PROFIL
Tajna istorija: Karadjordjevici u Vatikanu
KAKO POSTATI MALTESKI VITEZ
Duska Jovanic
Ovde je rec o gospodinu koji je, u potrazi za rezervnom domovinom,
postao Ijubitelj Srba po profesiji. Baron Tomas Foran, Duc de Saint-Bar, se
posle rata po svom nahodenju, ili po necijem nalogu, druzio s
jugoslovenskim kraljem Petrom Il Karadordevic'em ili se jednostavno brinuo
o njemu onda kad su ga i Srbi bili potpuno zaboravili. Irac sa tipicnom
britanskom elegancijom, humorom i manirima, Tomas Foran potice iz porodice
koja je imala posede u staroj kraljevini Monster, na jugu ostrva. Kao
padobranac 82. vazduhoplovne divizije americke voiske, Foran je ucestvovao
u nekoliko misija u okupiranoj Francuskoj i tri puta je bio ranjavan u
borbama u Sevemoj Africi, Italiji i Srednjoj Evropi. Godine 1944. postao je
instruktor padobranstva u logoru za pocetnike Lido di Roma, koji je bio
baza za vezbu saveznickih padobranaca. Tada je odreden da obucava kralja
Petra II Karadordevic'a, a kada je kasnije naimenovan za njegovog adutanta,
poceo Je da se zagreva za jugoslovensku stvar.
Ova zvanicna biografija Tomasa Forana, kako tvrde upuc'eni, sastavljena je
u Vasingtonu, s ciljem da se sakriju identitet i podvizi jednog od najvecih
americkih heroja i obavestajaca Drugog svetskog rata. Razlozi ovakve
diskrecije jos nisu poznati istoricarima, kao da je u pitanju drzavna tajna
od izuzetne vaznosti. Medutim, jedan bivsi francuski diplomata i knjizevnik
specijalista za skandale iz visokog drustva najzad je na prilicno grub
nacin otkrio veo misterije koja prati licnost Tomasa Forana.
Americki komendos sposava kralja Petra iz nemackog ropstvo Tako Roze Perfit
u svojoj knjizi "Tajne reci" Tomasa Forana opisuje i dozivljava kao super
Ramba koji Je uspeo da u prolece 1941 godine, spustivsi se padobranom iza
nemackih linija, solobodi mladoh jugoslovenskog kralja Petra II
Karadordevic'a koga su bile zarobile jedinice Adolfa Hitlera. Pre ove
senzacionalne teorije Roze Perfita, niko u svetu nije znao da je Bela kuca
u okupiranu Jugoslaviju poslala neustrasivog americkog vojnika koji je,
makar u literaturi, izveo podvig dostojan legende: oslobodio je iz ruku
nacista kralja jedne suverene drzave, tada Hitlerovog zarobljenika.
Istorijska verzija onoga sto su jugoslovenska deca komunizma ucila u
poglavlju nazvanom "kraljevo bekstvo iz zemlje", delovala je daleko
prozaicnije: Petar II Karadordevic' je uspeo da napusti zemlju u isto vreme
kada i cela njegova vlada posle zastrasujuc'eg bombardovanja Beograda 6.
aprila 1941. godine. Kralj je, kako je ceo svet verovao, najpre stigao u
Grcku, odakle je zatim odleteo u Jerusalim.
Cinjenice ocigledno nisu obavezivale Roze Perfita cijem junaku Tomasu
Foranu je kralj Jugoslavije dodelio najvec'e odlikovanje i najvisu titulu
domaceg plemstva: titulu vojvode. Tako je, za mnoge, tajanstveni americki
avanturista Tomas Foran postao "vojvoda od Sen Bara", a ta njegova titula
nije prestala da golica znatizelju evropskih aristokratskih krugova i
medunarodnog dzetseta.
Foran je u meduvremenu na Sorboni studirao medunarodne odnose, a potom je
osnovao kompaniju za promociju francuskih i italijanskih proizvoda u
Americi.
Tokom godina napisao je nekoliko knjiga, medu kojima i biografiju kralja
Petra II, koji ga je odlikovao Velikim krstom kraljevskog reda Svetog Save
i potvrdio njegovu titulu vojvode od Svetog Bara.
Zlobnici, medutim, tvrde da je bilo ovako: Kralj Petar i njegov adutant
Tomas Foran sedeli su jednog popodneva nagnuti nad geografskom kartom
Jugoslavije u dilemi koja bi titula bila dostojna Foranove odanosti.
Verovatno nikada nec'e biti otkriveno jesu li do mesta Sveti Bar dosli uz
pomoc' sestara ili jednostavnim zaokruzivanjem olovkom. Uglavnom, bilo je
reseno da se Tomas Foran od tog casa proglasi vojvodom od Svetog Bara,
posto su titule bile jedino sto je kralj Petar jos mogao da poklanja.
Grotesknost ove titule je u tome sto se ime Svetog Bara ne nalazi nigde, ni
u istorijama hriscanstva, niti u kalendarima, osim mozda u turistickim
brosurama i kao mesto na mapi, na samoj obali Cme Gore, na Jadranskom moru,
obelezeno kao "St. Bar". Na njegovu nesrecu vojvoda nikada nije govorio
srpski, a nije se razumeo ni u geografiju Jugoslavije. jer "St. Bar" niie
nista drugo do skrac'enica imena luke u Crnoj Gori- "Stari Bar" koji bi se
tesko mogao dovesti u vezu s bilo kakvom listom svetaca.
