INTERVJU br.377
MIR I RAT
MASTRIHT UZDRMAN U BOSNI
EVROPA NA SLEPOM KOLOSEKU
Mini Dejton u Rimu, na kome je specijalni
izaslanik iz Vasingtona Ricard Holbruk, poput
dobro instruiranog poslovodje, za dva dana
podelio dodatna zaduzenja neimarima mira u
Bosni, upecatljivije nego ikada do sada ukazao
je na drugorazrednu ulogu Evrope i impotenciju
Rusije u, kako se veruje, "zavrsnici bosanskog
raspleta"
Glavni posao ministra inostranih poslova zemlje
predsedavajuceg EU Italije, koja, zbog ko zna koje po redu
krize vlade nema ni vremena ni uticaja da se ozbiljnije bavi
problemima zajednicke kuce, EU, bio je u Rimu da servilno
steze ruku Holbruku. Ovom diplomati buldozerske energije
gospodja Suzana Anjeli neprekidno je pred TV kamerama
cestitala na obavljenom poslu u okvirima Kontakt grupe, koja
se u Rimu definitivno svela na jedno slovo - A(meriku).
Za zavrsni spektakl svoje diplomatske misije, Klintonov
pregovarac, koji je skinuo kajmak sa dejtonskog mira i stao u
red za Nobelovu nagradu, a neizvesnosti njegove kompletne
implementacije ostavio nista manje vestom specijalnom
izaslaniku za ljudska prava Robertu Galuciju, izabrao je
(nimalo slucajno) prestonicu Italije, najranjivije clanice
evropske integracije.
Prelivajuci se iz jedne politicke i ekonomske krize u drugu, sve
vise obuzeta unutrasnjim antagonizmima izmedju razvijenog
severa i nerazvijenog juga, Italija je, mada clanica EU, odavno
u orbiti izvrsioca americkih naloga za prostore Evrope.
Istovremeno i paradigma evropske zemlje, koja je bez jasne
spoljnopoliticke koncepcije pokusala, poput drugih, da nesto
ulovi u mutnom corbuljaku bosanskog lonca.
Pocetak kraja
Ambicije sa kojima je svojevremeno dosta uspesno u paranju
Jugoslavije startovao njen tadasnji ministar unutrasnjih poslova,
-ani De Mikelis, njegovim odlaskom, obelezenim
korupcionaskim aferama, splasnule su. Svele su se, kako to
vide analiticari, na ulogu americkog servisa za NATO redove
na Balkanu.
Iz Italije je jula 1992. isplovila flota za specijalne intervencije
Stanamford iz baze u Napulju i zatvorila Otrantska vrata,
odmah po uvodjenju sankcija. A zatim su iz baze u Avijanu
startovali F16 americke vazdusne flote u okviru NATO koji su
premrezili i preuzeli kontrolu bosanskog neba.
Bio je to, kako se sa izvesne vremenske distance, a na bazi
prvih plodova dejtonskog mira moze zakljuciti, pocetak kraja
vojne superiornosti Srba na Balkanu. Ne samo onih sa leve,
vec i sa desne obale Drine.
Nepune cetiri godine posle pokretanja vojne masinerije NATO,
koji je upravo ukljucenjem u balkansku krizu, a zatim i
diktiranjem uslova njenog razresenja, nasao povod za svoje
definitivno ustolicenje kao jedini faktor svetske bezbednosti,
Amerika je na samitu u Rimu jasno podvukla da Srbi nisu
jedini gubitnici u Bosni. Prema ocenama, koje sve cesce
prevladjuju u uvodnicima listova u Parizu, Berlinu i Londonu, to
su i vodece clanice Evropske unije, medju kojima je doskora
neprikosnovena Nemacka takodje dobila samar od Vasingtona.
Naime, tek na insistiranje Ricarda Holbruka, a posle serije
neuspelih intervencija ministra Kinkela, Franjo Tudjman
prihvatio je neku vrstu kompromisnog predloga oko ponovnog
ujedinjenja Mostara, sto je izmenjena, i po Hrvate ublazena
verzija plana, koji je u vidu arbitrazne presude izneo njen
administrator Hans Kosnik.
Mandat Evropske unije, sa zadatkom da ovaj plan realizuje,
produzen je za sest meseci, no ako u ovim trenucima manjka
optimizam da ce on biti zaista sproveden u delo, jer njegov
garant je prevrtljivi hrvatski predsednik, izvesno je, i to su
zabelezili svi vodeci evropski listovi, "Hrvatska je promenila
lokomotivu - umesto Bona to je Vasington." Amerika je u
Rimu isposlovala i "dodatne garancije" (tako bar slove na
papiru) za opstanak Srba u delovima Sarajeva, koji do 19.
marta treba da dodju pod kontrolu Muslimansko-hrvatske
federacije, i time uz Mostar, obavila jos jedan posao na kome
EU tapka u mestu.
