Politikin Zabavnik 05/01/1996
Zivot Pise Drame
BOGOLJUB U ZEMLJI CUDA
Sutra je Bozic...
Ceo dan je o tome mislio Bogoljub Tesic iz Varne. Medjutim, Varna
nije samo ono cuveno letovaliste i luka u Bugarskoj sa svojom cuvenom
plazom Zlatni Pjasci. Varna postoji i kod nas: eno je na petnaestak
kilometara juzno od Sapca.
U toj, nasoj, Varni, selu urednom i savremenom zivi i
tridesetosmogodisnji gradjevinski radnik Bogoljub Tesic. Kao pravi domacin,
zeleo je da mu i ove godine sve u kuci bude za Bozic pazljivo pripremljeno.
Naravno, taj veliki praznik je u domu Tesica nezamisliv bez badnjaka,
hrastovog drveta, jednog od znamenja Bozica.
Bilo je popodne sestog januara prosle, 1995. godine, na Badnji dan,
kada se Bogoljub spremio da podje u sumu po Badnjak. Napolju je bilo
hladno, sneg je mrznuo, i Bogoljub se obukao sto je mogao toplije. Obuo je
cizme, zabacio sekiru na rame i zaputio se prema nekoliko kilometara
udaljenoj sumi Srdjenovac.
Pesacio je dugo po snegu, razmisljajuci o sutrasnjem prazniku i o
sto pogodnijem badnjaku. Nameravao je da nadje mlado i lepo stablo hrasta,
cije je krosnja jos puna suvih, sustavih listova.
kad je stigao nadomak sume, koracajuci kroz nisko grmlje, vec je
kroz sumaglicu zimskog predvecerja video crna stabla. Bio je potpuno sam,
daleko i od najblizih kuca. Osecao je kako s dolaskom noci studen sve vise
steze. Spustio je sekiru sa ramena i nosio je pored sebe ne sluteci da ce
zbog sledseceg koraka zauvek zapamtiti taj petak, 6. januara 1995.
Odjednom je osetio kako mu je tlo jednostavno nestalo pod nogom, da
je zakoracio u prazno, a zatim poceo da pada u dubinu. I sumu u koju se
zaputio, i daleka, prva svetla u selu, i sivo nebo puno snega munjevito se
okrenuse ukrug i nestadose. Sledeceg trenutka svuda oko njega stvori se
gusta tama, dok je kolenima, laktovima, ledjima i glavom udarao u nesto
tvrdo i bolno. Sekund-dva kasnije pljusnuo je u ledenu vodu.
U soku, Bogoljub u prvi mah ne shvata sta se u stvari desilo sa
njim ni gde se nalazi. Oseca bolove u celom telu, ali se ubrzo javlja nova,
jos veca opasnost: voda je za svega nekoliko trenutaka natopila debelu
zimsku odecu i cizme, sve na njemu postalo je olovno tesko, vgukuci ga
nezadrzivo u dubinu. Nekoliko puta tone i izranja, upinjuci se svom snagom
da se odrzi na povrsini u tom uskom i mracnom prostoru. Voda mu prodire
kroz usta i nos, gusi ga i on se grcevito bori da bar nakratko drzi lice
iznad vode i udahne malo spasonosnog vazduha. Povremeno, u visini, iznad
sebe vidi bledosivi krug - nebo.
Sekira mu je srecom, pri padu, ispala iz ruke i potonula u vodu, a
mogla je i ona da ga povredi. Sad je otezalim rukama, ispunjenim bolovima,
pokusavao da pipa oko sebe i tako utvrdi gde se nalazi. Pod prstima koji su
se vec kocili od hladnoce osetio je nesto mokro i klizavo - kamen koji je
od vlage obrastao mahovinom. Uspeva da shvatio da jekamenje poredjano ukrug
oko njega i da se nalazi - u bunaru. Pogledavsi uvis, procenjuje da se
nalazi, na najmanje sedam metara dubine.
Odmah je znao da mu niko ne moze pomoci i da mora da se uzda u
sopstvenu snagu, ma kako da je povredjen. Uzaludno bi bilo svako dozivanje
u pomoc: selo je isuvise daleko, bunor dubok, napolju pada noc i sigurno ga
niko nece cuti. Nadao se da najvise moze da mu pomogne njegovo zidarsko
iskustvo i, zahvaljujuci tom poslu, izuzetno jake ruke. Medjutim, one su ga
sve vise bolele i kocile se.
Tri puta je Bogoljub bezuspesno pokusavao da se uhvati za neki
izboceniji kamen i izdigne se iznad vode. Svaki put prsti bi kliznuli niz
mokru mahovinu na kamenju i on bi opet tonuo u vodu gubeci tako dragocenu
snagu.
Batrgjauci se tako u dubini zemlje, sasvim svestan da se nalazi na
onoj uskoj granici izmedju zivota i smrti, Bogholjub nije imao predstavu o
vremenu. U trenucima kada bi sasvim klonuo, a ko zna koliko tesko otkazalo
poslusnost, cinilo mu se da je u tom prokletom bunaru vec satima. Ali, ni
jendog casan, cak ni onda kada mu je ta njegova grcevita borba izgledala
sasvim beznadezna, nije gubio prisustvo svesti niti je dozvolio da ga
nadvladaju panika i strah.