Stvari su, kako c'e Tomas Foran mnogo puta Ispncati, stajale sasvim
drugacije. Ali, plemic'ke titule cesto imaju neku samo svoju tajnu
istoriju.
Tomasa Forana nista nije moglo da obeshrabri u osvajanju najvisih vrhova
evropske aristokratije. Idealan teren za delovanje nasao je u redovima
nosilaca cuvenog suverenskog odreda, vojnog i bolnickog reda Svetog Jovana
iz Jerusalima, sa Rodosa i Malte. Milosrdna dela ovog reda, veoma bliskog
Vatikanu, uzivala su postovanje i slavu sirom sveta, a titula Malteskog
viteza bila je posebno cenjena u aristokratskim knugovima.
U ulici Via Condotti u Rimu, jednoj od najluksuznijih pesackih zona ovog
grada, nalazi se ambasada Malteskih vitezova. Kapija, strazari, crvena
zastava sa belim krstom i izglancana mesingana tabla sa natpisom
"Ekstrateritorijalni posed" - sve su to obelezja jedne geografski
nepostojec'e zemlje, koju prakticno cini suvereni red Malteskih vitezova,
stvoren, kako oni koji pripadaju tom odabranom drustvu bogatih vole da
kazu, kao humanitama organizacija.
Istorijski, red je nastao kao pokret za oslobodenje Hristovog groba u
Jerusalimu od najezde nevennika, muslimana, koji su zeleli da zauzmu to
sveto mesto i na taj nacin oskmave svetinju. Osnovao ga je benediktinski
fratar Gerardo i prvo sto je ucinio bilo je da u Jerusalimu of onmi bolnicu
za prihvat i lecenje ranjenih.
Seleci se iz jednog mesta u drugo, red je gotovo obisao ceo svet, boraveci
i na Malti, odakle potice njegov danasnji naziv, da bi se na kraju skrasio
u Rimu. Od samog svog nastanka, red je bio vezan za Vatikan, pogotovo
otkako ga je Papa Leon Xlll svojom poslanicom zvanicno priznao. Iako, po
pravilu, svako moze postati clan porodice, kaKO obJasnJavaJu' zeleci da
pomognu onima KOJI nemaJU, Malteski vitezovi nisu u moguc'nosti da u svoj
red primaju one koji nisu dovoljno bogati, mada ne postoji precizno
propisana suma koju bi jedan potencijalni vitez morao da polozi u fond
reda.
Uglavnom, za ulazak u ovaj red potrebno je imati titulu plemstva, cetiri
svedoka dostojna uvazavanja i finansijski prilog dostojan divljenja. Tomas
Foran je sve uslove ispunjavao jos od 1968. godine, pogotovo sto je, kako
tvrde oni koji nisu odusevljeni njegovom ulogom u jugoslovenskoj dinastiji,
u San Marinu za 10.000 dolara kupio titulu barona, koju je samo prikljucio
vojvodskoj i zatrazio od MalteAkog reda da mu dozvoli pristup. Sa titulom
"viteza magistralne milosti", Foran je postao nezaobilazni gost
mondenskih koktela, ; zurki i ustogljenih prijema, na cije se
prisustvoozbiljno i neopozivo racunalo. I Najotmeniji Amerikanac | u Parizu
je pokrenuo i | pravi krstaski rat protiv laznog ordenja i titula koje
fabrikuju specijalisti na crnom trzistu plave krvi. | Jedna od
najmisterioznijih | licnosti vezanih za Malteske vitezove bio je izvesni |
Ivan Markovic', za kojeg | su najvec'i americki mafijaski bosovi verovali
da je | Madar i da je tolika faca
medu Malteskim vitezovima da su bili spremni da I mu za svoja viteska
naimenovanja plate i milione dolara. On sam im se I predstavio kao
ambasador za specijalne misije sa | kancelarijom u njujorskom hotelu
"Plaza" i uspeo je da u malteskog viteza proizvode legendarnog Frenka
Sinatru.
Jedina nevolja je bila u tome sto Ivan Markovic' nije bio u vezi sa
Hospitalijerskim, vec sa hohstaplerskim redom koji je izmislio samozvani
veliki majstor Amaldo Petruc'i.
Kakva je stvama uloga Malteskih vitezova u istoriji sveta i da li zaista
Vatikan preko njih sprema novi krstaski rat na Istoku, pitanje je koje sebi
postavlja svaki narod naucen da veruje u zavere.
Danas Tomas Foran redovno saraduje u spanskom dnevniku ABC, rucava u
polo-klubu, sakrivenom u najlepsem delu Bulonjske sume, vozi "rols". Nosi
samo engleske kosulje i blejzere, letuje u Nici, u kuci baronice Misel de
Beuli sa kojom je u neznoj Ijubavnoj vezi,
druzi se sa spanskim kraljem Huanom Karlosom, vida s princom Carlsom,
savesno odgovara svojim obavezama malteskog viteza i - i dalje je najbolji
prijatelj kraljeva bez kraljevstva.
