Tokovi

Sadrzaj:

Recencije knjiga
Casopisi
Izlozbe
Strip

Sadrzaj

Recenzije knjiga:

PAKLENE HUNCUTARIJE

Embrouz Birs, Price o vojnicima i civilima,
Srpska Knjizevna Zadruga, Beograd, 1996,
izbor, prevod i pogovor Nikola Djordjevic

pise: Dusica Potic

Tako vidim pakao: nije on jamstvo vere ciji smo moralni taoci, nego je deo znanja putem kojeg sve najstrasnije iz nasih snova pretvaramo u svet, znanja pomocu koga svoje strahove kosmarnom mastom, u zbilji, prenosimo na drugog. Pakao, to je epidemija naseg unutrasnjeg uzasa koji - iz ocaja, ravnodusno ili mahnito, sa uzivanjem ili cak s fantasticnim asketizmom, bez uzivanja ali i bez gadjenja - rasprostiremo kao mrezu, loveci druge, plen cije ce muke toboze nas izbaviti muka, priustivsi nam rajsku nagradu.
Jovica Acin

Da je imao privilegiju da zivi u Srbiji, Embrouz Birs pi se zvao Ambrozije. Ne znam kako u Americi, ali ovde mi to zvuci tako svetacki. Slucaj je uistinu komedijant. Nesrecni kum nije mogao ni da sanja infernalnu inteligenciju i imaginaciju svog netom rodjenog sticenika. A da je ziveo u srednjovekovnoj Srbiji? Morao bi u monahe ako bi hteo da ustraje u svojoj strasti za pisanjem. Dobri bog se u Pricama o vojnicima i civilima ni ne pominje. A da je ziveo u Francuskoj? Bio bi Fransoa Vijon, i to bi mu mnogo vise pristajalo. Da je ziveo u Spaniji, autor DJavolovog recnika ne bi bio u prilici da napise oveci opus.
Posto smo naucili da je pakao „dole", ne mogu drugo do da kazem da sa Birs spustio u najdublje i najtamnije slojeve ljudske duse i izneo u svet njihove paklene sadrzaje. I od njih pravio svet. Sa strascu koja prevazilazi i najsumanutiju mastu. Sa ozbilnoscu i promisljenoscu pristupa predmetu pripovedanja, koga ponajvise odlikuje iznijansiranost. Sa mnogo duha i humora, zbog kojih je u „infernalnom kruzoku" jedinstven. Sa spisateljskom brizljivoscu i raznovrsnoscu koje prezentiraju nemalo pripovedacko umece. Nalik selimovicevskoj viziji po kojoj je covek kriv vec samim rodjenjem, gresan vec stupanjem u zivot buduci da on nije drugo do greh sam (da pojednostavljeno upotrebim jednu slozenu misao), Birsov svet, nastanjen svakojakim izopacenim, bizarnim, nastranim, „cudacima", svet je greha i zla. I najneviniji su vinovnici. I najneviniji spoput decaka iz price Psece ulje, makar i nehatom uzrokuju niz zlocina. Sta tek biva kada ih uzrokuju oni koji znaju sta rade? Lanac koji nije moguce prekinuti.
A sta reci, na primer, za prizor u kome svinja prozdire les vojnika (Coup de grÔse)? Ni Birsova dusa nije bila bas svetacka. Jer da jeste, on bi bio uskracen za citavu jednu dimenziju postojanja. Slep za citav jedan zivot koji se odvija oko nas. Mozda i za zivot sam, za njegovo inferalno obilje, za iskliznuca iracionalnosti koja cine stvarnost njegovih junaka. I bio bi slep za tanane introspekcije, za filigrantska ozivljavanja skrivenog zivota u naglasenim, pa i kriticnim trenutcima, kada se odlucuje o presudnostima postojanja. Kao u prici Dogadjaj sa mosta na Sovinom potoku. U prici o dogadjaju koji se nije ni dogodio, vec je samrtna imaginacija Pejtona Farkvara. Da li nesto mora stvarno da se dogodi da bi se od toga pravila prica? I da li je cak i status „funkcionalno-stvarnog" nuzan da bi se pricom poniralo u strasne trenutke suocavanja sa strasnim izvesnostima sveta? Pakao nije nuzno samo „dole". On je i oko nas. I ispred nas. U znaju onoga sto nas ceka. Pa i u samoj slutnji.
