ZASTO VOLIM SRBE: SIN SLOVENKE I NEMCA PETER HANDKE
SRAMOTA JE RASPIRIVATI MRZNJU
Esej najslavnijeg austrijskog pisca Petera
Handkea "Pravda za Srbiju" izazvao je lavinu
napada u nemackoj stampi koja se vec dokazala
u krajnje pristrasnom i neobjektivnom
prikazivanju dogadjaja iz najnovijeg balkanskog
rata. Zato se novinar "Cajta" VILI VINKLER
obratio samom Handkeu da objasni zasto je
postao advokat jedne odavno izgubljene stvari
Hamburg, 2. februara
Na pocetku svoje karijere 1966. godine kategoricno ste
izjavili: "Kada pisem, ne interesuje me takozvana stvarnost".
Sta motivise coveka da ustane od pisaceg stola i otputuje u
Srbiju?
- Mislio sam da ne moze biti onako kako se stalno prica. Kao
sto se u vesternima covek otisne u zemlju o kojoj je cuo samo
lose glasine, pa ga bas zbog toga privlaci. On cuje da tamo
jedino ima korupcije, kurvi ili da se ubijaju.
On, dakle, ide u Tumbstoun...
- Zasto da ne. Toliko je svakodnevno ocrnjen da smo o njemu
stekli cudnu, mracnu sliku. Ne ja, vec deo moje svesti. Sve ove
godine uvek sam hteo da idem u Srbiju. Sada moram da idem
tamo, rekao sam svojoj zeni, to moram da vidim. Niko ne pise
o zemlji, kako ljudi zive tamo. Moja zena je rekla, ako ides
poci cu sa tobom. Vencali smo se u oktobru, a putovanje u
Srbiju je, iako zvuci apsurdno, nase svadbeno putovanje.
Andre Gliksman reagovao je na Vas putopis prilicno
ljutito: "Handke ima opsesiju i zato je prema drugima
zajedljiv."
- Ne znam sta ga je obuzelo. Izgledalo mi je debilno kako je
reagovao, kojom je brzinom reagovao. Neka prvo procita delo.
Vec prvog jutra posto je "Zidojce cajtung"
objavio prvi deo, list "Korijere dela sera" preneo je njegov
groznicavi odgovor.
Ta unapred smisljena dobronamernost - gospode, zasto da se
upustam u to? Ovi ljudi ne mogu biti ljudi mira. Svaka rec u
mom tekstu govori da je to tekst mira. Onaj ko to ne vidi, ne
ume da cita. Razumljivo je, kaze ovaj covek nedeljniku
"Frajtag", kome bih za to zeleo da stisnem ruku, sto se ljudi u
Bosni medjusobno mrze. Ali, apsolutno je nepotrebno da nasi
intelektualci odlaze dole i ucestvuju u mrznji. Ja sigurno nisam
otisao tamo da bih ucestvovao u mrznji.
Strasno i od srca me je privlacilo da tu zemlju ne samo
posmatram i posebno osmotrim - vec da pustim da na mene
deluje ono sto tako prezreno stoji pred svetskom javnoscu. To
je bila polazisna tacka.
Ne postavljam pitanje sta se dogodilo na pijaci u Sarajevu.
Moje pitanje glasi: Sta se tu zaista dogodilo? Zeleo bih da
znam kao citalac novina, kao televizijski ucesnik: sta se
dogodilo sa Dubrovnikom? Da li je grad zaista unisten? Da li je
grad bombardovan ili je samo ispaljena pokoja granata? Zaista
bih zeleo da znam sta se zapravo dogadjalo kada je dva puta
pucano na pijacu u Sarajevu, kada se dogodila ta strasna
svinjarija. A, ko ce odgovoriti na pitanje o mitu velike Srbije?
Zeleo bih da znam, jer ja ne znam.
Nekada ste studirali pravo. Da li ste svojim putopisom
"Pravda za Srbiju" istupali kao advokat jedne izgubljene
stvari?
- Jedne gotovo izgubljene. Da, to je pledoaje. U svakom
slucaju nije bilo zamisljeno kao pamflet, vec kao pledoaje sa
mnogim pripovedackim elementima.
Govorite o nepristrasnom citaocu, ali on zapravo ne postoji.
On je nekoliko godina bombardovan vestima.