Sve se uklapa, osim sto je pomalo neobicno sto u njegovom pariskom stanu
ima vise portreta clanova porodice Karadordev ic', nego njegovih najblizih
rodaka.
- Kralja Petra sam upoznao tokom Drugog svetskog rata. Za Jugoslaviju sam
nekako porodicno bio vezan. Moj ujak se borio u Prvom svetskom ratu, u
intendantskom korpusu. Bio je u Srbiji 1918. i 1919, bio je u saveznickoj
misiji u Solunu, i to je bio prvi kontakt koji smo ikad imali sa srpskom
kraljevskom porodicom. Medutim, ja sam kralja sreo tokom rata, prilikom
vojnih vezbi. Izmedu ostalih, uvezbavali smo francuske padobrance,
pripadnike Slobodne Francuske, a takode i poljske padobrance. Ja sam bio
padobranac i iskakao sam u Francusku tokom rata, a borio sam se u Africi,
Italiji i na Siciliji. U Italiji, na Siciliji, smo imali poligon za
obucavanje. Uvezbavali smo jugoslovenske padobrance koji su se tokom rata
spustali na teritoriju pod kontrolom generala Mihailovic'a.
Posle oslobodenja Rima, 4. juna 1944, u kome sam i ja ucestvevao sa Petom
armijom, u Rim je dosao i kralj Petar II Karadordevic'. Stigao je dve
nedelje posle oslobodenja Rima zbog planiranog sastanka. Pre toga je bio na
Malti, pa u Napulju, da bi se zaustavio u Rimu, jer je imao sastanak sa
Subasic'em, a nadao se i susretu sa Titom. Kralj je dosao u Rim i tokom
svog boravka posetio je logor za obuku padobranaca Lido di Roma, gde sam se
i ja nalazio. Tako sam ga upoznao. Bio je to pocetak naseg prijateljstva
koje c'e se nastaviti sve do njegove smrti. Poslednji put sam ga video dve
nedelje pre nego sto je umro (1970).
Kralj Petar je tada, kada smo se sreli, sasvim prirodno, bio zabrinut i
zaokupljen situacijom. Govorimo znaci o 1944. godini. Britanci su vec, kao
sto je poznato, odlucili da podrze Tita, i da napuste srpskog patriotu
generala Drazu Mihailovica. Nadali su se da c'e ujediniti dva pokreta
otpora koja su postojala u Jugoslaviji. To je bio teorijski cilj. Kralj je
dosao u Italiju u nadi da c'e se sresti s Titom tu ili na ostrvu Visu, koje
su Anglo-Amerikanci oslobodili i koje su dali Titu da tamo uspostavi svoj
glavni stab. Medutim, kralj nije imao nikakvih iluzija o ishodu susreta,
shvatao je da je Titov cilj da uspostavi komunisticki rezim u Jugoslaviji,
ne vodec'i racuna o volji srpskog naroda ili uopste Jugoslovena.
Posto su Britanci, odnosno Cercil, odlucili da podrze Tita i napuste
general a Mihajovic'a , dokazano je sada bez ikakve sumnje da je Tito
prekinuo svaku aktivnost protiv Nemaca. Njegova zamisao je bila da odrzi
svoju armiju netaknutom, za ono sto je smatrao glavnom borbom, a to je
pobeda nad nacionalnim snagama, snagama koje su bile pod Mihailovic'em,
zato sto je shvatio da, ako to ne uradi, ako ih ne pobedi, nikada nec'e
moc'i da nametne komunisticki rezim. Rezultat. odnosno, posledica
priznavanja Tita bilo je da je on prekinuo svaku aktivnost protiv Nemaca.
Nedavno su u Berlinu objavljeni podaci iz nemacke arhive koji potvrduju da
su Titove partizanske snage ubile ili ranile 20.000 Nemaca u periodu izmedu
1941. i 1945. To je veoma skromna cifra jer te iste snage su, istovremeno,
poubijale na desetine hiljada Srba, bukvalno desetine hiljada pripadnika
svog sopstvenog naroda. Realno gledano dakle, cifra koju je objavila
nemacka arhiva u Berlinu je vrlo skromna, pogotovo kada se uporedi sa
bitkom u Ardenima, na primer, u kojoj sam i ja ucestvovao, i koja je bila
poslednja velika bitka Drugog svetskog rata u Evropi. (Mi smo u nasem
bataljonu imali 750 Ijudi, 85% nasih Ijudi je ubijeno ili ranjeno, i sam
sam bio ranjen). Gubici naseg neprijatelja su iznosili 150.000 u tom
cetvoronedeljnom pohodu. Tito je, medutim, od 1941. do 1945. pobio izmedu
20 i 22.000 Nemaca, sto je vise nego skroman ucinak. Pri tom je koristio
oruzje koje smo mu poslali, koje su mu Britanci i Amerikanci poslali,
protiv nacionalnih snaga generala Mihailovic'a, i ostalih Srba. Te skromne
cifre su, na neki nacin, rusile mit o Titu kao velikom partizanskom
ratniku. S druge strane, vec'ina Ijudi u Titovoj armiji nisu bili
dobrovoljci, naprotiv, oni su silom naterani da u nju stupe. Oni koii nisu
pristali da se prikliuce Titovim snagama bili su streljani. To su poznate I
cinjenice. Ljudi koji su bili u americkoj i | britanskoj misiji kod
Mihailovic'a posvdocili su to i usmeno i pismeno.
