INTERVJU
U KANDZAMA ISTORIJE
JUGOSLAVIJA JE BILA OSUDJENA NA PROPAST
USPON I PAD BORE JOVICHA
Iako probrani izvodi iz dnevnika Borisava
Jovica "Poslednji dani SFRJ" mozda na prvi
pogled deluju kao tuzna bajka iz zaboravljene
zemlje, oni ce sigurno biti blagotvorni i
otreznjujuci makar za one koji su nekim cudom
preziveli i posle brodoloma ili potopa nasli se
na pustom ostrvu
Najzad jedna sjajna knjiga, pisana na radost najobicnijih
citalaca ili nekakvog ojadjenog i izneverenog naroda, a ne u
interesu bilo kakve politicke vrhuske, partije ili pokreta, bez
obzira sto im je pisac svim srcem pripadao. Da je bilo obrnuto,
bila bi ljigava, otuzna i prazna kao i tolike druge.
Nije uopste vazno sto je Borisav Jovic uzgred izdao zaista sve
za sta se borio i sta je radio.
Nasa kolektivna tragedija je neuporedivo veca od njegove, i od
eventualnog prezrenja koje je on posle svega doziveo od svojih
dojucerasnjih saboraca.
Iako je gotovo sve rekao, dusu nije spasio, a ni vlastiti zivot.
Knjiga "Poslednji dani SFRJ" moze se po znacaju uporediti
samo sa Dedijerovim "Novim prilozima za biografiju Josipa
Broza", bez obzira sto se Vladimir Dedijer obracunavao sa
svojom epohom kad su njeni kljucni akteri ili vec bili mrtvi ili
politicki diskreditovani, osramoceni, onemocali ili davno
penzionisani.
Obojici im je bilo zajednicko sto su jedino u sebi prepoznavali
pozitivne junake.
Glavna prica je toliko lepa da ju je sigurno smislio malo bolji
pisac od Bore Jovica. On ne samo da nije uspeo da je realizuje,
vec i dalje u nju veruje, ostajuci verovatno njen poslednji
zarobljenik, kad je sam zivot krenuo nekim drugim tokom.
Bilo bi zaista divno da je bilo moguce i ostvarljivo.
Kad su Slovenci, iako su objektivno saka jada, postali krajnje
drski i neposlusni, povrh svega povredivsi srpski nacionalni
ponos na Kosovu, trebalo ih je smesta isterati iz zemlje, koja se i
onda zvala Jugoslavija, ali je bila neuporedivo veca i mnogo
lepsa i interesantnija. O istom trosku bili bi isterani i Hrvati, a
na taj nacin bi s njima bili izmireni i svi stari racuni koji su im
jedanput davno bezrazlozno oprosteni. Za te prljave poslove
mogla je da bude iskoriscena JNA, koju smo pola veka pazili i
tovili, a da zapravo nista konkretno nije radila. U pomoc vojsci
najbolje je bilo poslati bandu ovdasnjih kriminalaca koji su se
iznenada nasli u neprilikama: na Zapadu im vise nije bilo
opstanka posto su se nasli na svim medjunarodnim poternicama,
a celishodnije je bilo da pljackaju i ubijaju nase neprijatelje
nego nas.
Plan za Veliku Srbiju
Takva knjizevna imaginacija prevazilazila je svaku drzavnicku
mudrost, pa nije ni cudo sto joj je u jednom casu podlegao i
Bora Jovic, koji mozda nije ni postojao, vec je pre bio opsta
metafora nase nacionalne ludosti.
Ostvariti ono sto nije mogao ni Nikola Pasic u daleko boljoj
medjunarodnoj situaciji, uzeti sve sto je nase ili nam se ucinilo
da je nase, ispravivsi sve nepravde sto su Srbima kroz istoriju
ucinjene od Svetog Save pa na ovamo - sigurno je epohalni
poduhvat koji nije mogao drukcije da se zavrsi, nego da
Slovenci, Hrvati i Muslimani ostvare i ono sto nisu smeli ni da
sanjaju.
Sva je sreca da smo se probudili sa ovim sto je jos uvek oko nas
ostalo. Mogli smo i daleko gore da prodjemo.
Usred ovog besmislenog rata poslednji predsednik
Predsednistva SFRJ Stipe Mesic objavio je u Zagrebu knjigu
"Kako smo srusili Jugoslaviju" i tek sada je postalo jasno da je
Bora Jovic na taj slavodobitni naslov imao neuporedivo vise
autorskih prava od njega. Nije se zato dugo cekalo na Jovicevu
punopravnu ispravku i knjigu na knjigu.