- To je tacno. Ako me je nesto nagonilo, onda je to bilo da
opstu pristrasnost, pa i svoju licnu, pretvorim u nesto manju
pristrasnost. Autor teksta u casopisu "Frajtag" napisao je da je
njegov sustinski stav prilikom citanja bila "simpatija, olaksanje i
zabrinutost". Tako sam se i ja osecao kad sam se suocio sa
problemom Srbije. Osecao sam veliki jad i prilikom pisanja
postarao sam se za sopstveno osecanje olaksanja, a mozda i da
citaoci odahnu. Godinama sam sa sve vecim gnusanjem pratio
kako je postupao "Frankfurter algemajne", pa i "Spigl" i
"Mond". Istorija to nikada nece oprostiti ovim glasilima, pre
svega zbog nacina na koji su to cinili. Zeleo bih da to dopre u
svest. Cak i sada, posle zakljucivanja mira iz Dejtona, u
"Frankfurter algamajne cajtungu" bilo je izvestaja doticnog
novinara, koji je pisao izvestaj iz Zagreba ili kod Slovenaca, u
kojima se glasine jednostavno prenose u indikativu. To sto su
ova tri glasila ucinila jeste i ostaje zlocin. I to je neka vrsta
ratnog zlocina.
U svom putopisu pripovedate o jednom vozacu kamiona iz
Skoplja, sa kojim ste u Sloveniji razmenili poglede: "Samo je
jedan fantomski bol sevnuo kroz vazduh, jedan ogroman, sa
sigurnoscu ne samo licni". Sta je prouzrokovalo ovaj
fantomski bol?
- Jugoslavija, ne Slovenija.
Vi pricate o fantomskom bolu, ali on od toga ne prolazi.
- Fantomski bol i dalje postoji, ali nisam sasvim siguran da li ce
i dalje imati taj intenzitet kao pre. Zan Pol Sartr je posle rata
posetio Kragujevac. To je industrijski grad sa oko 200.000
stanovnika. Tamo su Nemci za vreme rata uzeli gimnazijalce i
njihove profesore kao taoce i ubili ih. Sartr je osetio da je
citavu zemlju prekrio bol, da je cela Srbija bolna. Bol dolazi od
Nemaca i to se Nemcima mora urezati. Jos uvek je citava
Srbija prozeta bolom, to nije paranoja.
Vas tekst nije bas blag ili prijateljski.
- On svakako sadrzi i elemente pamfleta, to mi tako odgovara,
to spada u onu vrstu davanja podsticaja za razmisljanje tome
da gnev, u ovom slucaju moj, ne pocinje bas da se izliva, ali
raste. Bio sam potpuno priseban kada mi je poslo za rukom da
formulisem gnev. Iz besa, koji cesto osecam, uspeo sam da
uteknem u oblik gneva. Bes nema formu. Bes i gnev prilice
meni kao piscu, ali ne i mrznja. Cesto je u mom clanku o Srbiji
govor o mrznji, koju sam navodno osecao. Naravno da u tome
ima besa i gneva, ali to je pretoceno u igru recima.
Odakle ova neobicna ljubav prema Jugoslaviji?
- Ona potice iz sezdesetih godina. Na ostrvu Krk na Jadranu
napisao sam svoju prvu knjigu "Strsljenovi". Jedan skolski
prijatelj i ja bili smo smesteni kod jednog ribara i ponekad smo
odlazili u bioskop u gradu, koji se takodje zvao Krk. Tu je bilo
jugoslovenske kokte, jednog slatkastog pica nalik koka-koli. U
bioskopu su imena americkih glumaca bila napisana onako
kako se izgovaraju. To nije bila Hrvatska, za mene je to bila
Jugoslavija.
Zaista je steta sto Jugoslavija onako kako sam je opisao u
"Ponavljanju" vise ne postoji. U "Ponavljanju" (objavljeno
1986) ispricano je kako je jedan mladic, koji je dosao sa
severa, iz Austrije, i kome je druga zemlja tudja, pocetkom
sezdesetih godina doziveo Jugoslaviju: kao veliku zemlju. U
tome ima gotovo neceg dokumentarnog: vozovi, cekaonice sa
Titovim slikama, robne kuce. Od kada vise ne postoji
Jugoslavija, vec samo Slovenija, nemam vise tu siroku sliku.
Dakle, siroka zemlja pocinje juzno od Karavanki...
- ... koja se prostire od Jesenica dole do Ohridskog jezera i
zatim do Bitolja i Skoplja. Uopste nisam za velicinu, samo
jednostavno za divno prostranstvo.
Nikada se od Jugoslavije ne moze stvoriti zemlja pastira, ali se
ipak moze pripovedati sta je za jednog mladog coveka
subjektivno znacilo da pobegne iz Austrije, iz sarenila, u
cudnovato sivilo Jugoslavije: to nikada necu zaboraviti.
Ali, to je proslo.