Da li ste se nekad susreli sa Ficroj Meklejnom?
- Ne, nisam ga upeznao, ali sam upoznao mnoge druge koJl su blll u mlslJi u
I Bosni i koji su ga dobro poznavali. Stupio sam sa njima u kontakt kada
sam 1958. pisao prvu knjigu "Jugoslavija i Drugi svetski rat" i kasnije,
1970. kad sam pisao drugu knjigu - "Petar II, kralj Jugoslavije".
Razgovarao sam sa mnogim clanovima britanske misije. Treba istac'i da je od
sustinske vaznosti to da su sve evropske zemlje koje su tokom Drugog
svetskog rata oslobodili AngloAmerikanci postale nezavisne demokratske
zemlje, a sve one koje su "oslobodili" Sovjeti postale su sateliti
Sovjetskog Saveza. Da je Sovjeti nisu "oslobodili", Jugoslavija bi ostala
ustavna monarhija.
I Zasto su se nasi saveznici Englezi opredelili za Tita? |
- Tito je dobio propagandni rat. Rusi su u Tiflisu, ruskom gradu,
postavili propagandnu radio-stanicu za Tita. Tito je bio vrlo lukav i nije
ga bilo briga sta c'e se dogoditi Mihajlovic'u . On j e shvatio da
Jugoslavija nec'e moc'i da bude oslobodena samo uz pomoc' pokreta otpora,
bas kao sto to ni Francuska nije mogla. Tokom rata Pokret otpora je odigrao
svoju ulogu, ali su Francuskoj oslobodenje doneli Anglo-Amerikanci. Za
razliku od Tita, Draza Mihailovic' je organizovao mnoge sabotaze, jer je
smatrao da su od sustinskog znacaja, ali je bio i zabrinut zbog odmazdi.
Svaki put kada je u Srbiji bio ubijen nemacki oficir, streljano je sto
Srba, dok je za svakog ranJenog nemackog oficira moralo biti ubijeno
pedeset Srba. To je Mihailovic'a uznemiravalo, dok Tito za to nije mario,
njemu je bilo svejedno koliko c'e Ijudi biti ubijeno.
Ali i Englezi su se slicno ponasali, bombardujuc'i Beograd!
- Da, na Uskrs, to je bila greska, ali je to ucinjeno na Titov zahtev.
Rusi, uzgred budi receno, nisu bacali bombe. Titova ideja je bila, s
obzirom da su u Srbiji mnogo voleli Anglo-Amerikance, da ovi izvrse to
bombardovanje za koje nije bilo nikakvog opravdanja. On ga je dakle
upotrebio za propagandu, za cinicnu propagandu, trazio je da britansko
vazduhoplovstvo, koje je bilo smesteno na Siciliji, pod njegovom komandom
bombarduje Beograd.
U celom tom slucaju glavnu ulogu je odigrao engleski obavestajac Ficroj
Meklejn. Da li Vam ga je kralj Petar spominjao?
- Da, on ga je poznavao. Kralj je bio u stalnom kontaktu sa Cercilom i
upoznao se i sa Ficrojem Meklejnom. Mislim da je kralj Petar upoznao
Ficroja Meklejna, u Cekersu. Tada je vec' bio veoma svestan promene u
britanskom stavu, jer ga je Cercil, kao predsednik britanske vlade, pezvao
u Cekers, gde je imao seosku kuc'u. Tokom te posete rekao mu je da je
zabrinut. Cuo je izvestaje Ficroja Meklejna da Mihailovic'eve snage
saraduju sa Nemcima. Ficroj Meklejn nikada nije bio u Srbiji, do pred kraj
rata, kako je onda mogao znati sta se desava u Srbiji? To je neverovatno!
Bio je u Bosni i na ostrvima u Dalmatinskom primorju. Odluka da se napusti
Mihailovic' bila je naravno katastrofalna.
Veruje se da ono sto je Meklejn predstavljao za Tita, to ste vi bili za
kralja Petra?
- Kralj Petar i ja smo bili prijatelji. Bili smo se zblizili. On je ziveo
na jugu Francuske, a ja sam takode vec'i deo zivota proveo u Francuskoj.
Video sam ga mnogo puta. Veoma sam ga postovao, osec'ao sam veliku
naklonost prema njemu i zeleo sam da uradim sve sto mogu da mu pomognem.
Kao sto je govorio njegov brat Tomislav, on je bio spreman da sa sebe skine
kosulju i pokloni je "bratu" Srbinu. Bio je veoma topla licnost. Cesto bi
me zvao telefonom. Po povratku iz Njujorka, ali jos cesc'e mi je
telefonirao iz aviona kad bi sreo nekog Srbina. Rekao bi mi: "Tome, upoznao
sam nekoliko Srba, mozemo li da dodemo?". Voleo je da bude okruzen svojim
narodom. Bio je izuzetno prijatan, nimalo prepotentan. Bio je veoma lep
covek, vitak, ugladen, blagonaklon prema Ijudima. Nije bio uobrazen, niti
izvestacen.