Mesic je sasvim iskreno priznao da nije znao da li se vise plasio
stalnih Jovicevih podvala i prebacivanja da je fasista, ustasa i
secesionista ili nedvosmislene medjunarodne podrske
jedinstvenoj Jugoslaviji. U drzavnickim razgovorima morao je
da otrpi i ostra upozorenja: "da se u SAD ne zaboravlja da je
NDH bila kvislinska nemacka drzava, a Srbija saveznik u dva
svetska rata". Nikad ne bi mogao da ispuni on olako obecanje
da ce biti poslednji predsednik Jugoslavije da se s tim nisu
slozili svi nasi Jovici. Cak i kad je sve bilo gotovo, americki
drzavni sekretar za spoljne poslove i vlasnik najveceg ranca u
Vajomingu Dzejms Beker je dosao u Beograd da posvadjanim
plemenskim poglavicama kaze da nista nije gotovo dok
Amerika smatra da Jugoslavija ne treba da se raspadne i da je
treba ocuvati.
S tim su se morali sloziti svi njegovi domacini u beogradskom
hotelu "Hajat". Makar dok se on ne vrati u Ameriku. Na kraju se
ispostavilo da Jugoslaviju nije ostao niko da cuva osim brojnih
prolaznih inostranih ministara i izaslanika. A oni su, morali da
brinu o svojim zemljama i da se u njih vracaju samo na izgled
obavljenog posla i umirene savesti.
Da bi se zabasurilo da smo sami sebi zlo napravili i navukli
bedu na vrat, valjalo je izmisliti svetsku zaveru protiv Srba i u
samoodbrani pokrenuti srpsku svetsku revoluciju.
Nije izdao drzavne tajne
Nepravda je sada Boru Jovica optuzivati da je u svojoj knjizi
odao vazne drzavne tajne i zaista smesno deluju ucestale
najave da bi on uskoro mogao da bude uhapsen ili krivicno
gonjen, bas kao i stavljati pecat "drzavna tajna" na kojekakve
besmislice, gluposti, zablude, paranoje, naivnosti, intrige, koje
su nam se i onako svima vec obile o glavu.
Kad nam se vec desilo ovo sto nam se desilo, red je bio i da sto
pre otkrijemo i zasto nas je ovo sve snaslo. Bora Jovic je samo
nehoticno razotkrio ono sto svako i od samoga sebe jos krije, jer
ga je sramota na sta je svoj zivot potrosio i koliko je ljudi oko
sebe unesrecio.
I oni koji misle da su pametniji od Bore Jovica verovali su u
ista nadprirodna cudesa i zajedno s njim sanjali isti san.
Samozvani otac nacije Dobrica CHosic cesto je s ponosom isticao
da on ima vec gotov plan za prekompoziciju Balkana, sasvim
nove mape i granice i strasno je bio ljut sto ga bas niko od
svetskih mocnika - koji bi o tome mogli da odlucuju, da ih je to
stvarno interesovale - jos nista nije pitao. Ravnodusno su mu
prepustili da zapecati sudbinu srpskog naroda, koji je vec bio
lud da ga cita i slusa, i da se malo ocese o susede, dok nisu
postali sposobni da se sami odbrane.
U sta je Srbija sve verovala
Nista u Srbiji proteklih godina nije bilo toliko suludo da se u to
ne bi slepo poverovalo. Ono malo normalnih ili su glavom bez
obzira pobegli u bestraga ili su se sami prijavili na pregled
nacionalnom lekarskom konzilijumu.
Jedna generacija, uglavnom vec u penziji i na kraju zivota,
htela je da i drugima unisti zivot i u praksi krvavo dokaze da
posle njih nema nikakvog smisla dalje ziveti. U odlasku pred
sebe i potomke postavili su istorijske zadatke koji su svakome
iole razumnom delovali kao poziv na narodno samoubistvo.
Trebalo je dokazati da su vecina rimskih careva bili Srbi,
osvojiti sve ono sto car Dusan nije stigao jer je rano umro,
osvetiti se Turcima za onih 500 godina pod njima, Francuzima -
sto su izmislili revoluciju, Rusima - jer su nas zarazili
komunizmom, Hrvatima - za Jasenovac i NDH, Slovencima -
jer su nezahvalni, Makedoncima - zato sto nece da budu juzni
Srbi. Na svetskom planu trebalo je srusiti novi svetski poredak i
spreciti stvaranje Cetvrtog rajha.
