INTERVJU
Politika i kultura - Ljubisa Ristic, prvak teatra i politike
NE POSTOJI JUGOSLOVENSKA KULTURA
U geometrijskom centru Beograda jos radi i slovenacko pozoriste. Ne samo
pozoriste (gledalisce) nego i "kazaliste" i "teatar". Slovenacka rec
"gledalisce", koja sjaji sa plakata izlepljenih po citavom gradu, svakako
je
samo jedna od cetiri reci koje cine KPGT, pozoriste koje je na put krenulo
1978. godine u Zagrebu i koje je svoj pecat ostavilo i u Sloveniji. Vodi
ga covek koji govori slovenacki i koji je bitno uticao i na slovenacko
pozoriste.
Nedavno smo u Beogradu razgovarali sa reziserom i osnivacem KPGT Ljubisom
Risticem, koji je istovremeno i predsednik Jugoslovenske levice, o
njegovim pogledima na levicu, pozoriste i jugolovenstvo.
Da li je naziv vaseg pozorista izraz kontinuiteta ili je
slovenacka rec "gledalisce" u vasem nazivu izraz vasih
kulturnih aspiracija prema drugim prostorima?
- To nije izraz ni kulturnih aspiracija niti iluzija, nade ili
interesa. Mi smo nas KPGT - "Kazaliste, pozoriste, gledalisce,
teatar" - osnovali u Zagrebu godine 1977. na istim ishodistima
na kojima i danas delujemo - da je Jugoslavija uvek bila, da
jeste i da ce biti pre svega svojevrsna kulturna ideja. Ta ideja je
starija od politicke ideje o Jugoslaviji kao o drzavi na ovom
kulturno podrucju.
Zar nije ta ideja vec konacno mrtva?
- Politicka ideja Jugoslavije moze dozivljavati uspomene,
padove pa cak i svoj zalazak. Ako ovde zive ljudi razlicitih
veroispovesti i nacionalnosti, to moze biti samo prednost, a ne
smetnja za kulturno zblizavanje. Nase opiranje razbijanju naseg
zajednickog kulturnog prostora, koje je pocelo 1977. godine, je
dozivelo politicki i istorijski poraz ali ne i kulturni. Biti
Jugosloven danas jeste stvar licnog uverenja i nacina zivota. U
pogledu kontinuiteta stvar je jasna. Danas ima i vise razloga za
opstanak naseg pozorista nego u vreme kada smo ga osnovali.
SAda je daleko teze ubediti ljude da moraju da zive zajedno,
makar i u razlicitim drzavama, i da u medjusobnim kontaktima
nece nista izgubiti, vec sasvim suprotno, mogu mnogo dobiti. I
da nas taj nacin uspostavimo nekakve mostove preko kojh ce
ljudi moci da idu jedni drugima. Tome mostovi i sluze.
Jugoslovenski prostor
Da li se vi, dakle, zalazete za nekakvu jugoslovensku
kulturu?
- To da se zalazem za nekakvu jugoslovensku kulturu je
falsifikat koji mi vec godinama u svakoj prilici poturaju. Ne
postoji i nikada nije postojala nekakva jugoslovenska kultura.
Ali zato postoji jugoslovenski kulturni prostor.
I gde bi, po vama, trebalo da se prostire taj jugoslovenski
kulturni prostor?
- Jugoslovenski kulturni prostor se ne prostire po teritoriji nego
u vremenu. Ne spada u prostor i u geografiju, nego u vreme. To
je isto kao revolucija. Revolucija takodje pocinje tek kada ljudi
pocnu da razmisljaju i zive u vremenu. Revolucija prestaje
kada pocnu da govore o prostoru. O jugoslovenskom kulturnom
prostoru zato nije moguce govoriti kao da je to zaista bio
nekakav prostor. Sa knjigom slovenackog pesnika mozes biti
bilo kada na palubi nekog broda u Africi. To je taj vremenski
beskonacan i bezgranican jugoslovenski kulturni prostor.