Sec'am se jedne veceri, kad nas je spanski ambasador pozvao u spansku
ambasadu, u aveniji Dzordz V. Kralj je odseo u hotelu u aveniji Montenj.
Pored njegovih kola bila su dva policajca. Francuzi su uvek iz
predostroznosti slali dva policajca da ga stite jer je njegov otac, kralj
Aleksandar, ubijen prilikom posete Francuskoj 1934. Rekao sam mu da me
cekaju kola, a on mi je rekao: "Hajde da zajedno prosetamo do ambasade,
bic'e nam prijatnije". Kralj Petar je, kao sto sam rekao, bio veoma
pazljiv, veoma spontan, imao je izuzetan smisao za humor. Ono malo para sto
je imao trosio je da pomogne srpskim zajednicama u Americi, Engleskoj i
Australiji. Drugim recima, cinio je sve sto je mogao da pomogne. Dusu bi
vam dao. Prirodno, bio je veoma razocaran sto su ga Britanci i drugi
saveznici izneverili tokom rata. Jedno vreme ie ziveo u Monte Karlu. Princ
Renije je bio veoma Ijubazan i dozvolio mu je da tamo otvori kraljevski
ured. Sa njim je bio general Milic'evic' koji je bio na celu njegovog
domac'instva. Sto se kralja Petra tice, interesantno je da spanska vlada
nikada nije priznala Titov rezim. Oni su i dalje priznavali kralja Petra
kao suverenog kralja Jugoslavije. To je bio jedinstven slucaj, jer ni jedna
druga zemlja u Evropi nije nikad tako postupila. Na primer, kada je kralj
Umberto posle pada Musolinija napustio Italiju, sve zemlje su priznale novu
italijansku republiku. Ali, Frankov rezim ie odbio da prizna Tita, posto se
on borio u Spaniji za vreme gradanskog rata protiv Frankovih
nacionalistickih snaga.
Jednom sam sa kraljem isao u zvanicnu posetu Spaniji. Isli smo u tri
razlicite posete. Tek kada je kralj umro, a to je bilo 1970. vlada Huana
Karlosa je priznala vladu u Beogradu. Ovo je vazilo i za Portugaliiu. Kralj
Petar se po Spaniji kretao u uniformi. On je u Spaniji bio suveren, tamo je
jos uvek bio kralj Jugoslavije. Kralj Petar nikada nije abdicirao i tako su
sva njegova prava jos uvek bila netaknuta, ceo njegov kraljevski
legitimitet.
Da li je kralj Petar zaista verovao da bi se jednog dana mogao trijumfalno
vratiti u Beograd?
- On se nadao da c'e se to desiti, ali ne mislim da je bilo ko u to stvarno
verovao. Uostalom, do pre pet-sest godina, malo ko je verovao i da c'e
Berlinski zid pasti i da ce se citav truli komunisticki sistem srusiti.
Tuzni deo price je da kralj Petar to nije docekao.
On je kod mene cesto dolazio. Posec'ivao me je u mnogim prilikama. Toliko
puta je kralj bio ovde sa drugim Jugoslavenima. Biii su to veoma razliciti
Ijudi. Jedan od Ijudi sa kojima sam se veoma sprijateljio bio je Zivan
Knezevic'. Njega sam video sa kraljem u Njujorku, jer je Zivan ziveo u
Njujorku, pa se potom preselio u Vasington. Zivan Knezevic' je bio jedan od
voda drzavnog udara kad je knez Pavle potpisao pakt o pristupanju silama
osovine 25. marta u Becu. Postojale su cetiri glavne vode drzavnog udara.
Zivan Knezevic je bio jedan od njih. Zivan je bio blizak kraljev prijatelj,
kao i njegov brat Radoje Knezevic, koji je bio ministar kraljevskog dvora,
i takode moj prijatelj. Zivan je bio tipican Srbin - visok, zgodan,
ugladen, potpuno odan zemlji. Kralj Petar mi je rekao da on sam nikada ne
bi mogao da prihvati pakt o pristupanju Nemcima, jer bi to bilo u
suprotnosti sa casc'u srpske drzave.
Jeste li nekad razgovarali sa knezom Pavlom?
- Upoznao sam kneza Pavla. Bio je fin covek. Moguce je da je mislio da je
taj pakt, u to vreme, bio u interesu zemlje. | Mislim da je bio veoma
impresioniran 4 nemackom armijom Bio je prijatelj sa Geringom. Jednom
prilikom je rekao kraljici Mariji da ga je | Hitler veoma impresionirao. Sa
knezom | Pavlom sam kratko razgovarao na iednom prijemu u spanskoJ
ambasadi, to Je bilo nekoliko godina pre njegove smrti. Bio je vrlo ugladen
covek, i u to vreme, bio je vec veoma star. Rekao je da bi, ocigledno,
retrospektivno gledano, neke stvari verovatno drugacije uradio.
Kakav je bio privatni zivot kralja Petra koji je umro kao najvec'i
kolekcionar razglednica iz Jugoslavije?
- Zivot prognanog monarha, kao sto je jugoslovenski kralj Petar 11 bio je
zbilja veoma tuzan. On, pre svega, nije imao novca. Ono malo para sto mu je
ostalo koristio je da pomogne drugim Jugoslovenima, to su mu cak i
komunisti priznali. Stalna propaganda protiv njega poticala je iz zemlje.
