaju njegovim neredom.
ta u drugoj ravni kao lirski pejzaz govori Andergraund? Da je
komunizam samo ogroman podrum, podzemlje. Da sadasnji rat
pravolinijski proizilazi iz Drugog svetskog rata koji zapravo
nikada nije ni prestajao. Da istorija laze (Otac na sluzbenom
putu). Preko filma Kusturica takodje porucuje da su
nacionalizmi nastali na pepelu titoizma. Da slike koje tako lako
zavaravaju manipulisu nama. Ukratko, sve je doslo odozgo, to
je greska samog Tita. Da bi se mrznja rasplamsala, pomazu
slike CNN. Manipulacija je oduvek bila Kusturicina tema.
Bila jednom jedna Jugoslavija
Ugledni francuski nedeljnik Evenman di zedi objavio je
razgovor sa Emirom Kusturicom povodom pocetka
prikazivanja filma Andergraund u pariskim bioskopima.
Kada ste prvi put dosli na ideju da snimite film cija se radnja
odvija tokom 50 godina jugoslovenske istorije?
- To se dogodilo paralelno sa dogadjajima koji su se odvijali u
mojoj zemlji. Medjutim, dosao sam do sizea ove radnje mnogo
pre nego sto je poceo rat. U stvari, prezivljavao sam u sebi
jugoslovensku krizu od mojih pocetaka bavljenja filmom.
Dobro sam poznavao knjizevnika Dusana Kovacevica. Sastali
smo se vise puta i ja sam mu govorio: "Zasto ne bismo
adaptirali za film tu velicanstvenu ideju iz jednog od tvojih
komada u kojem se ljudima manipulise i u kojem oni zive u
podrumu?"
Ova ideja je savrseno odgovarala mom osecanju i dozivljaju
komunistickog sistema... Bilo je to 1985. Zatim smo naisli na
jedan problem: da izvedemo ljude iz podruma (podzemlja) i
sklopimo film. Bio nam je potreban rat... Poceti sa Drugim
svetskim ratom, zatim atmosfera hladnog rata i najzad rat na
zavrsetku da bi se zakopcala kopca. eleli smo u stvari da
pokazemo da je sve u Jugoslaviji pocelo sa Drugim svetskim
ratom. Medjutim, na izvestan nacin nedostajao nam je u
stvarnosti dogadjaj koji moze da predstavlja zavrsnu fazu u ovoj
fikciji. Dakle, kada je poceo rat u Hrvatskoj, pozvao sam
Dusana i rekao mu: "Zasto ne iskoristiti to? Bice to film koji se
nece dopasti ljudima odredjenog istorijskog pogleda na stvari,
ali film koji ce moci da kaze mnogo toga o nacinu na koji su
ljudi ziveli pre izbijanja rata 1991." On je odgovorio:
"Hajdemo".
Zatim je usledila stvar koja je uvek ista za vasu pricu prema
apsurdnoj konstrukciji, i ljudi se odmah pitaju: "Ali, ko je taj
Marko (lik koji manipulise onima u podrumu)? Da li on
predstavlja Tita, Causeskua? Ko je on? ta on radi?" Stvari,
medjutim, ne treba tako posmatrati! Moj film je svakako
univerzalniji. Pogledom obuhvata znatno dalje i vise od
Jugoslavije! Pomalo kao u Caplinovom Diktatoru.
Manipulacija je primordijalna ideja u filmu: kako ubediti ljude
da urade ono sto se od njih ocekuje da urade, kako odgonetnuti
da se lazi daje privid stvarnosti. Andergraund je neporecivo
povezan sa mojim osecanjima prema izgubljenoj zemlji, ali je
isto tako film koji ima opstiju dimenziju.
Vi govorite o manipulaciji u svakom trenutku. U tom smislu
televizija je danas svakako najvaznija. Ima daleko
najznacajniju ulogu.
- Televizija je glavni agresor na nase zivote, na nase poglede.