Vi se sami ste vec godinama, da ne kazem decenijama,
hvatate u kostac sa raznimljudima na vlasti. Da li je bilo
potrebno da i sami postanete politicar da bi vase pozoriste
konacno dobilo svoje mesto u drustvu?
- To je pogresan zakljucak. Nisam ja postao politicki jak.
Politicki jake su u ovoj drzavi postale ideje o tome da treba
graditi slobodnu, liberalnu i multikulturnu drzavu.
Za Sloveniju vas navodno jos vezuju lepe uspomene.
- Ne radi se samo o mojim lepim uspomenama. Rec je o delu
mog zivota i stvaranja u Sloveniji. Sto se Slovenije tice, mogu
reci da sam uvek imao konstruktivan odnos prema njenoj
stvarnosti. Moj je interes u Sloveniji je uvek bio da svojim
umetnickim autoritetom zastitim mlade ljude koji su poceli da
deluju umetnicki. I da dobre predstave, koje smo uradili u
Sloveniji, pokazemo Jugoslaviji i svetu. Mislim da to vecina i
dalje ceni. To su, naravno, bila vremena kada nas projekat nisu
mogle bitno da ugroze nacionalisticke snage... Medjutim,
neprestano je bio napadan. Nacionalisti u Sloveniji su uvek
imali specifican metod obracunavanja sa nama, uvek su nas
napadali kao najpravoverniji, dogmatski komunisti.To je bila
nekakva vidmarijanska mimikrija, koja je tada prekrivala dobar
deo slovenackog drustva.
Vazili ste za kulturnog teroristu.
- Da, bili smo kulturni teroristi. I to zbog toga sto smo bili
jugoslovenski umereni i sto smo napadali socijalisticki
dogmatizam u koji je tada bila okovana Slovenija. Naravno, to
nije bila slovenacka specificnost. Slicno je bilo i u Hrvatskoj ili
u Srbiji, gde su srpski komunisti sa dogmatskih pozicija branili
revoluciju. To danas vise nije vazno. Vazno je da smo se sa
tim snagama mogli boriti i izboriti se za autonomni umetnicki
prostor. Bitku smo konacno dobili. Posle tolikih godina nase
borbe nikakav politikant nije vise mogao tek tako da si priusti
ogranicavanje umetnicke slobode. Mogao je pokusati, no to bi
ga obicno puno kostalo. A onda se dogodilo to sto znamo.
Nacionalizam je postepeno prerastao u sovinizam, cak u
rasizam. Ono sto ja nazivam rasizmom je strasna pojava koju
sam upoznao na osnovu sopstvenih iskustava. Nisam star ali se
dugo bavim pozoristem. Ustvari, ostario sam sa reziserima i
glumcima u Sloveniji. Gledao sam ih kako rastu i kako rade. U
jednom trenutku sam osetio kako su poceli nekako drugacije da
me gledaju. Nije bio problem u umetnosti, tu smo se razumeli.
Medjutim, poceli su da me posmatraju kao bice druge vrste. Ne
samo kao "stranca". Gledali su kroz mene kao da se od njih
fizicki razlikujem, kao da imam kose oci i drugaciju boju koze.
Rasizam karakterise jedno porazno, nicim utemeljeno osecanje
superiornosti samo zbog nekakve svoej "razlicnosti". To te
najpre ogorci a onda jako rastuzi.
Multikulturna Evropa
Nije li izraz zalaganja za demokratske vrednosti i to da se
protiv toga u Sloveniji vode propagandne akcije, kao na
primer ona "svi razliciti, svi ravnopravni?"
- Naravno, upravo zbog toga jer se to da je nacionalisticka
propaganda dovela do nacionalizma vise ne moze prikrivati.
Kakve su po vasem misljenju posledice prekinutih kontakata
izmedju drzava nastalih na podrucju Jugoslavije?