Jedino sto je tacno od onega sto se pricalo o njegovom privatnom zivotu
jeste da je imao nesrecan brak. To je cinjenica. Kraljicu Aleksandru sam
dobro poznavao. Oni, jednostavno, nisu bili jedno za drugo. U stvari, kralj
je zeleo miran zivot, a ona je bila drugacija. Ona je bila jedinica i
posmrce grckog kralja Aleksandra I i nju su, na izvestan nacin, razmazile
njena baba Sofija, i majka, Aspazija Manos. Oni se nisu dobro slagali i
mislim da je to kralja Petra cinilo nesrecnim.
Princezu Aleksandru je kroz zivot medu plemstvom vodila majka Aspazija,
spremajuc'i joj dobru udaju kao najvazniju i jedinu karijeru u zivotu?
- Dovoljno je rec'i da su imali problema. To je bilo tuzno i to je bio
nesrec'an brak. Ali, sa druge strane, u pocetku su se voleli. Kada se kralj
Petar njome ozenio to je bila velika Ijubav. Dobro se sec'am jedne vecere
sa njima kod "Maksima". Bilo nas je cetvoro, moja prijateljica kontesa od
Belmona, ja, kralj Petar i kraljica Aleksandra. Kraljica je sedela izmedu
mene i kralja. Secam se da mi je tada rekla: "Tome, cak i posle deset godi
n a braka predstav lja mi zadovolj stvo da sedi m pored svog muza". To je
bilo receno iskreno. To je bila prava Ijubav. Jedino sto kraljica mozda
nije bila dovoljno zrela za probleme koji su usledili.
Komunisti su pricali kako se razocarani kralj propio?
- Ja ne znam nista o tome. Mi smo se sretali samo u drustvu. On bi popio
pic'e kao i svako drugi. Mislim da je kralj u stvari umro od slomljenog
srca. On se nadao da c'e se stvari promeniti, a one se nisu menjale. Otisao
sam da ga posetim dve nedelje pre smrti.
Odleteo sam avionom u Kaliforniju da budem s njim. Zatekao sam tamo jednog
divnog coveka, doktora Jovana Berkic'a koji je bio kraljev sekretar u
=46rancuskoj od 1945. kada smo poceli blisko da saradujemo (na zalost umro j=
e
pre dve godine). Bio je fin i veoma odan covek... Bilo je mnogo Ijudi
odanih kralju. Sada naravno Ijudi misle da ih ie bilo malo, ali bila ie
nekoiicina koji su bili veoma privrzeni kralju, jer je on imao pravi nacin
da veze Ijude koje je poznavao. Tako su oni sticali utisak da su jedine
osobe, jedini Srbi koji su vazni u njegovom zivotu. Sada svi misle da
monarhija moze njima da pomogne, a ne oni njoj. Bio sam sa kraljem kada je
veoma mali broj Ijudi hteo da pomogne, ali ti Ijudi su bili do kraja
odani... Doktor Berkic' je bio u sobi. Kralj je bio veoma mrsav, imao je
rak i bio je u veoma losem stanju. Izgledao je tako mrsavo da sam plakao
kad sam izasao iz sobe, toliko sam bio potresen, toliko je to bilo zalosno.
Video sam svojevremeno Ijude koji su izasli iz Dahaua, kad smo oslobodili
nemacki koncentracioni logor, video sam kako ti Ijudi izgledaju, posle
velikih patnji. Kralj je izgledao upravo tako uzasno. Otvorili su mi vrata
i ja sam usao u sobu. Doktor Berkic' je stajao pored njega i kralj mu se
obratio: "Rekao sam ti da c'e Tom doc'i!" Bio sam potresen time sto me je
ocekivao. On je jednostavno bio divna osoba. Ostao sam dugo s njim. Imao je
pored sebe dva Srbina koji bi ga stavili na "chaise longue" i izneli ga u
bastu da uhvati jos malo sunca.
Kakva je bila uloga fatalne Mici Lou, koja je opisivana kao zena koja je na
onaj svet ispratila dvojicu brac'e Karadjordjevica: Petra i Andreja?
- Poznavao sam Mici Lou. Ona je bila privlacna Srpkinja. Veoma atraktivna,
kao i vec'ina srpskih dama. Sreo sam je tada u bolnici, a poznavao sam je i
od ranije... Upoznao sam je mozda nekoliko meseci pre toga u Americi. Ali,
cesto sam razgovarao sa kraljem o njoj. Ona je bila veoma pazljiva prema
kralju dok je bio bolestan, jer je njen muz bio poznati lekar. Mici se
kasnije udala za princa Andreju, brata kralja Petra. Andrej je dosao na
sahranu kralja Petra. Mici ie bila tu i tako se i upoznala sa Andrejom,
Endijem, kako smo ga mu zvali, i nekoliko meseci kasnije se udala za njega.
Ona je bila veoma Ijubazna prema kralju Petru kada je bio bolestan. To mogu
za nju da kazem. Kada je umro, ona mi je telefonirala, tog dana kad je
umro, istog casa me je obavestila sta se dogodilo. Bila je veoma uzbudena.
Ona je dala sve od sebe u to vreme, ali je bila prilicno jaka licnost, ako
mogu tako da kazem.