Pojavili su se neki odocneli Srbi koji su hteli da dokazu da su
veci Srbi od sentimentalnih Jugoslovena Pasica i Aleksandra,
da se obracunaju sa Titom koga su dok su bili mladi i cili verno
sluzili i da rehabilituju Krcuna i Aleksandra Rankovica, za
koje su javno i tajno radili.
Ko je i sta je bio Bora Jovic u toj planetarnoj kataklizmi? Niko i
nista, posto je u sudbonosnim trenucima bio samo predsednik
drzave i vrhovni komandant vojske. I sam je bio potpuno
svestan svoje beznacajnosti, pa se u svoj posao nije mnogo
mesao. Slali su ga samo tamo gde se s nekim trebalo gadno
posvadjati i nije bilo neophodno obavestavati ga sta je s tim vec
dogovoreno. Zato verovatno jos i ne zna u cemu je sve
ucestvovao.
Mnogo pre pojave Joviceve knjige bilo je jasno da se na
sednicama Predsednistva SFRJ nije nista vazno odlucivalo. To
je pre bio neki drustveni klub, ciji su clanovi umirali od straha
da iznevere svoje prave predsednike koji su ih tamo poslali. A
komedija je dostigla svoj vrhunac kad je drzavno rukovodstvo
bilo jedino to, kad su se Bora Jovic, Branko i Jugoslav Kostic i
Sejdo Bajramovic, kad nisu imali drugog posla, nalazili na
neobaveznom picu. Zapravo, najbolji znak da te drzave odavno
nema bilo je to sto su se svi oni, takvi-kakvi su, uopste i nasli na
njenom celu.
Koga je narod hteo
Bora Jovic se oduvek trudio da ga visak znanja, moci uticaja, ni
u cemu ne ometa. Ponosio se sto kao jugoslovenski ambasador u
Rimu gotovo nije izlazio iz ambasade da Rim lose ne utice na
njega, pogotovu sto je nehoticno primetio da tamo govore
cudnim nerazumljivim jezikom. Svoga mesta u srpskoj politici
postao je svestan kad se sam nasao pred milionskom masom
demonstranata ispred Savezne skupstine u Beogradu, koja je
klicala Srbiji, ali ne i njemu. Panicno je morao da pozove
Slobodana Milosevica, koji se nalazio na odmoru u Vrnjackoj
Banji i da ga zamoli da dodje: "Oni hoce tebe, nece mene!"
Posle se hvalio da je bio jedini covek na vlasti koji se smeo
javno suprotstaviti Milosevicu i to preziveti. Uostalom, on ga
je prvi ohrabrio da je doslo vreme da sudbinu Srbije preuzme
samo u svoje ruke.
Posle svega, Bora Jovic sigurno zna za sta je ziveo. Americki
predsednik Bus je prilikom njihovog susreta u Njujorku
iznenadjeno u svoj blok zapisao Joviceve reci da se iza zahteva
za parlamentarnom demokratijom kriju pakleni planovi za
komadanje i razbijanje Jugoslavije. Na jednom ruku u Parizu
nemacki kancelar Kol mu se gotovo teatralno zakleo: "Dok ja
postojim, dok sam ja kancelar, nikad necu dozvoliti da
Nemacka vodi politiku rasturanja Jugoslavije. Na mene se uvek
mozete osloniti". Gorbacov ga je nastojao utesiti: "Ti vasi
Slovenci su stvarno vrlo bezobrazni". Jedino francuski
predsednik Miteran nije hteo da ga laze i obmanjuje. Rekao mu
je otvoreno: "Mi nista ne mozemo da ucinimo, ako Hrvatska,
Slovenija budu insistirale da se izdvoje. Ne mozemo ih silom
naterati da ostanu u Jugoslaviji".
Milomir MARICH
Antrfile:
Knjiga "Poslednji dani SFRJ" moze se po znacaju uporediti
samo sa Dedijerovim "Novim prilozima za biografiju Josipa
Broza", bez obzira sto se Vladimir Dedijer obracunavao sa
svojom epohom kad su njeni kljucni akteri ili vec bili mrtvi
ili politicki diskreditovani, osramoceni, onemocali ili davno
penzionisani.
U pomoc vojsci najbolje je bilo poslati bandu ovdasnjih
kriminalaca koji su se iznenada nasli u neprilikama: na
Zapadu im vise nije bilo opstanka posto su se nasli na svim
medjunarodnim poternicama, a celishodnije je bilo da
pljackaju i ubijaju nase neprijatelje nego nas.