- Mislim da su posledice zbog tih blokaa vec danas
katastrofalne. I da ce se uskoro pokazati i kod nas iako je
drzava veca i ima daleko vise ljudi koji razumeju
srpskohrvatski jezik. Prekinute kulturne veze zato daleko vise
stete Sloveniji. Posebno me razaloscuje to sto znam koliko je
vazno imati u drustvu odredjenu kriticnu masu intelektualaca
koji mogu razvijati svoju kulturu. Ne mislim samo na broj
citalaca i broj seidsta u pozoristima, nego i na broj ljudi koji u
odredjenom drustvu pisu poeziju, reziraju, slikaju i slicno.
Slovenacka kultura je imala u citavoj Jugoslaviji vrlo veliki
ugled i uticaj. Taj uticajni prostor na koji bi mogla uticati i u
nejmu se razviajti slovenacka kultura vise nema. Zato je sada
suocena pre svega sa kulturama svojih vecih i od nje jezicki
veoma razlicitih suseda.
Sta je u tome lose? Ona se u duhu novog vremena i
priblizavanja zapadnoj Evropi suocava sa austrijskim,
madjarskim i italijanskim umetnicima.
- Naravno. Medjutim, svakako ko se time bavi dobro zna da su
austrijska pozorista beznacajna, da u Italiji ne postoje vec
trideset godina i da su u Madjarskoj, sto se toga tice, u najgorem
polozaju od svih. I da to nema veze sa savremenim evropskim
pozorisnim tokovima. Razlika izmedju prodora slovenackog
pozorista na podrucje bivse Jugoslavije i prodora prema tim
susedima su ogromne.
Da li je taj prodor moguc i zbog srodnosti jezika?
- Naravno. U Jugoslaviji je uvek postojao velik interes za
slovenacku literaturu i umetnost. U Austriji i Italiji je taj interes
uvek bio na nuli. I nikada nece biti veci. "Mitteleuropa" je, kao
sto je jos Handke rekao, samo meteoroloski pojam. A inace me
zaista interesuje sto sada u Sloveniji radi "jezicki sud", odnosno
gde je iznenada nestao.
Da li igrate jos neke slovanecke predstave?
- Na nasem festivalu smo igrali Antigonu Dusana Jovanovica u
mom prevodu sa slovenackog. Dusan Jovanovic je osnivac
KPGT-a zajedno sa Nadom Kokotovic, Radetom Serbedzijom i
samnom. Imamo na repertoaru tri hrvatska pisca. Pa i madjarske,
makedonske. Slovenacke rezisere i glumce trenutno vise
nemam, ali se nadam da cu ih ponovo imati. Ponovo cemo
jednog dana igrati slovenacke predstave. Slovenacki jezik je
mali, simpatican jezik kome treba pomoci da prezivi. Smejete
se? Ja to ozbiljno mislim. samo se vi smejte, ali ja sam jedan od
retkih rezisera uz svetu koji govori slovenacki.
Radili ste i sa slovenackim reziserima.
- Svi su godinama dolazili na nac YU-FESTi i nadam se da ce
ponovo. Mislim na Taufera, Pipana, Zivadinova, Jovanovica i
druge. Pipan mi je pre izvesnog vremena rekao da se plasi da
dodje kod nas. Nisam ga kasnije sreo da bih mogao da utvrdim
zasto ga je strah. Zivadinova cesto vidjam, naravno ne ovde i ne
Sloveniji nego u inostranstvu. Verovatno je i njima tesko.
Projekat levih stranaka
Da li vas je u poslednje vreme neko pozivao u Sloveniju?
- Ne, nije bilo nikakvog interesa.
A sta je sa ostalim reziserima, kao na primer Pandurom iz
Maribora? Da li ste sa njim imali ikakve kontakte?
- Tomaz Pandur? On je svoje prve predstave rezirao ovde kod
nas, u Beogradu na "Godo festu". Slicno i Zivadinov i ostali.