Ali Birs ipak ima potrebu da opravda svoje svetacko ime i da se, barem delom, ogradi od sopstvenih infernalnih tvorevina. Te su ograde najvidljivije u ratnim pricama, gde su maestralne ironicne invektive, po kojima je covek - na onu rimljansku - coveku vuk, veoma ceste. Njima pisac gradi svoj moralni integritet naglasavajuci da, uprkos stvarnosti pakla, nije sve dozvoljeno. Drugi nacin ogradjivanja predstavlja sam tok fabule koji implicitno, cesto fantastikom, posreduje moralni stav. Moralisanje, pak, ovom naopakom svecu ne pristaje bas najvise, i takve "price sa tezom" ne spadaju u njegove vrhunce. Jedna od njih je prica Drum obasjan mesecinom koja se, da nije specificne tehnike pripovedanja, ne bi uzdigla iznad „prica za laku noc" kakve se objavljuju po dnevnoj stampi. Ono po cemu je Birs, medjutim, poseban, po cemu je nenadmasan, jeste humorni odnos prema zlu. Najilustrativnija takva prica je Moje omiljeno ubistvo, koja nas nagoni da se do suza smejemo paklenim huncutarijama njenog junaka. Humor ovde ima katarticko dejstvo. Smejuci se, oslobadjamo se tame u nama. Smisao pakla, ili barem paklenih huncutarija, tvrdi i moto, jeste u oslobadjanju od njega. Ali ko moze da tvrdi kada uzivanje u njima prekoracuje granicu smeha i prerasta u istinsko uzivanje u paklu? Ko moze da tvrdi da li se pakla oslobadjamo da bismo ga se zauvek oslobodili, ili da bismo oslobodili prostor za novi? Razresenje te dileme nije ponudio niko od aktera ovog prikaza: ni stari Rimljani, ni Mesa Selimovic, ni Acin, ni Birs. Da li se ono ocekuje od mene?
Ali ni Birs nije umakao grehu. Slucaj je uistinu komedijant. I knjizevna dela, da se jos jednom pozovem na Milosa Crnjanskog, uistinu imaju svoju sudbinu. Teodor Ruzvelt, pise dobro u napisanom pogovoru prevodilac ove knjige Nikola DJordjevic, odaje licno priznanje Birsu, cije su ga price nadahnjivale u Spansko-americkom ratu. Istom onom ratu kome se Birs zestoko protivio. Kao ni decak iz price Psece ulje, ni sam Birs nije mogao da predvidi cemu sve moze da posluzi. Treba na kraju reci i da je, uprkos nekolikim detaljima, knjiga prevedena na uzoran srpski jezik, u cemu se krije i dobar deo sarma ovog izdanja prica Embrouza Birsa.

SILAZAK U TISINU

Bosko Ivkov: Letopisi. Pesme.
Prosveta, Beograd, 1996.

Pise:Tanja Kragujevic

Diverzitet pesnickih projekata - kada postoji u jednom delu - giba individualni talenat, i omogucuje mu da se pronalazi u razlicitim perspektivama, da samoprevazilazenje ostvaruje u novom i neocekivanom.

A moze biti i drugacije: lirski glas saopstava konstatno pesnikovo samoosecanje, koje, udruzeno sa odredjenim vidjenjem sveta, u varijabilnosti suptilnih iskoraka, treperenja, i prociscenja, razvoj ostvaruje u okviru postojane i sintetizovane snage individualnog talenta i umeca. Takav glas pamtimo po snazi i rezonanci njegove dubinske istosti u razlicitim porukama, tonovima i bojama novih knjiga. Postojana, gotovo klasicna liricnost podrazumeva stalno unutarnje zrenje pesnicke licnosti, i pesnicke reci. Rezultat je kondenzovanost koja cini luk izmedju „ranih" i „kasnih" pesama jednog Stevana Raickovica, ili, dodajmo odmah, i onaj redukcizam koji vezuje, menja i usavrsava knjige Boska Ivkova, neposredno povezujuci tako Put u sneg (1991) i novu knjigu njegove poezije.