- Pre cetiri i po godine bilo je neobicno doci u Austriju u
kontekstu onog kratkog rata u Sloveniji. Gotovo svi moji
prijatelji u Stajerskoj i Koruskoj bili su odusevljeni Slovencima
i time kako su se branili. Meni je sve to bilo sumnjivo. Obilazio
sam granice i gledao tragove tenkova.
Vi se zaista nadate da ce Vas putopis doprineti poboljsanju.
- Ja se tome ne nadam, ja sam u to siguran.
Zar u tome nema neceg misionarskog?
- Kada su u "Spiglu", "Frankfurter algemajne cajtungu" i
"Tagescajtungu" objavljene te tri price protiv mene, mislio sam:
kako se to samo moze tako procitati? A, onda sam razmisljao:
moram ga javno citati. Prvi put posle
20 godina ponovo sam javno hteo da citam. Moja ideja je
takodje bila da posle Nemacke posetim jedan, dva austrijska
grada i nastavim put ka Ljubljani, Zagrebu, Beogradu, a mozda
i Sarajevu.
Pravo misionarsko putovanje kao Sveti Pavle.
- Ne znam bas. Prvo sam mislio da se mozda nece radovati, ali
ce reakcija generalno biti pozitivna. Kad su se onda pojavile
prve tri, cetiri reakcije, pozeleo sam da se tako nastavi. Cak i
"Cajt" isto tako treba da pise protiv mog teksta.
Kao novinski tekst Vas putopis je imitacija faktickog, sto se
svakodnevno odigrava u novinama. Vi ste prihvatili izazove,
otisli u Tumbstoun i izazvali negativca na njegovoj teritoriji,
u novinama.
- Nisam po svaku cenu hteo da krocim na neprijateljsku
teritoriju, veoma neizvesnu, gde lete zalutala zrna.
Na prvoj strani "Kratkog pisma za dugo rastajanje" (1972)
pise: "Koliko mogu da se setim, kao da sam rodjen za
uzasavanje i plasenje. Cepanice su bile razbacane u sirokom
luku, jos uvek obasjane suncem, napolju u dvoristu, posto su
me pred americkim bombama odneli u kucu". Vi ste jos pod
utiskom Drugog svetskog rata?
- Ranije sam cesto mislio da je moje rano detinjstvo bilo pod
utiskom mnogih bekstava i putovanja tamo-amo iz jednog
ratnog podrucja u drugo, iz Koruske, gde je bilo relativno
mirno, nazad u Berlin, u Berlin s kraja rata. Ali, sta zna jedan
stranac?
Vi ste uvek istrazivali svest vezanu za svoja dva oca, koji su
obojica bili Nemci, obojica bili vojnici. Nije li logican
zakljucak da ste jos uvek zaokupljeni svojim ocem.
- Rado bih vam rekao da sam jos uvek zaokupljen svojim
ocem. To na zalost vise nije tako. Nedostaje mi traganje za
ocem.
Da li je rat sada ostao za Vama?
- On za mene nije proslost, naprotiv, veoma me zaokuplja.
Kad u Austriji srecem ljude, vrsnjake moja dva oca, veoma me
zaokuplja sto zapravo zivimo u zemlji
gubitnika i sto oni uopste ne mogu da imaju samopouzdanje,
kao mozda partizani u Titovoj Jugoslaviji. U Francuskoj se
pokazalo da mit o pokretu otpora stoji na staklenim nogama.
Austrijanci nemaju nista. Vecina uopste nije po svaku cenu
htela da ide u rat i njima je ukradena mladost. Oni nemaju sa
cim bi mogli da se identifikuju, niti sa sopstvenom niti sa
istorijom svoje zemlje. A, kad covek to ne moze, onda ocajava
ili postaje prilicno zao. Tako se austrijska zlovolja moze
razumeti, ali naravno ne i oprostiti. Ona potice iz gubitnistva i
prerasta u histeriju, koju lako moze da iskoristi neko poput
Hajdera.
Ali, Vi ste jos uvek Austrijanac.
- Naravno, ja sam Austrijanac.
Marsel Ophils Vas gotovo predstavlja kao Francuza. On
Vam u listu "Tagescajtung" prebacuje zbog isuvise velike
bliskosti sa francuskom vladom.
- To sam sa cudjenjem procitao. Nikada se nisam sreo sa
=46ransoa Miteranom. U Francuskoj je obicaj da se nova knjiga
salje mnogim ljudima. Ja to naravno nikada nisam cinio. Ali,
moj prevodilac Zorz Artur Goldsmit je svaki prevod moje
knjige slao Miteranu. Dva, tri puta sam onda dobijao pismo od
Miterana: "Hvala na Vasoj posveti!" Pri tom to uopste nije bila
moja posveta. Uvek sam bio malo besan. Utoliko mi je gotovo
laskalo sto gospodin Ophils, ciji film veoma cenim,
pretpostavlja da sam bio gost Jelisejske palate.