Sve su to nasa draga deca.
Da li ste spremni da rezirate neku predstavu u Sloveniji?
- Mislim da je to u ovom trenutku jos nerealno. Kada bih osetio
da u Sloveniji ipak postoji nekakva volja da se istupi iz tog
odnosa potpune nezainteresovanosti i, rekao bih cak,
neprijateljstva prema svemu sto nastaje ovde, svakako da bih
rado ponovo pokusao. Naravno samo u okviru postene
umetnicke saradnje. Nikakva nasilna demonstracija mog rada ili
konflikt me ni najmanje ne interesuju.
Mislite da bi bilo dovoljno publike?
- Ubedjen sam da bi je bilo. Kao sto je i ovde bilo na hiljade
gledalaca slovenackih predstava. Problem se, naravno, nalazi na
drugom mestu. Ja, naime, nisam "srpski" reziser niti
predstavnik srpske kulture. Slovenacki i srpski nacionalisti ce
se vrlo brzo dogovoriti o saradnji, poceti da se ljube uzajamno i
da ispijaju "bruderschafte". Ja nisam jedan odnjih. Ja sam
Ljubisa Ristic, Jugosloven, i to dobro znam. Problem je u tome
da nema vise nikakvih sporova izmedju slovenackih, hrvatskih i
slovenackih nacionalista. Oni su stvar izveli onako kako su hteli.
I uvek je tako bilo.
Sada ste predsednik Jugoslovenske levice (JUL). Ljudi se kod
nas pitaju sta vam je to uopste trebalo? Da li je Ljubisa
Ristic, onako faustovski, prodao svoju dusu djavolu?
- Prvo treba razjasniti da nisam predsednik stranke. Ja sam
predsednik JUL-a koji je pokret 26 stranaka, organizacija,
udruzenja i slicno. Vecina su levicarske, neki su ekolozi i tako
dalje. I pored toga, ja nisam, clan ni jedne od tih stranaka.
Upravo suprotno, predstavnici JUL-a su dosli kod mene i pitali
me da li bih da budem predsednik njihovog pokreta. I ja sam
prihvatio. Kaonezavisni intelektualac. I kada JUL postane
stranka ja necu imati vise nikakvog razloga da ne odem sa te
funkcije.
Sta je to tako fascinantno u tom pokretu da ste mu se
pridruzili?
- Ne radi se ni o kakvoj fascinantnosti. Radi se o jednostavnoj
cinjenici da se levica u Saveznoj Republici Jugoslaviji
udruzuje. To je proces koji je potpuno suprotan procesima u
Zapadnoj Evropi. Kao umetnika i pojedinca uvek me je
nervirala negativna propaganda o propasti komunizma, kraju
levih ideja i slicno, koja je dobila na zamahu posle raspada
Sovjetskog Saveza Jugoslavije i kraju blokovskog uredjenja. Ja
se ne slazem sa tezom o kraju levih ideja.
Ostareli jugonostalgicar
Zar se ne osecate iskoriscenim? Ne biste li bez funkcije kao
umetnik bili nekako korisniji?
- Kome bih bio"korisniji" Kojoj ideji? Hocete li mi vi koji ne
zastupate moje ideje sada propisivati korisnost ili nekorisnost
mojih ideja? To je moja samostalna odluka. To je istovremeno i
poruka drugima da se ne boje, da ne veruju propagandi i da
ostanu verni svojim idealima. Takva su vremena da nije moguce
sa strane gledati sta se zbiva. Nestzo mora da se uradi. Ja sam to
ucinio na dva nacina. Najpre tako da se nisam pridruio ni jednoj
garnituri na vlasti ili vojsci, a drugo da sam se zalagao za mir.