Sve to uz vec upucene packe visokom predstavniku
medjunarodne zajednice Karlu Biltu koji je zaduzen za civilni
aspekt sprovodjenja Dejtonskog sporazuma - a optuzen je da
kasni.
Otmica oficira
Nesto ranije, americke obavestajne sluzbe koje deluju unutar
NATO (DIA i CIA), kako to tvrde dobro obavesteni izvori u
okrilju Atlantskog saveza, organizovale su otmicu visokih
srpskih oficira, a kidnapovanje, koje je prepusteno
muslimanskoj policiji, legalizovale su kao cin potere za licima
osumnjicenim za ratne zlocine pocinjene na prostoru bivse
Jugoslavije.
Bila je to lekcija Evropskoj uniji i podsticaj da sto pre ispuni
svoj deo obaveze u slanju efektiva koji treba da igraju ulogu
policijskih snaga zaduzenih da saradjuju sa srpskim, hrvatskim i
muslimanskim policijama, ali i da rade na pribavljanju
kandidata za Hag.
Amerika je, tvrdi se, naredila da general -ukic i pukovnik
Krsmanovic budu "prebaceni" u Hag gde ce biti dopisana
optuznica po sistemu da je svaki Srbin u uniformi kriv dok se
suprotno ne dokaze.
Ima indicija da je Vasington povukao ovaj potez, gde su
njegovi prsti delovali u rukavicama vrhunski opremljenih
obavestajnih organizacija, da bi kaznio najnestasnijeg clana
Kontakt grupe - Francusku. Naime, procurelo je kako je
predsednik Republike Srpske, Radovan Karadzic, neometano
prolazio prilikom svojih turneja i odlazaka na razgovore,
ukljucujuci i Beograd, one kontrolne punktove Ifora, na kojima
su bile francuske snage.
Od svih Holbrukovih lekcija iz "malog Dejtona" koji je, tvrdi se
u komentarima, Klintona spasao od gorcine neuspeha, i
postedeo pada rejtinga u izbornoj godini, samo jedna packa je
promasila - general Zdravko Tolimir, koji zamenjuje
zapovednika Mladica, nije otisao, kako je predvidjeno u Rimu,
na nosac aviona =E0Dzordz Vasington=E0 da tamo primi instrukcije
od admirala Lejtona Smita. Amerikanci su morali otici na
srpsku zemlju, na Pale, da bi se pregovaralo o obnavljanju
kontakta Ifora i vojske Republike Srpske.
U pripremi spektakla u Rimu, gde je uz pomoc Holbrukove
madjionicarske palice "revitalizovan mir", po principu podele
zaduzenja a ne pregovaranja ili dogovaranja izmedju zapadnih
saveznika, nisu ostali postedjeni ni americki miljenici
Muslimani. Bas uoci samita, gde je evropskim djacima
demonstrirana odlucnost i "nepristrasnost", odjednom je
otkriveno postojanje teroristicke grupe "mudzahedina
instruktora koji su u dosluhu sa vladom u Sarajevu".
Posto je Tudjman, prvi, ocito zadovoljan novim mandatom
pogadjanja oko Mostara koji i dalje ostaje evropska kost u grlu,
napustio mini samit, pokazalo se u svodjenju bilansa da je
napad njegovih ekstremista na evropskog administratora u
Mostaru, koji pokusava da ujedini Hrvate sa Muslimanima,
epizoda koja ne zasluzuje paznju. Pod uslovom da tako odluci
Vasington.
Potpuna inferiornost Evrope
Evropske clanice Kontakt grupe napustile su tako "otvoreni
grad" sa dokazima o svojoj potpunoj inferiornosti prema
"prvom medju jednakima", i sa slutnjom da je za ideju
afirmisanja i profilisanja njihovih sopstvenih oruzanih snaga
Eurokorpusa, verovatno, prosao pravi trenutak. Jednostavno,
sve tri zemlje koje bi trebalo da cine kicmu tog projekta na
kome insistira Francuska uvucene su u projekt NATO koji pod
americkom komandom zapravo cuva Balkan od njihovih
pojedinacnih interesa.