On kritikuje "Handkea i njegove prijatelje u Jelisejskoj
palati".
- Ophils me ne plasi, ali me je gotovo strah za njega. On je
odlepio, mozda je to staracka senilnost. Napisao je Zani Moro
neku vrstu otvorenog faksa, koji je istovremeno poslao
filmskom casopisu "Pozitiv", a verujem i listu "Frankfurter
algemajne cajtung". Kada je pisao clanak za "Tagescajtung"
jos nije video film "Podzemlje" Emira Kusturice, ali je to u
medjuvremenu nadoknadio: "Film je", kako pise, "glup,
brutalan, strasno pretenciozan i umetnicki nula. Sto se tice
clanka vaseg drugara (to sam ja), draga Zana, on zasluzuje
prezrenje".
Kao Lik Rozencvajg i Peter Snajder, Ophils Vam prebacuje
da nemate postovanje za novinare koji rade u Sarajevu.
- Drug Peter Snajder. Sreli smo se samo jedanput i to je pre bi
se moglo reci bio prijateljski razgovor. On mi je tada pricao o
svom nacinu pisanja: uvek obuce strasno tesne farmerke da bi
se osecao lose, a po mogucnosti skida i kosulju i tako njegovo
pisanje postaje vitalno. Kada god citam njegove stvari vidim ga
pred sobom u tim tesnim farmerakama i sa nagim misicavim
torzom kako sedi pisuci svoja velika dela. Ja najradije nosim
siroke pantalone dok pisem.
Ali, zar nisu opravdane kritike da ne razmisljate o
novinarima koji su poginuli obavljajuci svoj poziv?
- Sta to znaci kada se nabroje svi ljudi koji su izgubili zivot u
ovom ratu u Jugoslaviji? Ili ako se pomene novinarka koja je
otkrila logor u Omarskoj? Tema mog clanka uopste nije bila
osporavanje hrabrosti novinarima, vec ukazivanje na ovo ili
ono iskrivljavanje i raskrinkavanje neopravdanog podsmeha i
neargumentovanih optuzbi.
Nisam a priori napao medije. Pohvala novinarima na popristu
isuvise se retko pominje: "Nemam nista protiv novinara koji na
licu mesta obelodanjuje ili otkriva (ili jos bolje koji je umesan u
zbivanja na licu mesta i sa tamosnjim ljudima), zivela ova
druga vrsta novinara!" Ali, vise ne zelim da citam da varvarski
Srbi piju sljivovicu, dok novinari uvece u hotelskom baru
takodje piju istu, samo mnogo bolju.
To sto jedan francuski novinar, koji je ranije izvestavao o =E0Tur
de frans=E0, bez poznavanja Jugoslavije odlazi tamo kada je izbio
rat i u jednom ratnom okrsaju biva tesko ranjen, nema nikakve
veze sa tim sto kritikujem nacin na koji sada opisuje Srbe iz
Sarajeva. Zato sto mirovnim sporazumom iz Dejtona sada
potpadaju pod vlast muslimanske drzave, oni na
transparentima postavljaju "Da li nam je potreban novi Gavrilo
Princip?" i novinar se podsmeva tome kao apsurdnosti. Samo
je o tome bilo reci.
Kada mi neko sada govori da je taj covek u ratu izgubio nogu -
verujem da ni samom Zanu Hacfeldu nije pravo kada se to sto
mu se dogodilo iskoriscava za placljivo sentimentalno naricanje
o hrabrim novinarima. Jedno nema nikakve veze sa drugim.
Ovaj tekst, kako kazete na kraju teksta, trebalo bi zapravo
zabraniti.
- Da, u tom smislu objavljujes taj tekst - sa skrbavim zubima
Srba, sa hladnocom, malim boljkama, a tamo u Tuzli, u
Srebrenici i Gorazdu vlada velika nevolja. A, onda ja kao pisac
gotovo klasicno navodim da nije u tome stvar. Najveci deo
kritika upucenih na racun moje price postala je bespredmetna
zbog mucnih razmisljanja, sa svescu o realnosti i slikama koje
se nizu, u koje sam sam sebe gurnuo.
Ko u opisu jednog obroka u zemlji pogodjenoj ratom vidi
pastoralu ili idilu, taj je budala, budala nesposobna da razume
procitano. Svaki pojedinacni opis odredjen je strahom, jadom i
saosecanjem.