Pritisnete dugme vaseg televizora i u kuci vam je gost koga
nikada niste pozvali! Sve te glave koje govore prodiru u vas
zivot i u vas duh bez vase dozvole. Licno, posebno kada je rec
o situaciji u Jugoslaviji, ugasio sam svoj televizor sa svim
satelitskim stanicama jos prosle godine... Upravo zbog toga
verujem da je Podzemlje intimno povezan sa jednim drugim
stepenom realnosti. Mi zivimo u tom filmu. U filmu
Andergraund, da bi se ljudi odrzali u podrumu (podzemlju), vi
imate tehnolosku manipulaciju na elementarnom stadijumu: sa
magnetofonima, mikrofonima, plocama. U nasem vremenu
televizija omogucava elitama da salju poruke sirokim masama,
da im diriguju, ulivajuci im neprekidno u svest da je svet lep i
nezan. Vec nekoliko godina jedan pevac interpretira pesmu
koja se zove seks, droge i rokenrol. Sada ce svakako biti vise
seksa, televizije i verovatno rokenrola. Jer, televizija je droga,
jedna vrsta leka koji ljudi uzimaju svakodnevno, koji im podize
sposobnost da misle i koji izaziva amneziju. Ljudi su zrtve isto
kao sto su zrtve oni koji zive u podrumu (podzemlju). Jedina
razlika ... u
savrsenijim sredstvima.
Kako se precizno moze definisati "balkanski duh" koji, kako
se cini, vlada u celom filmu. To je neobicna, veoma specificna
mesavina razuzdanosti i tragike. To je nesumnjivo nacin i
pogled na zivot i cast. Kako ce, po vasem misljenju, strana
publika, na primer, francuska publika reagovati na to?
- Mislim da je to uvek velika teskoca kad je u pitanju mala
zemlja. Cak i ako su danas stvari drugacije, pa i za mene, posto
ne zivim u Jugoslaviji vec desetak godina, to ipak ostaje
integralni deo.
Kada Bleki i njegov sin izlaze iz podruma, prva stvar koju vide
je snimanje filma u kome se iznosi njihova licna istorija. Oni
su zbunjeni mesavinom realnosti i njenim predstavljanjem.
Mislite li da smo svi u takvoj situaciji: ne znamo vise sta je
domen stvarnosti, a sta fikcija?
- Da, zivot je veoma vestacki, vi ste u pravu. Medjutim, ne
mislim da ste vi na Zapadu na toj tacki. Jer, Zapad pociva na
veoma dugoj tradiciji, recimo, od Rimskog carstva do...
americkog carstva (smeh). Stvarnost na Zapadu podseca u
izvesnom smislu mnogo vise na realnost nego u zemlji iz koje
ja poticem, u zemlji u kojoj nijedna struktura, nijedna institucija
vam ne cuva i ne obezbedjuje politiku ili burne promene i
poremecaje u istoriji. Ipak ne mogu reci da je tako u svim
zemljama. Proces koji ste opisali cesto potice iz dela
intelektualaca. Medjutim, u zemlji koju sam ja napustio fikcija i
realnost su neraskidivo isprepletane. Tito posebno nije bio
samo istorijska realnost vec isto tako neka vrsta fikcije.
U stvari, vasa vizija pociva na mesavini maste i drame,
stvarnosti i fikcije. Mislite li da je upravo to ono sto
predstavlja sadasnju Jugoslaviju?
Kod malih naroda stvari su neprekidno u kretanju... Kada sam
bio dete i ucio istoriju svoje zemlje iz udzbenika istorije, citao
sam da je Jugoslavija jedna od najvecih zemalja u svetu
zahvaljujuci Drugom svetskom ratu i partizanima i njihovoj
ulozi u borbi protiv Nemaca. A zatim, kao u filmu, dodjete na
Zapad i ne nalazite nicega od toga u knjigama o vasoj zemlji.
To je sudbina malih zemalja.
Tragicna farsa istorije
Prvi naslov filma Andergraund bio je Bila jednom jedna
zemlja. Zasto ste ga promenili? - pitao je Kusturicu novinar
pariskog Figaroa.
- Naslov Bila jednom jedna zemlja mogao je da stvori zbrku.
Moglo se pomisliti da se odnosi na istorijske probleme. To nije
bila moja namera. eleo sam da maksimalno izbegnem istoriju
kako bih razvio individualnu viziju, veoma specificnu.
Velika nostalgija za nestalom Jugoslavijom?