Devetogodisnji zapisi nisu samo hronologija jednog burnog i tamnog vremena, i kao kontrast, unutarnjim mirom sazeta okosnica smisla kojim bi se uspravilo sve posrnulo. U neposrednijem knjizevnom smislu put izmedju ove dve knjige je put poetskog samoprevazilazenja, zatvoren u tajni zrenja. Neprekinuti proces pesnickog samooformljenja.
Novi korak koji Ivkov cini je ipak na neki nacin i radikalan. To pokazuju transformacije pesnickih motiva koji su iz naracije i opisa prerasle u pregnantnu minijaturu, u krajnju i gotovo sokantnu svedenost, ciji vrhunac, poeticki idikativan, iskazuju prevashodno dve za koje se opredeljujemo. Tako Najkraca pesma glasi: Ja. Druga pak saopsatava: senka sam/svetlosti.

Subjekat, dakako, nije sve, on je nacin da se odrazi spoljasnjost. U Ivkovljevom Ja, prepoznaje se razgranat motivski prostor. Jer, za pesnicko Ja, kako kaze Vojislav Despotov, „ceo svet je njegov spoljni motiv." Uobicajenu tenziju spoljasnjeg i unutrasnjeg Ivkov iskazuje posredstvom tanke linije, senke svetlosti u kojoj se naziru i ostvaruju sva suptilna pomeranja njegovog delikatnog lirskog traganja. Ona relaciju Ja/Zivot, Ja/Postojanje upravljaju ka svetlosnom idealu na nacin koji neobicno prijemcivo i jednostavno preklapa egzistencijalnu i svereligijsku ili gotovo parareligijsku osnovu njegovih trazenja, sazimajuci ih u put koji i najtanju nit (subjekat kao „svetlosnu trscicu", mogucnost prosvetljenja i oduhovljenosti) razvija do savrsenije aksioloske skale, kojom se na posve drugaciji nacin vidi, saznaje i upija svet, a time i na drugaciji nacin uspostavlja unutarnji lirski status. To je put koji odrazava neprimetnu unutarnju dramatiku, a ona mora postojati, buduci da, kako kaze Sioran, nije svetlost ta koja bi sama po sebi bila zanimljiva, vec proces tokom kojeg se covek krece putevima svetlosti.

Ivkovljev pesnicki subjekt izlazak iz senke dozivljava kroz paradoks zudnje za promenom, za otkrivalackim, kao pricu usamljenistva, pred jednostavnoscu ljudske, prirodne i kosmicke cistote u kojoj nalazi izvore okupanosti svetloscu, „spolja i iznutra" - istovremeno odbacujuci efemernost, ispraznost, strah od prolaznosti, odbijajuci sudeonistvo u kolektivnoj zahuhtaloj „akciji" coveka danasnjice, koja najcesce znaci pristanak na krivicu i „greh" prividne i nerazmisljene slobode u svetu bez bozanstva.

Pristajuci na zapise „nagog bica", drhtanje nage duse na vetru, ovaj pesnik starovremenski dise kroz trscicu istocnjacki svedenog i izbirljivog, usamljenickog posvecenistva „siromastvu" - da bi za uzvrat ostvario punocu integracije, silazak u tisinu, uspostavljanje veze sa transcedencijom. Zidanje boga, naslov jedne od najboljih pesama zbirke, upravo je Sioranov put u svetlost, kompoziciono jedinstvo elementarnih cinilaca zivota i sveljubavi koji se nalazi u osnovi svake religije. Svuda, u svakom postojanju. U Ivkova je ona i novo lice sveta koje retroaktivno, izdisajem velikog svetlog stabla u koje je izrasla trscica, iz nanovo integrisanog bica uvrscuje i njega samog, te subjekat (senka svetlosti) izrasta u subjekat/svet.