Mene su pre dvadeset godina u tadasnjoj Jugoslaviji proganjali
kao cudnog levicara, divljaka i teroristu. Sta moze biti
normalnije nego usred antikomunisticke histerije reci da
zastupas levicarske ideje i od ostale gospode zahtevati da se
ponasaju demokratski i civilizovano? Ako to moze doprineti
okoncanju rata i prestanku uzajamnog klanja, onda bi bilo
krajnje nemoralnos tajati po strani. Zato me takva pitanja
iznenadjuju. Jos me vise cudi to koliko se mojih bivsih kolega
preobratilo u komunisticke konvertite. Svi sefovi Sorosovih
fondova u bivsoj Jugoslaviji su moje bivse levicarske kolege. Od
Sonje Liht do Rastka Mocnika, Zdravka Greba, Puhovskog i
Vladimira Milcina. Svi su oni moji levicarski prijatelji koji su u
jednom trenutku dosli do toga da je pametno preci na americku
platu, cak i po cenu unistanja kulturnog tkiva sopstvenog
drustva. Ako precizno analiziras njihovu kadrovsku politiku
videces da Soros svoje kadrove trazi samo medju konvertiranim
levicarima.
Medjutim, izvinite, kako mozete biti levicar danas kada je
komunizam propao u citavom svetu?
- To sto ste sada rekli je jedna velika glupost. Kako moze biti
da je propao socializam kada je u Kini, drzavi u kojoj zivi
milijarda i dvesta miliona stanovnika i dalje na vlasti
Komunisticke partije Kine. U toj drzavi socijalisticke ideje ni
najmanje ne ometaju ekonomski razvoj, cak suprotno, to je
drzava koja je uverena da su joj ideje pravedne, socijalisticke
distribucije bogatstva omogucile da postane drzava sa
najbrzim privrednim razvojem us vetu. Da li je Kina moj ideal?
Moj ideal je drzava u kojoj zivim. Naravno, duboko postujem
kineski uspeh. I velik deo sveta nema druge nade nego Kinu.
Cak i u ustavu Indije pise da je socijalisticka drzava i pored
toga sto postuju parlamentarnu demokraqtiju i kapitalisticki
nacin proizvodnje.
I zasto je onda propala Jugoslavija?
- Zar vam zaista jos nije jasno da smo mi jednostavno mroali da
budemo razbijeni, jer smo bili jedini dokaz da je moguc uspesan
socijalizam? Mi nismo smeli dobiti nikakvu sansu.
Kadgod se govori o vasem jugoslovenstvu, ljudi u Sloveniji se
uplase da ste jugonostalgicar koji u potaji pravi novu
Jugoslaviju. Da li je to vas cilj?
- Ne. Termin "jugonostalgicar" je pezorativan pojam, smisljen
da plasi ljude koje neki zele da drze pod nadzorom. Kada se
bude sve ovo zavrsilo i ljudi ce poceti da se secaju nekih
drugacijih vremena. Gradova u koje su putovali, gde su se
zaljubljivali, gde su radili ili bili u vojsci. Ta nostalgija je
nromalno, ljudsko osecanje. Medjutim, jugonostalgija kao
nostalgija za Jugoslavijom je deplasirana. Nema
jugonostalgicara. Postoje samo Jugosloveni. Slovenci su
poslednji koji treba da se plase ponovnog ozivljavanja
Jugoslavije. Sa njima, naime, sigurno vise niko nece hteti da
bude u zajednickoj drzavi.
Zastita od opasnosti
Mozete li nam jednostavno objasniti, sta je bitno za levicara
danas?
- Za levicu danas nije vise karakteristican ni nacionalna ni
medjunacionalna borba. Za levicu je danas karakteristicna borba
za sopstveni nacin zivota. To je danas osnovni sukob u svetu.