Gde je nestala kraljeva arhiva?
- O arhivi kralj a Petra brigu je vodio general Milic'evic', koji je bio na
celu kraljevskog ureda. Milicevic' je pre mozda petnaest ili sesnaest
godina, nisam bas sasvim siguran, bio bolestan; ja sam razgovarao sa
prestolonaslednikom Aleksandrom i rekao da moramo obezbediti tu arhivu za
prestolonaslednika. Pisali smo Milic'evic'u, i on je obec'ao da c'e je
poslati na zahtev prestolonaslednika. Ali, meseci su prosli i nista se nije
dogodilo. Mi smo zvali, ja sam cak poslao svog prijatelja, doktora
Berkic'a, da uspostavi kontakt s njim. Berkic' je otisao u Svajcarsku. Ali
arhiva je nestala. Nesto od arhive je ocigledno dostavljeno princu Andreju,
bar su mi tako rekli. Mislim da i prestolonalednik Aleksandar, ima nesto
kod sebe, ali arhiva je rasturena.
Vi se dakle brinete i o interesima prestolonasiedni ka Aleksandra?
- U vreme Titove smrti a to je bilo 1980, Aleksandar je bio ovde... Tito je
vec nekoliko meseci bio bolestan, i prestolonaslednik je dosao na prijem
koji sam ja jos ranije uprilicio. Prestolonaslednik je znao I da c'e Tito
da umre i za njega je bilo bitno da upravo u to vreme bude u Evropi. Tita
su jos odrzavali u zivotu, ali prakticno je vec' bio mrtav. Tako je bilo i
sa Frankom i drugim vodjama. Prestolonaslednik je stigao bukvalno dva ili
tri dana posle Titove smrti. Francuska televizija je nameravala da prenosi
Titovu sahranu. Preko dva moja prijatelja, stupili smo u kontakt sa Ivom
Moruzijem, poznatim francuskim TV voditeljem. On je pristao da uradi
intervju sa prestolonaslednikom Aleksandrom na prvom kanalu francuske
nacionalne televizije (koja se vidi i u Belgiji, Svajcarskoj i Luksemburgu)
na sam dan zvanicne sahrane. Sahrana je trebalo da bude u jedan sat, a
princ Aleksandar (ja sam bio sa njim) se pojavio u pola jedan i emisija je
trajala pola sata. To je bilo fantasticno. Iz Beograda, iz Ministarstva za
spoljne poslove, zvali su i pretili da c'e povuc'i prava za TV prenos
sahrane. Bili su besni. "Da li je to sala? Prikazujete prestolonaslednika,
sta se to desava?" - vikali su.
Imali smo posle audijenciju kod pape koju je organizovao kardinal Marten,
koji se starao o papskom domac'instvu. Uzgred budi receno, i Tito je bio u
poseti papi. On se video sa papom Pavlom koji je tada bio na celu Vatikana.
Mi smo se videli sa novim papom, to jest sadasnjim papom Vojtilom.
Prisustvovali smo divnom zvanicnom svecanom rucku koji je, u Malteskoj
palati priredio princ i veliki poglavar suverenog Malteskog reda.
Prestolonaslednik je tada primljen u svojstvu sefa drzave.
Nasa poseta je trajala otprilike dvadeset pet minuta. To je bio kratak
kurtoazni susret, desavalo se to pre raspada Jugoslavije. Kraljevina
Jugoslavija je imala diplomatskog predstavnika u Vatikanu. On je bio tamo i
za vreme rata, odnosno, tokom citavog rata. On je jos uvek bio tamo kada je
1944. u junu kralj bio u poseti. Prestolonaslednik Aleksandar je bio
primljen 1980. Posle posete papi, otisli smo na sastanak sa princom
suverenog Malteskog reda.
Vitezovi Malteskog reda su najstariji red hrisc'anskih vitezova. Red je
osnovan pre hiljadu godina. Vladao je na ostrvima Rodosu i Malti do 1800.
Kasnije su se preselili u Rim, gde su im Vatikan i italijanska drzava dali
ekstrateritorijalnost, tako da dok boravite u Malteskoj palati, vi se, u
stvari, nalazite na suverenoj =EDeritoriji tog reda. Ovo je jedinstven
slucaj, toga nema nigde drugde u svetu. To je najmanja evropska suverena
drzava. Oni imaju manje od pet hektara zemlje. Ali, italijanska drzava ih
je priznala kao suverenu drzavu i oni imaju diplomatske odnose sa sezdeset
pet drugih drzava u Evropi, ukljucujuc'i Ujedinjene nacije i UNESKO. Izmedu
ostalih, to su Spanija, Austrija i druge zemlje. Malteski red je "bolnicki
red" sa dvesta bolnica sirom sveta. Po svom delovanju najslicniji su
Crvenom krstu. To nije politicki pokret. Malteski princ je, u stvari,
izglasani kralj, izglasani princ - izabran za dozivotnog princa. On nosi
titulu "cenjenog visocanstva".
To je izborna monarhija, veoma slicna papstvu. Kada papa umre, bira se
novi. Kada je umro poslednji "veliki poglavar" (grand master) izabran je
novi koji je postao princ sa dozivotnom titulom "njegovo cenjeno
visocanstvo" (his eminent higness). On ima dve funkcije - on je sef drzave
i poglavar rimokatolickog religioznog reda.