- Bez sumnje. Danas nostalgija za Jugoslavijom podseca na
jednu multikulturalnu i multikonfesionalnu zemlju koja je
postojala i koja vise nece postojati. Velika ideja danas je
podeliti sve na male komade.
Jesu li vasi heroji u filmu patriote?
- Oni se bore pre svega da bi odbranili svoju zemlju. U svakom
taboru sadasnjeg rata na Balkanu posvecenost zemlji je jaca
nego mnoga druga gradjanska osecanja. Zemlja je dom, zemlja
je drvo, boja neba, brat, porodica... To nije partizanska ideja.
Kako biste zeleli da vas film shvate u Francuskoj?
- Nikako ne kao ratni film, vec kao pricu o ljudima, izdaji,
ljubavi, prijateljstvu... Nisam pravio istorijski film iako
odrazava deo balkanske stvarnosti. Svaki put kada iznova
vidim scene bombardovanja na pocetku filma, pomislim na
sadasnje bombardovanje. To je bolno.
U filmu se posebno oseca izvesno, ako se tako moze reci
klicanje ratu, ratnicko klicanje...
- Upravo je tacno suprotno onome sto gradim. Balkan je
oduvek predstavljao most, vezu izmedju Istoka i Zapada. Ta
istorijska cinjenica uvek izova izaziva neku vrstu konstantnog
rata u regionu, bilo izmedju velikih sila Istoka i Zapada, bilo
izmedju malih naroda u borbi za nezavisnost ili svoje jedinstvo.
Odbijam da idealizujem tu realnost ali i da je skrivam: to je
tradicija u kojoj smo odrasli; to zlo iz kojeg izrastaju moje
licnosti je upravo humus strasti, zestine, erotike, zla. U takvom
miljeu se odigrava sudbina mojih likova.
Film je dobro primljen u Beogradu. Kako to tumacite? Neki
su u filmu videli propagandu.
- Moj film upravo ustaje protiv svakog oblika propagande,
protiv svake politicke vlasti koja koristi propagandu, protiv
manipulacija. Uostalom, u Beogradu, reagovanja su bila veoma
raznovrsna. Neki su u mom filmu videli antisrpski film posto
heroji nisu izuzetno dobri Srbi. Medjutim, izvesni intelektualci
su me tretirali kao prosrpskog.
Kakvo je bilo reagovanje srpskog predsednika Slobodana
Milosevica?
- Ne znam, zaista, nista o tome, a otvoreno govoreci, nije me
mnogo ni briga o tome sta misli Milosevic.
Imate li zelju da se vas film prikaze u Sarajevu?
- Zasto da ne! Nemam nista protiv. Medjutim, ne gorim od zelje
da se to dogodi upravo zbog politicara i medija koji im tako
ponizno sluze. Naime, po njihovoj zelji mediji cine od vas
andjela ili demona. to se mene tice, odbijam da sluzim bilo
kojoj stvari, cak i stvari nezavisnosti Republike Bosne i
Hercegovine. Ne zelim da budem vazal politickoj vlasti. Mislim
da sadasnji rukovodioci u Sarajevu nisu nevini u ratu koji se
vodi.
ta mislite o svojim bivsim kolegama koji su ostali u Sarajevu
koje se bombarduje?
- Ja ih postujem, ali, na nesrecu, sukob razdvaja ljude.
Odbijam zbrku izmedju politike i humanitarne akcije. Ucinio
sam sve sto je mogucno da bih pomogao ljudima u nevolji u
Bosni.
Izgleda da sistematski odbijate da se mesate u politiku?
- Na Balkanu se nikad ne zna kada i gde politika pocinje a gde
se zavrsava. Ostacu celog zivota "politicki nekorektan". Moja
porodica, koja je veoma dobar primer jugoslovenske mesavine
sa slovenackom, srpskom, hrvatskom i muslimanskom krvlju,
izlozena je napadima muslimanske stranke SDA. A ministar
kulture Bosne naime zvanicno tretira decu rodjenu u mesovitim
brakovima kao kopilad. to se mene pak tice, uzdam se samo u
svoj bes i svoju tvrdoglavost da bih opstao i napredovao u
zivotu. Nemam nikakve sanse kod politickih vlasti. Uvek sam
pravio svoje filmove bez njih. I kada su organizovali
retrospektivu 40 godina bosnjackog filma godine 1987, moje
ime i moji filmovi nisu cak ni navedeni.