Sukob izmedju onih koji pokusavaju drugima po svaku cenu da
nametnu svoj nacin zivota i onih koji moraju radi svog opstanka
sacuvati sopstveni nacin zivota. Neko bi za to mozda upotrebio
rec identitet. Ja istrajem na definiciji "svoj nacin zivota", jer
postoji opsteprihvacena sintagma o "american way of life". Ja se
zalazem za to da ljudi pocnu da govore o "europen way of life",
o "jugoslovenskom nacinu zivota" i slicno. I da bi shvatili da se
ne radi vise ojednostavnom pitanju izbora izmedju socijalizma i
kapitalizma ili hriscanstva, islama ili hinduizma. Amerikanci
nisu nacionalisti u evropskom smislu te reci, zato tako tesko
razumeju evropski nacionalizam. Medjutim, on jesu nacionalisti
kada brane svoj "way of life". To je njihova ideologija i religija.
A sta cemo sa trzistem, parlamentarnom demokratijom i
slicnim tekovinama savremene civilizacije? Treba li i to baciti
na djubriste istorije?
- Uopste ne razumem pitanje. Gde je tu kakva dilema?
Jugoslovenski nacin zivota za mene znaci sve te institucije ali i
pravo da slobodno putujes u drzavu i iz nje i da mozes
zastupati bilo kakvo uverenje bez diskriminacije. Danas nam je,
naime, dozvoljeno samo vertikalno povezivanje - na osnovu
svoje nacije, svog voditelja i svoje geografije. Horizontalnih
povezivanja ljudi kao inzenjera, levicara i slicno uopste nema
ili ih nema dovoljno. Danas su nam sa svim nasim drzavnim
granicama, kontrolama pasosa i slicnim onemoguceni cak i
najjednostavniji ljudski kontakti. Odavde ne mozete pozvati
Zagreb ili otici u Hrvatsku ako nemate krstenicu hrvatskog
svestenika. Kod vas u Sloveniji je, na primer, strasna
propaganda protiv svega sto se radi ili govori u Srbiji. Vidite
kakav strah od povezivanja naroda stoji iza toga. Ne radi se ni o
stvarnom nepriajteljstvu, nego o instrumentalizaciji i retorici.
Svima su puna usta neprijateljstva, a istovremeno pokusavaju
nesto da kupe ili prodaju. I pored toga ti spojevi su nesavladivi.
Sutra ce se pojaviti na nivou kulture, seksa i lepog zivota. Ko
ovde ne voli da pije dobra slovenacka vina i ko ne voli kajmak iz
Srbije? Moja uloga je rusenje tih barijera. Nas KPGT povezuje
Muslimane iz Sandzaka, Madjare iz Vojvodine, Srbe iz
Beograda i bogate kapitaliste. JUL takodje. JUL se u stvari u
sustini zalaze samo za dva nesporna cilja. Prvi je zahtev da se
odmah potpise primirje, a drugi njegovo suprotstavljanje svim
vrstama nacionalizma.
Medjutim, mnogi bi rekli da je to sizofren polozaj kada je u
vasem rukovodstvu i dr Mira Markovic, supruga, supruga
srpskog predsednika i vodje SPS, strake koja je na Kosovu i u
Krajini dugo zastupala dosta drugaciju politiku.
- To su zivotne okolnosti. Dr Mira Markovic je supruga
srpskog predsednika i to je sve. Sa SPS nismo povezani.Svako
ima svoju poziciju. I vise od toga, JUL je pomagala da su i u
drugim strankama, a pre svega u SPS, brze napustili razdvojenu
poziciju izmedju rata i mira i sada desnica javnije pokazuje svoje
zalaganje za rat.
Kakav je, prema tome, vas licni odnos prema ratu u Bosni,
prema Karadzicu?
- Skupstina SR Jugoslavije je na pocetku rata u Bosni javno
rekla da pristaje na sve republicke granice. I da nema
teritorijalne pretenzije prema drugim drzavama. Pitacete me
sta je onda sa pomoci koju je Srbija davala Srbima u Bosni,
Hrvatskoj id rugde.
Upravo tako.