Da li su malteski vitezovi zaista tako moc'na organizacija koh ima vazwnu
ulogu u istoriji sveta?
- Ne bih upotrebio rec mocna, pre bih rekao da je u pitanju humanitarna
organizacija. Princl odnosno, njegovo cenjeno visocanstvo je suveren i
dalje se takvim smatra, ali on zapravo vlada tako sto sedi u Malteskoj
palati u Rimu koja se nalazi u Via Condoti i predstavlja teritoriju
nezavisne drzave.
Kako ste Vi postali maltesVki vitez?
- Buduc'i da sam rimokatolik, imao sam prvi i osnovni uslov za to. Inace,
vec' trideset godina verujem u ono sto oni rade, podrzavam njihovu
humanitarnu delatnost. Kad god sam bio u situaciji da pomognem, ja sam
pomogao. Vremenom sam, postavsi vitez, postao jos aktivniji u podrsci
njihovom radu.
Sta je potrebno da bi neko postao malteski vitez? Moze li ta titula da se ku=
pi?
- Ne! To je besmisleno. To je laz. U obzir dolaze oni koji su religiozni i
zele da nas podrze i pomognu, ali o kupovini nema govora. Malteski red je
poznat po svojoj aristokratskoj tradiciji, buduc'i da mnogi vitezavi poticu
iz starih porodica. Zato se u mnogim zemljama trazi i da dokazete da ste
plave krvi. Srec'om, to je poslednjih godina promenjeno, pa Ijudi mogu
postati malteski vitezovi, ako su znacajni i u nekom drugompogledu. Tako da
je vremenom sama licnost postala vaznija od porekla.
Veruje se da Malteski vitezovi odrzaaju veoma tesne veze sa tajnom
policijom, mafjom i slicwnim organiza cijama?
- To je, naravno, potpuno netacno. Malteski red je religiozni red, potpuno
odan humanitarnim ciljevima. Dovodenje u vezu pomenutih organizacija sa
Malteskim vitezovima je cista izmisljotina onih Ijudi koji zele da
diskredituju ovaj red. Malteski red je postovan u citavom svetu. Francuska,
ta sjajna zemlja u kojoj se sada nalazimo, ima specijalnog ambasadora pri
Malteskom redu. Red treba pohvaliti za ono sto radi. Ljudi verovatno ne
znaju nista o tom redu i zato iznose pretpostavke koje najcesc'e nisu
tacne.
Ko od politicara je primljen u vase drustvo?
- Malteski red okuplja oko osam ili devet hiljada vitezova sirom sveta. To
je mali broj Ijudi, ali pomazu nam mnogobrojni saradnici. U Francuskoj, na
primer, gotovo u svakoj prodavnici mozete videti kutiju sa malteskim
krstom. Sada prikupljamo novac za borbu protiv lepre u Africi. Neki
spominju bivseg americtkog predsednika Regana kao vaseg zash'tnika?
Predsednik Regan nije malteski vitez, ali on je odlikovan naivisim ordenom
reda. Postoji razlika izmedu viteza i coveka koji je dobio odlikovanje.
Slicno je kao kada strani drzavnik primi orden Legije casti.
Prestolonaslednik Aleksandar je odlikovan velikim krstom sa zlatnom
zvezdom, ordenom malteskog reda. Odlikovan je velikim krstom kao
predstavnik jugoslovenske kraljevske porodice, ali nije malteski vitez.
Postoji ogromna razlika.
A ruskipredsednik Jeljcin?
- Ne verujem cak ni da je ruski predsednik Jeljcin odlikovan ordenom
Malteskog reda. Nema razloga da to ne bude jednog dana, kao i svaki drugi
sef drzave, bio on pravoslavac, rimokatolik, protestant ili musliman. Svako
moze da primi orden reda. Taj orden se zove Malteski orden za zasluge. Kada
postajete malteski vitez polazete zakletvu redu. To je verska zakletva,
tako da ako ste pravoslavne, ili neke druge vere, ne mozete poloziti
zakletvu rimokatolickoj crkvi. Ali, mozete da primite orden, to je nesto
sasvim drugo.
Mogu li Srbi biti malteski vitezovi?
- Moguc'e je da u redu postoji nekolicina Srba koji zive u Americi ili
Engleskoj, ili Ijudi koji su srpskog porekla. Ali ne postoji asocijacija
ovoga reda u Srbiji.
Ko je bio famozni trgovac titulama vitezova Ivan Markovic'?
- Profesor Markovic' nam je mnogo pomogao kao prijatelj. On nije malteski
vitez. Pomagao je Kralju Petru i meni pri pisanju nekih pisama. On je fin
covek i to je sve. On nema nikakve veze sa Malteskim redom.
Prica se i da je vasa titula vojvode od Svetog Bara najbiaze receno sumnjiva=
?
- Ako pazljivo procitate knjigu o evropskom plemstvu, ciji sam vam jedan
primerak dao, videcete da je titulu duk od Sen Bara dodeljivao kralj
Napulja i dve Sicilije. Kralj Petar je to samo potvrdio. Belim orlom, u
zaglavljima pisma koje mi je uputio, on je samo potvrdio moju titulu. +