Zasto ste napustili Sarajevo?
- Sarajevo je postalo suvise opasno. Osecao sam da se stvari
lose krecu iako nisam znao da ce biti rata. Bilo je jos vremena
za mene da idem i negde radim... Nisam ucestvovao u
unistavanju Sarajeva. Nisam podrzavao zlocine ni Srba, ni
drugih. Pitam se zbog cega mi se uopste pridaje tolika vaznost.
Posebno snazan element u vasem filmu predstavlja Podzemlje,
podrum, ciji stanovnici veruju da se Drugi svretski rat
nastavlja. Koga ste od vasih zemljaka smestili u podrum, a
koga ste pustili da izidje?
- U podrumu se brani ideja o bratstvu i jedinstvu koje su bile
stare Titove ideje jos dok je on bio partizan (za vreme Drugog
svetskog rata). Dole postoji Marko koji personifikuje sve
balkanske lidere koji uzivaju u apsolutnoj vlasti.
Imate kriticki stav prema nasledju titoizma. Zbog cega?
- Tito je mogao da izgradi modernu Jugoslaviju i iskuje
demokratske institucije. Da je on to uradio, sadasnjeg rata ne bi
bilo, bar ne tako surovog. Medjutim, on je podelio Jugoslaviju
na jednake delove izmedju Istoka i Zapada. Doduse, on je
obogatio zemlju, to je istina, ali umesto da ovo bogatstvo - 20
milijardi dolara, ulozi u ekonomiju i privredu, on se tim
novcem posluzio da bi potkupio narod. Stanovao sam u jednoj
maloj kuci iz austrougarskog vremena u mestu Visoko, severno
od Sarajeva, i sam sam je obnovio; oko mene svi su gradili
ruzne palate, cak i obicne poslovodje. Da bi se ljudi drzali u
potcinjenosti, davao im se novac.
Pokazujem kako odlazi mir
Da li je projekat Podzemlje neposredno vezan za rat koji
pustosi vasu zemlju - pitao je Kusturicu novinar nedeljnika
Puen.
- Drama Dusana Kovacevica, koju je napisao pre gradjanskog
rata i koju smo zajedno adaptirali, prirasla mi je za srce zbog
svoje estetske i alegorijske snage. Moj cilj nije bio da direktno
odgovorim na krvava zbivanja u Bosni jer ja ne verujem da je
misija umetnika da o svom vremenu govori bez distance.
Uostalom, taj poslednji deo, scena raspeca na trgu traje jedva
cetvrt sata. Film pocinje jednim ratom a zavrsava se drugim ali,
pre svega, govori o manipulaciji, strasti, ljubomori, nasilju i
izdaji. Pokazuje kako se dva prijatelja mogu lagati i kako jedan
moze drugog drzati zatvorenog i sklonjenog od sveta veoma
dugo. To je otprilike ono sto je Tito radio Jugoslovenima
tridesetak godina. Rat, ratovi su samo okvir, ram celine...
Doziveli ste i pohvale i pokude u Kanu, i Zlatnu palmu
ali i veoma ostre kritike. Da li ste ocekivali takvu
polemiku?
- Ocekivao sam napade ali ne bas i one koje sam pretrpeo. Ja
ne znam da li su oni koji su pisali te clanke - a da neki film
nisu ni videli - znaju koliko sam opsednut sumnjom u svakom
trenutku snimanja (proces stvaranja i pociva na sumnji) pa
procitati da sam obmanjivac ili egzibicionista, i sta znam sta
jos... A sto se tice kritika koje su vise politicke i koje zigosu
moj film kao pro-srpski, a mene kao Milosevicevog partizana,
njih ne mogu da prihvatim. Podzemlje je ironican pamflet
protiv svake propagande, ma odakle ona dolazila...
Nema li ipak dvosmislenih planova, poput onog na kraju
filma? I nije li provokacija sa vase strane da film bude
predstavljen na zvanicnoj projekciji u Beogradu?
- Slika zemlje koja se otvara, ostrvce prepusteno struji, simbol
je tektonskog potresa kojim je Jugoslaviji odzvonilo. Ne ciljam
ni na Hrvate ni na Srbe. Pokazujem kako mir odlazi. to se tice
projekcije u Beogradu, ne treba da zaboravite dve-tri stvari.