- Sada moram ja nesto vas da pitam. Nije li nista normalnije da
drzava koja ima nekoliko miliona svojih drzavljana izvan
svojih granica pomogne da se ti ljudi zastite od ocigledne
opasnosti? Sta je trebalo da uradi kada je par stotina hiljada
ljudi proterano samo iz Bopsne i Krajine? To svakako ne znaci
da moze bilo ko odavde davati oruzje ljudima koji bi zeleli da
drugim narodima urade to isto. Takvi ljudi su kriminalci i
zlocinci. I malo kome je poznato da je sustinska tacka rasprave
izmedju Milosevica i Karadzica uz teske reci bila upravo na tu
temu. Karadzic je Milosevicu u svadji da ga je navodno
Milosevic ostavio na cedilu, rekao: otprilike sledece: "Zasto si
nam onda ostavio oruzje da se borimo u Bosni?". I Milosevic
mu je rekao kratku i jasnu istinu: "Jugoslavija vam je dala
oruzje da se branite a ne da osvajate. Ko vam je dao pravo da
etnicki cistite citava podrucja i sta se sada cudite sto vam se to
sada vraca. Mi ne mozemo podrzavati etnicka ciscenja koja
vrse nad vama ali ne mozemo podrzati ni vasa ciscenja!".
Vi, dakle, osudjujete napade na Sarajevo?
- Od prvog dana. To sam vec ne znam koliko puta javno rekao,
protestvovao zbog toga i u Sarajevo slao stotine paketa sa
humanitarnom pomoci. Svaki pametan covek se morao
suprotstaviti idiotima koji su mislili da topovima mogu uplasiti
ljude u gradu. Nisu nam bila potrebna bombardovanja da bismo
se prizvali pameti.
Svetlana VASOVICH
foto: Goranka MATICH
Antrfile
KULTURNI TERORISTA
Ljubisa Ristic je svoju glumacku karijeru poceo u Ateljeu
212 i Jugoslovenskom dramskom pozoristu, koje je vodio
Bojan Stupica. Pre toga je bio na sest saveznih radnih akcija
i uredjivao humoristicku stranicu Studenta. Godine 1968. je
izazvao paznju kada je sa kolegama strajkovao gladju jer je
u novinama procitao da se zbog losih uslova zivota potrosnja
hleba u Kaknju svakog prvog u mesecu povecava za cetiri
puta. Ucestvovao je na studentskim demonstracijama u
Beogradu i sa poprista izvukao Milosa Minica koga su
pretukli policajci. U pozoristu ga nisu voleli. Kada je poceo
da rezira Krlezine Vucake, na partijskom sastanku je
jedan glumac procitao policijski dosije na osnovu kojeg mu je
zabranjeno da rezira. Predstavu Uvek zeleno su mu oduzeli
jer ga jedan drugi glumac video u Americkom kulturnom
centru. Kada je dosao u sloveniju iz Beograda je javljeno da
ne prilazi Beogradu blize od dvesto kilometara. Potom se
Ljubisa Ristic naglo proslavio sa dramom Oslobodjenje
Skoplja. Posle trijumfa u Australiji poveo je svoju trupu na
turneju po SAD. Posto nije imao para, prodao je deo
namestaja i video. Vratio se svetski poznat i zaduzen. Sa
svojim predstavama na otvorenom prostoru je dozivljao
uspeh, a od Josipa Vidmara zaradio epitet "kulturni
terorista". Kao nepopravljivi levicar letost postao predsednik
Jugoslovenske levice (JUL) u kojoj ima vidnu ulogu zena
srpskog predsednika Milosevica.
To su zivotne okolnosti. Dr Mira Markovic je supruga
srpskog predsednika i to je sve. Sa SPS nismo
povezani.Svako ima svoju poziciju. I vise od toga, JUL je
pomagala da su i u drugim strankama, a pre svega u SPS,
brze napustili razdvojenu poziciju izmedju rata i mira i sada
desnica javnije pokazuje svoje zalaganje za rat.