Dakle, ipak "plasenje i uzasavanje".
- Nikada me nije privlacilo da idem u Bosnu. Nije mi stalo da
vidim razorena mesta. U meni postoji sustinski strah da ponovo
vidim ono sto su ionako prenele televizijske slike. Kao sto me
nikada nije vuklo da posle pada zida odem u Berlin. To nije
moj nacin razmisljanja.
Medjutim, kritikuju da ste otisli u zaledje, dok specijalni
americki emisari otkrivaju masovne grobnice u Srebrenici.
- Sve manihejsko produzava veciti rat. To je jedna od
karakteristicnih novinarskih stvari sa kojom sam se suocio
posle mog clanka. Evo trece strane lista "El pais" od 24.
januara. Gore je fotografija koja prikazuje Srbe koji iskopavaju
sanduke iz grobova. Sve je vise dokaza o masakrima. Pre tri
meseca imali su cvrste dokaze, a i pre sest meseci su takodje
vec imali sasvim konkretne dokaze. A, sada su konacno pred
definitivnim razjasnjenjem. To je cudan nacin da se tretira ova
strasna prica. Ja sam hteo da ispricam to i nista drugo.
=46otografija sa iskopanim sandukom nema nikakve veze sa
izvestajem o komisiji. Sada govorim ovde kao jezicki
kriticar. Ovo ovde je stvarno nesto za Karla Krausa. Naime,
na istoj strani objavljen je treci tekst, komentar bivseg ratnog
dopisnika "El paisa" u Jugoslaviji uperen protiv mene:
"Austrijski knjizevnik Peter Handke napao je medjunarodne
medije. On je krenuo iz svog idilicnog prebivalista u Salzburgu
da bi otputovao u Srbiju. Dosao je do zakljucka da tako dobri i
gostoljubivi ljudi nikada ne mogu biti odgovorni za ove
masovne grobove". On onda pronalazi model militaristickih
intelektualaca kao sto sam ja u uzorima kao sto je "Mefisto"
Hajnrih (!) Mana. Po njegovom misljenju spadam medju ljude
koji su u ovom veku odobravali masovna ubistva.
Coveku se tada javljaju nedoumice: ako se o mom clanku, o
malim stvarima, izvestava tako iskrivljeno, sta li je onda taj
bivsi ratni dopisnik, koga sam uvek pazljivo citao, zaista video
u Bosni, kako je preneo cinjenice koje je tamo video?
List "Frankfurter algemajne cajtung" napao je Handkea,
navodno odusevljenog gradjanskim ratom, kao propagatora
krvi, zemlje i rata kao naslednika jednog Hermana Grima.
Vec sedam, osam godina posmatram kako u ovom
takozvanom tradicionalnom listu "Frankfurter algemajne
cajtung " vise ne postoji svest o tradiciji u pogledu na umetnike
kojima se bavi. Oni sede uz knjigu, a inace ne znaju nista osim
neodredjenih glasina, koje se, medjutim, stalno ponavljaju. Iz
glasina se onda pravi tvorevina, ali tradicija i savest vise ne
postoji. Kako bi se inace tamo o meni moglo govoriti kao o
"nepolitickom autoru".
Novinar naprosto ne zna. Nije red da novinar koji se bavi
kulturom poseduje tako kaznjivo neznanje. Uopste ne
insistiram na tome da me neko oznaci kao politickog (autora).
On bi morao da zna da sam svojevremeno pisao o studentskim
procesima, o Valdhajmu ili o ulasku Rusa u Prag. Sada je ovaj
nemacki list uspeo da u onom navodno glavnom glasilu za
kulturu izazove potpuni raskol sa onih nekoliko autora sa
nemackog govornog podrucja, koji bi - u pozitivnom smislu! -
zasluzivali da budu progonjeni.
Antrfile:
Ne postavljam pitanje sta se dogodilo na pijaci u
Sarajevu. Moje pitanje glasi: Sta se tu zaista dogodilo?
Zeleo bih da znam kao citalac novina, kao televizijski
ucesnik: sta se dogodilo sa Dubrovnikom? Da li je grad
zaista unisten? Da li je grad bombardovan ili je samo
ispaljena pokoja granata? Zaista bih zeleo da znam sta se
zapravo dogadjalo kada je dva puta pucano na pijacu u
Sarajevu, kada se dogodila ta strasna svinjarija.
Nikada se od Jugoslavije ne moze stvoriti zemlja pastira,
ali se ipak moze pripovedati sta je za jednog mladog
coveka subjektivno znacilo da pobegne iz Austrije, iz
sarenila, u cudnovato sivilo Jugoslavije: to nikada necu
zaboraviti.