Da li nagovestaj povratka Francuske u komandne strukture
NATO, koje je napustila jos 1963. za vreme De Gola, znaci
mirenje sa sudbinom i da li je lekcija u Rimu zavrsnica
krocenja Pariza, ostaje tek da se vidi. Jer ima procena da se
=46rancuska vraca da bi bila crv u NATO jabuci, kako bi
Vasington porazila iznutra, nastojeci da ostvari novu varijantu
evropske bezbednosti. To bi bilo, najavljuje se u Parizu,
jacanje Eurokorpusa u okvirima Atlantskog saveza, sa
posebnom odgovornoscu za pitanja bezbednosti Starog
kontinenta".
Putovanje premijera Zipea u Moskvu, a za njim odmah i
kancelara Kola, da bi se javnom podrskom izvlacila Jeljcinova
kola iz blata, a za uzvrat trazilo od Moskve da udje u projekt
evropske bezbednosti i saradnje sa trojkom Kontakt grupe
(Francuska, Nemacka, Engleska), lici na pokusaj odgovora
Holbruku koji bi mogao glasiti "i mi Rusa za trku imamo".
Naime, americki projekt evropske bezbednosti nazvan
"Partnerstvo za mir", koji se svodi na opasno priblizavanje
NATO granicama Rusije i ukljucivanje u vojno sadejstvo
njenih bivsih saveznika iz Varsavskog pakta, ne svidja se
Moskvi jer lici na izgradnju Berlinskog zida unutar granica
ruske interesne sfere.
Hoce li evropski partneri tog, u osnovi americkog pakta,
ponuditi Moskvi nesto posebno i dobiti obecanja sa kojima bi
Evropa zajedno sa Rusijom (od cega najvise strepi Vasington),
postati kontra teg americkom uticaju, ukljucujuci tu i prostore
Balkana, prerano je govoriti. No vreme ne radi ni za njih, a ni
za Jeljcina.
Evropi ostaje da, u medjuvremenu, na ostalim kolosecima
razresava nista manje komplikovana pitanja koja se ticu, kako
to naziva Spigl, =E0mastrihtske klopke=E0: sve zemlje clanice, ako
bi zelele da pristupe monetarnoj uniji za koju je krajnji rok
1999. godina, treba da skresu drzavne izdatke toliko da ce,
kako predvidja Spigl, privrede jos brze krenuti nizbrdo. Time
ce se, glasi dalja prognoza, pauza u privrednom rastu pretvoriti
u recesiju, sa jos vecim brojem nezaposlenih.
Ako pak zemlje clanice, a pre svega vodeca trojka, odustanu
od mastrihtskog plana, investitori i spekulanti menjace na
milijarde franaka, lira i pezeta u toboze stabilnu nemacku
marku, zbog cega ce njen kurs skakati, pa ce drasticno
poskupeti nemacki izvoz. A to ce, opet, mnoge kostati radnih
mesta.
Bezanje iz klopke
Zato nemacki ekonomisti, dovodeci u pitanje vreme
najznacajnijeg dogovora Evropljana i stvaranje zajednicke
monete preporucuje da "se saceka pogodan trenutak da se
ciljevi Mastrihta ostvare bez velike stete". Ekonomiste zemlje
koja najvise forsira Mastriht (to nije dobra prognoza jedinstva
koje je na politickom i vojnom planu vec demonstrirano kao
zbir promasaja) porucuju: "Ekonomske cinjenice blokiraju
politicke zelje." Kako navode nemacki izvori, vecina partnera
je u jos losijoj poziciji od Bona: Italija, Spanija i Belgija do
kraja 1997. godine ne mogu ni priblizno da ispune kriterijume
vezane za dugove. I Francuska ima male sanse, kaze sef velike
pariske banke Sosijete zeneral Mark Vijeno.
Cak i revnosni pobornici jedinstvene evropske monete, kao sto
su nekadasnji premijer Valeri Ziskar Desten, jedan od osnivaca
evropskog monetarnog sistema, ili cak Delor, jedan od tvoraca
mastrihtskog ugovora, iznose ovih dana svoje nedoumice.
Kako to tvrdi dobro obavesteni Spigl, "uprkos svim zvanicnim
parolama da treba istrajati na ovom poslu, predmet
razmisljanja nisu samo vremenski okviri vec i kriterijumi".
Medjutim, Spilgl zakljucuje: "Niko nije pronasao ubedljiv plan
za povlacenje. Takodje, nedostaje onaj ko bi prihvatio da bude
zrtveno jagnje."