Opet se pouzdao u svoje iskustvo zidara, dosetivsi se da se nogama
odupre o jednu stranu bunara; aledjima o drugu. Istina, to mu je zadavalo
dodatne, jos gore bolove, ali je u tom polozaju, oslanjajuci se rukama na
kamenje, uspeo da se konacno odrzi na povrsini. Bunar je bio sirok nepun
metar, ozidan neobradjenim kamenjem nepravilnog oblika. Tako je poceo
njegov mukotrpni i spori uspon ka onom krugu neba koje je sve vise tamnelo.
Svu tezinu mokre odece osetio je tek kad je uspeo da se sasvim
izvuce iz vode. Cinilo mu se da su sad cizme, pantalone, dzemperi i bunda
teski stotinama kilograma. Nazalost, bilo je sasvim neizvodljivo da skine
neki doodece i da se taklo bar donekle rastereti. Prinudjen da nosi i to
opterecenje, odmicao je od vode veoma sporo, centimetar po centimetar.
Ponekad bi ruke i noge poslednjim naporom uspevale da ga odrze u
tom zgrcenom i jedino mogucem polozaju, drhteci od umora, hladnoca i
bolova. katkad bi mu se ucinilo da stoji u mestu i da je proteklo ko zna
koliko vremena otkad jepao u bunar, ali bi mu pomisao na kucu i najblize,
pogotovo dvoje dece, davala novu snagu. Vise nego ohrabrujuce delovalo je i
ono kruzno parce neba kome se ipak priblizavao. Samo da me ne izdaju ruke i
noge i da ne napravim ni najmanji pogresan pokret, mislio je. Jer, dobro
je znao: ukoliko se makar jedna ruka oklizne niz kamen gladak zbog
mahovine, spasa mu vise ne bi bilo.
Ali, kad je savladao viseo od pola tog iscrpljujuceg puta ka
izlazu, desilo se upravo ono od cega je najvise strahovao - leva ruka se
okliznula, celo telo, dotad napeto kao opruga, pocelo je da klizi u dubinu.
rasirio je noge, pokusavajuci da se stopalima osloni na zid bunara, dok s
eistovremeno rukama grcevito hvatao za kamenje. Cinilo mu se da na njima
ostaju nokti i delovi prstiju...
Imao je srece: pod desnu ruku naisao mu je veci, izboceni kamen i
zahvaljujuci njemu uspeo je da se zaustavi i da ubrzo zauzme onaj,
najpogodniji polozaj - na jednu stranu noge a na drugu ledja. Tako je
nastavio da se penje, sve umorniji i sve zadihaniji, a li i sve blizi
izlazu. A kad se najzad domogao zbunja koje je raslo oko otvora bunara i
sasvim malaksao, izmileo je iz njegoog grotla, docekala ga je nova, mozda
jos gora opasnost.
Gusti, zimski mrak koji se vec uveliko spustio uverio je Bogoljuba
da je od njegovog pada u bunar proslo mnogo vremena.
Nesigurno se uspravljajuci na drhtave noge, odahnuo je, ali samo na
kratko. Osecao je da ga sve boli, narocito ruke i ledja, iz odece se cedila
voda i prvih nekoliko koraka nacinio je s velikim naporom, teturajuci se.
Medjutim, istog casa je osetio i kako mu se dah mrzne i kako mu hladnoca
obuzima celo telo, izmuceno, izubijano i potpuno mokro. Znao je da je
temperatura bar desetak stepeni ispod nule, a do sela su mu, u takvom
stanju, potrebna najmanje dva sata hoda.
Osecajuci kako mu se kosa mrzne, rukavi i nogavice koce, a
drhtavica obuzima svaki deo tela, pomislio je na upalu pluca i mozga, ili
jos gore, potpuno smrzavanje. Ali, taj strah je trajao kratko: osnazila ga
je pomisao da je, potmuno sam, pobedio cudesan pad u bunar i da je, ma kako
daleko, ipak nadomak kucve i svojih. S tim mislima se, sto je zurnije
mogao, zaputio kroz noc ka Varni pokusavajuci da ne misli na odecu koja se
pretvrala u ledeni oklop.
Stigao je kuci u gluvo doba noci. Kad su ga ugledali, najblizi su
bile vise nego zaprepasceni njegovim izgledom i pricom o tome sta mu se
dogodilo. Pretpostavljali su da ce se Bogoljub u smi zadrzati do svanuca,
jer se, po obicaju, badnjak tada i sece...
S obzirom na ono sto je doziveo u bunaru, njegove povrede,
zanemarujuci, prehladu, bile su gotovo neznatne - dva rebra su napukla i
obe ruke iscasene. Tek tada je od starijih mestana saznao da je onaj
zlokobni bunar iskopan jos pre 70 godina i da je dubok cak 19 metara! Kako
godinama nije koriscen, zarastao je u grmlje i visoku travu, a zimi je i
dobro zamaskiran snegom.
Shvativsi da se ipak sve srecno zavrsilo, Bogoljub Tesic, kao pravi
domacin, ipak nije mogao da prezali dve stvari - sekiru koja mu je ostala
na dnu bunara i, naravno, badnjak.