Prvo, snimao sam film u tom gradu i bilo mi je normalno da ga
pokazem njegovim stanovnicima. Zatim, ja sam jos
jugoslovenski gradjanin i sacuvao sam svoj stari pasos, iako to
danas nema vise nikakvog smisla. Bio sam dugo srecan u toj
divnoj zemlji, u tom gradu Sarajevu u kojem sam ziveo do
svoje osamnaeste, i koji je bio simbol viseetnicke, viseverske
kulture otvorene za svako misljenje. Nikad necemo ponovo
ziveti te carobne trenutke. Mozda ce se novi mir sklopiti jednog
dana, ali nece povratiti tu proslost nasledjenu od Evrope iz 19.
veka. Hteo bih da shvatite da Podzemlje jeste duboko i iskreno
humanisticki film ciji su koreni u mojoj istoriji, istoriji moje
porodice, mog umrlog oca u borbi protiv novih nacista u Bosni
i istorije Balkana. Napravio sam licno, unutrasnje i
sentimentalno delo o eksplozivnoj, vulkanskoj regiji ali i punoj
zivotne snage. Pa, ako sam "politicki nekorektan" vrlo vazno,
ili, bolje reci, vrlo mi je vazno jer takav zelim da ostanem do
smrti da bih spasao svoju nezavisnost i slobodu od kruzoka i
terora, intelektualaca ili ne...
Jedini luksuz koji sebi dozvoljava moj
film jeste nostalgija
Za list Liberasion, sa Kusturicom su razgovarala tri novinara:
Mari Kolman, erar Lefor i Veronik Sule, koja odlicno poznaje
situaciju u Jugoslaviji, sto se vidi po njenim pitanjima.
Da li je Anderground film o Jugoslaviji, o ratu ili o oboma?
- To je obicna prica o dvojici ljudi koji vole istu zenu, ali to
nije film o rtu. elio sam da ispricam pricu o dvojici
pokvarenih ljudi, obrnuto tradicionalnoj i orvelovskoj
holivvudskoj mehanici, koja uporno suprotstavlja zle i dobre.
Ideja je bila da pokazem kako to izgleda kada se radi samo o
nitkovima, da i ti ljudi jedu, prave decu, idu u bioskop,
zaljubljuju se, i koji su, takodje, zrtve manipulacije. Moj film je
prica, cista fikcija koja se do izvjesnog stepena podudara sa
stvarnoscu. On nema pretenzije da bilo sta objasnjava. Takva je
sudbina metafore: kao stvaralac filma treba da odgovorim na
pitanja sta mislim o Hrvatima i Muslimanima. Poludim kada
cujem da je to film o Bosni. Srecom, takav komentar je dosao
od osobe koja cak nije ni vidjela film. Licno, duboko sam
pogodjen zbog nestanka moje sopstvene zemlje, i odjednom
sam postao meta ljudi koji su se ubacili u stvarnost koja je vec
bila poodmakla, a za koje sam ja olicenje djavola jer ne zelim da
govorim kao oni. Kako se moze ijednog trenutka pomisliti,
posto se vidi film, i ako se ima zdravog razuma, da je to
propaganda za Milosevica?
Ne mislite li da su takvu polemiku izazvale neke vase izjave?
- Problem je u tome sto sam ja politicki nekorektan, a to mi se
svidja. Navikao sam na to, takav sam bio i u Titovoj Jugoslaviji.
Napadali su i mene i moju familiju i cak su mi filmove
zaplenili. Krijuci sam preneo trake filma Otac na sluzbenom
putu, da bih ih pokazao na Kanskom festivalu 1985. Uz to, ja se
ne slazem sasvim sa ulogom koju je Zapad odigrao u ratu na
Balkanu. Suvise su kasno intervenisali, tu je glavnu ulogu
igrala prevelika manipulacija, to je zaista odvratno. I da bih
sacuvao svoje mentalno zdravlje, i dalje cu odbijati da
klasifikujem ljude koje poznajem u kategorije dobrih i losih.
Imam prijatelja jos iz djetinjstva u Sarajevu koji su Srbi,
Muslimani i oni su uvek moji prijatelji.