Hoce li se to obelodaniti za nepunih mesec dana u Torinu, gde
ce biti odrzana medjunarodna konferencija zaduzena za
reviziju sporazuma u Mastrihtu? Jedan evropski diplomata, ne
zeleci da udje u blize prognoze tvrdi "da se EU pokazala
nemocnom za ulogu lokomotive u Bosni", da je "kljucni
problem zajednicka valuta" kojoj su pristupni putevi sve
neprohodniji, da "saradnja u domenu pravosudja tapka u mestu,
a Italija kao predsedavajuci Unije, ophrvana svojom politickom
krizom, ne cini nista da lokomotivi obezbedi pogonsku paru".
"Ni Evropska komisija ne usudjuje se da pokrene
spektakularne, a obecane inicijative o sklapanju Evropskog
pakta o zaposljavanju od koga spas ocekuje 19 miliona radnika
u EU koji su bez radnih mesta", istice se u krugovima EU uoci
samita u Torinu.
Vec sada se prognozira da ce u Torinu protiv datuma
dogovorenog u Mastrihtu glasati sve zemlje koje nisu ni blizu
ispunjenja postavljenih kriterijuma, prema kojima javni deficit
do kraja 1997. ne bi smeo biti veci od tri posto bruto
nacionalnog dohotka.
Miting u Torinu
U Torinu bice postavljeno pitanje (u svetlu poraza u Bosni)
ponovnog dizajniranja spoljne politike i politike zajednicke
bezbednosti koja, tvrdi francuska novinska agencija, postoji
samo na papiru. Treba i da se "pokrene institucionalna
reforma, koja je neophodna kako bi se u zajednicu primile
zemlje Istocne Evrope a zatim, posle 2000. godine, Kipar i
Malta".
U zbiru tih lepih planova, kako konstatuju francuski analiticari,
"unapred su u igri programirani sukobi izmedju onih koji, kao
Nemacka, zele da budu prvi (lokomotive), evropske integracije
i onih koji, kao Velika Britanija, zele da ocuvaju status kvo, uz
opasnost da razvodne Evropsku uniju, ubiju je i pretvore u
siroku zonu slobodne razmene."
Skeptici su vec sada spremni da tvrde da po efikasnosti Torino
nece biti nimalo slican Rimu, gde se znalo ko je gazda a ko
slusa.
"Nemoc Evrope u Mostaru i njena krajnja uzdrzanost
(bojazljivost) oko sukoba Grcke i americkog miljenika Turske
u Egeju, pokazuje da Unija ni van Bosne nema zajednicku
politicku volju", ovih dana konstatuju francuski analiticari.
Ako je tako, a po svemu sudeci jeste, seca li se jos iko
zaduzen da interpretira savest EU da je "SRJ morala biti
zrtvovana radi spasavanja politickog jedinstva Evrope".
Mozda se i priseca ali, tesko da ce se sa tom temom, kroz
krajnji ucinak te politike, baviti oni koji su jednu federaciju
zrtvovali, da bi danas, u razrovanoj Bosni, u ime ljudskih
prava, uterivali mnogo manju.
A takva retrospektiva bila bi potrebna vec u Torinu zarad
buducnosti ostalih projekata Starog kontinenta, a posle
najnovije serije packi dobijenih u Rimu od strane "velikog
brata". Ukoliko ne usvoji pouke svoje balkanske lekcije i
pretrpljenog fijaska, i to sto pre, Evropa ce, pribojavaju se u
Parizu i Londonu, pre svih ostati na slepom koloseku
dosadasnje jalove politike koja je odredila visokokvalitetne
ciljeve, ali nije uspela da do njih polozi tracnice.
Dragan MILOSAVLJEVICH
Antrfilei:
Nesto ranije, americke obavestajne sluzbe koje deluju
unutar NATO (DIA i CIA), kako to tvrde dobro
obavesteni izvori u okrilju Atlantskog saveza,
organizovale su otmicu visokih srpskih oficira, a
kidnapovanje, koje je prepusteno muslimanskoj policiji,
legalizovale su kao cin potere za licima osumnjicenim za
ratne zlocine pocinjene na prostoru bivse Jugoslavije.
General Zdravko Tolimir, koji zamenjuje zapovednika
Mladica, nije otisao, kako je predvidjeno u Rimu, na nosac
aviona =E0Dzordz Vasington=E0 da tamo primi instrukcije od
admirala Lejtona Smita. Amerikanci su morali otici na
srpsku zemlju, na Pale, da bi se pregovaralo o obnavljanju
kontakata Ifora i vojske Republike Srpske.