Posle Kanskog festivala pokazali ste film u Beogradu, ali da li
ste pokusali da ga predstavite u Zagrebu, Ljubljani ili
Sarajevu?
- Ne, jer bi me tamo ubili. Oni me mrze. Misle da sam ja njihov
neprijatelj, a ja ne zelim da ih u to razuveravam. Deo moje
porodice iz Sarajeva pobegao je u Beograd. Odrastao sam u
Bosni, vaspitan sam u judeohriscanskoj tradiciji vise nego
muslimanskoj, i u mojim venama tece orijentalna krv sa
melanholicnim temperamentom. Ali sve je to nepomirljivo. Ja
to znam otkako sam se angazovao u partiji Ante Markovica,
koji je pokusao da spasi Jugoslaviju, na drugi nacin, a ne na
bazi nacionalnosti. Mi smo iszgubili i ja sam vidio kako je
rastao nacionalni konzervatizam. Moja najdraza zelja jeste da
Bosna bude visenacionalna (multietnicka) Bosna. Ali to Srbi
nece, ni Hrvati, ni Muslimani. Ja sam snimao u Beogradu, jer je
to otvoreni grad, grad u kome mozete sresti sve nacionalnosti.
Znate li da danas u Jugoslaviji, mislim na Srbiju i Crnu Goru,
ima 65 odsto Srba, a 35 odsto drugih nacija? A Hrvatska, koju
vrlo mnogo podrzava Zapad, ima 95 odsto Hrvata. Dakle,
etnicko ciscenje, koje je tamo sprovedeno, nije izazvalo gotovo
nikakav protest. Eto zasto sam prikazao moj film u Beogradu. I
procitao sam u Liberasionu tekst o premijeri u kome pise:
"Milosevica su ocekivali, ali on nije dosao."
Znaci da to nije bilo tacno?
- Ja nisam znao da ce on doci. Bilo je tu 45 000 ljudi, a samo
stotinak zvanica. Drugi su platili svoje ulaznice. I odjednom
sam optuzen za kolaboraciju sa jednim ratnim zlocincem kao
sto je Arkan (sef paravojne milicije koji je ucestvovao u
etnickom ciscenju, a koji je bio prisutan na premijeri). Ali, nije
to ono najgore. Ja nikada nista nisam rekao ni protiv Hrvata ni
protiv Muslimana. Ali to nije dovoljno, trebalo bi da ja budem
na strani Izetbegovica. Ali ja u njega ne vjerujem. Nase vreme
nije vreme Sartra i Malroa. Danas je doba pisara koji sede za
kompjuterima. To su ljudi koji danas prave istoriju, a ne oni
intelektualci koji prave safari.
Smatrate li da su Srbi agresori?
- Ja se sa tim ne slazem. Demokratija je stvorena u Hrvatskoj
zahvaljujuci HDZ-u koji su finansirale ustase (koji su bili verni
hrvatskom pronacistickom rezimu Anta Pavelica, koji je bio na
vlasti u toku Drugog svjetskog rata) u momentu kasda su Srbi
u Hrvatskoj trazili kulturnu autonomiju. Kljuc jedne
demokratije pociva na nacinu na koji vecina tretira manjinu.
Danas, posle toliko godina rata, posle svega sto se dogodilo,
"srpskih agresija", ti krajevi su danas "ocisceni". To je za mene
pocetak rata.
A sta mislite o nacinu na koji je Milosevic preuzeo vlast
upotrebisvi kao glavni adut nacionalizam?
- Da je Milosevic bio tako veliki nacionalista, kao sto vi kazete,
on ne bi dozvolio Hrvatima da zauzmu Knin samo u toku
jednog vikenda (srediste pobunjenih Srba koje je palo u
avgustu.) U Srbiji svi su veci nacionalisti od njega.
Vi ste rekli u Kanu da "ja ne bih rekao da je Milosevic
fasista". To i sada tvrdite?
- Da. Treba voditi racuna o inflaciji prideva fasista. Ima fasista
u italijanskoj vladi. Sve se moze reci o Milosevicu, moze se
okriviti za autoritarizam, za totalitarizam, ali ne i za fasizam. To
je pogrseno. Utoliko pre, sto se on danas trudi da se otarasi
nacionalista koji ga okruzuju da bi se postavio sto vise (prema
levici) ulevo.
Svet politike pun je lazova i nitkova. Niko ne moze biti
ponosan na one politicare koji sve vise lice na bankare. Cim
smo poceli da gubimo Jugoslaviju, poceli smo da gubimo i
teren. Kao, na primer, u mesovitim brakovima. U venama moje
dece tece srpska, hrvatska, slovenacka i muslimanska krv. U
Sarajevu ministar za kulturu, veliki borac za multietnicku
Bosnu, izjavio je jednoga dana da su ta djeca kopilad. Da bi se
dobro shvatilo sve to, treba znati da je velika emocionalna
praznina nastala posle borbe nasih oceva protiv fasizma u toku
Drugog svjetskog rata. Kada je dosao na vlast, Tudjman je
uplasio sav narod kad je poceo da promovise svoj pretjerani
ancionalizam. Tada, zacudo, ljudi iz Sarajeva bili su vrlo
zadovoljni prisustvom Milosevica.
Vi ste mislili da Milosevic moze da spasi Jugoslaviju?
- Da, ali u to doba, to jest pre rata, ja sam bio za Markovica,
koji je prosao katastrofalno na prvim slobodnim izborima u
novembru i decembru 1990: 3 odsto. Ja sam pomislio: ti
stvarno nemas nacionalisticku zicu, pa idi, brate, nekud i pravi
svoje filmove. I tako je polako haos stvorio haos. Srbi su
instalirali svoje topove oko Sarajeva misleci da ce gadjati u
Sarajevo koji dan, samo da malo uplase Muslimane. Ali
Muslimani su se pokazali mnogo hrabriji nego sto su to Srbi
zamisljali.
A sta vi mislite o Milosevicevoj ideji da sakupi sve Srbe u istu
drzavu, je li to ideja o Velikoj Srbiji?
- Mnoge stvari se tovare na Miloseviceva ledja. Pazite, ja ne
pravim od njega zrtvu. Ali ono sto se dogodilo jeste rezultat
sticaja prirodnih elemenata. Ja nisam nikakav politicki ekspert,
samo kazujem svoje misljenje. Ja nisam Milosevicev covek, on
mi nikada nista nije dao, ja nisam korumpiran, ja ne pripadam
njegovom sistemu. Ali ostajem pri mojoj verziji istorije i
spreman sam da podnesem posledice.
Ali vi ne osudjujete Milosevica?
- Vi ste Francuzi, vi ste posmatraci, vi ne osecate dogadjaje kao
ja na svojoj kozi. Vama je lako, ja vam zavidim. Vas govor je
jednostavan, vi imenujete napadaca i napadnute. Ali ja ne mogu
da se sluzim vasim recnikom. Niko, naravno, ne moze
opravdati ono sto su Srbi ucinili u Bosni. To je gro plan, kao u
nekom filmu. Ali ovaj film je suvise bucan da bi mogao da se
uhvati i zadnji plan, pozadina, to jest istoriju. Da stvarno mislim
da je on Hitler, ja bih vam to rekao.
R. I.
ANTRFILEI:
Nisam pravio istorijski film iako odrazava deo balkanske
stvarnosti. Svaki put kada iznova vidim scene bombardovanja
na pocetku filma, pomislim na sadasnje bombardovanje. To je
bolno.
Neki su u mom filmu videli antisrpski film posto heroji nisu
izuzetno dobri Srbi. Medjutim, izvesni intelektualci su me
tretirali kao prosrpskog.
Moja porodica, koja je veoma dobar primer jugoslovenske
mesavine sa slovenackom, srpskom, hrvatskom i
muslimanskom krvlju, izlozena je napadima muslimanske
stranke SDA. A ministar kulture Bosne naime zvanicno tretira
decu rodjenu u mesovitim brakovima kao kopilad. to se mene
pak tice, uzdam se samo u svoj bes i svoju tvrdoglavost da bih
opstao i napredovao u zivotu.
Tito je mogao da izgradi modernu Jugoslaviju i iskuje
demokratske institucije. Da je on to uradio, sadasnjeg rata ne bi
bilo, bar ne tako surovog. Medjutim, on je podelio Jugoslaviju
na jednake delove izmedju Istoka i Zapada.