Time se i proces prethodne knjige, kojim se „zivot unosi u svet", zivotokom svetlosne biljke uzdize u novi, odlucujuci oblik, a zivljenje pretvara u sticanje svetlosne otpornosti, trajanje. Svoj Letopis Ivkov stoga naziva letopisom godova, a ne godina, obnavljajuci cilj svake religije da kroz reafirmaciju esencije sto prebiva u svetu tisine reintegrisanih kosmickih i covekovih sustina (jesam li dovoljno zemljan, /dovoljno sunacan/ da udjem u bilje?) afirmise svepostojanje.

Ivkov je majstorski iskazao taj put upijanja vrednosti i njihovog isijavanja, ritam preobrazaja. Njegovo "voce svetlosti" uzreva na krhkim i lomnim grancicama kratkih stihova, oksimoronskih sudara, poigravanja leksikom koja trazi nove nijanse svetline za ove „pesme od bagrema", a ume da podnese i inventivnu igru zasnovanu samo na jednoj reci. Izmedju boga govora i boga cutanje razastire se leksicko zaodevanje ljubavi prema zivotu uzdignutom u postojanje, i na njegovim najtananijim nitima ovaj pesnik zrele mudrosti i umeca u stanju je da sazda svoje stalakite (suha sust leta) ili svetlosne himne: svetla je ljudska dusa izasla u svetlost, /da se, svecano i sveto, sa svetlim bogom/seta po svetu u svetlostima („U nedelju bog").

Ova knjiga suptilne i razgranate energije uspeva da potvrdi sustinu duhovnosti kao praelement kreacije, da na poetskom planu uzdigne stvarnost odslikavajuci je u njenom jednovremeno svakidasnjem koliko novom, preobrazenom, svetlosnom liku, ne zaobilazeci tegobni teret puta i tamu iz kojih je iznikla. Jednostavno, ona je puni izraz dara i zrelosti ovog pesnika.

OTVARANJE SKOLJKE
Poezija Vaska Pope, Zbornik radova (uredio Novica Petkovic),
Instut za knjizevnost i umetnost, Drustvo Vrsac lepa varos, Beograd, 1997.

Pise: Zoran Djeric

Ako odmah, na pocetku, pojednostavimo stvari i prihvatimo pretpostavku da postoje dve vrste pesnika - oni sa eksplicitnom i oni sa implicitnom (auto)poetikom i ilustrujemo to primerima, videcemo da su prvi brojniji, da je kriticko-esejisticki, pa i teorijski diskurs, narocito pesnicima XX veka, bio potreban, primeren, cak neophodan za rasciscavanje „terena" zakrcenog tradicionalnim poetikama, za osvajanje novih (poetickih) prostora, za uvodjenje novih pravila, itd. Najbolji primer za navedeno su pesnici poput Paunda, T.S. Eliota, Valerija, futuristi, dadaisti i nadrealisti, ili, kod nas, zenisti, pa Dusan Matic, Miodrag Pavlovic, Jovan Hristic, Ivan V. Lalic... Vasko Popa spada u onu drugu vrstu pesnika - onih koji se nisu autopoeticki otvarali. On je, zaista „pesnik zatvoren kao skoljka" (I.V. Lalic). Ali to nije otezavalo njegovu kominakaciju sa citaocima, stavise - Popa je jedan od najprevodjenijih nasih pesnika u svetu, samim tim i najuticajniji, a i u posleratnoj srpskoj poeziji ima jedno od najistaknutijih mesta.

U pocetku osporavan od tradicionalisticke kritike, proglasavan za hermeticnog, cak apsurdnog pesnika, za povlascenu poziciju u savremenoj, modernoj srpskoj knjizevnosti ( pa i u svetu), nije se, dakle, izborio lako, ni preko noci, ali nije se borio ni nekim programskim tekstovima, polemikama - to je prepustio svojim tumacima i kriticarima. Naravno, ostavljajuci im svoje poetske knjige, nesumnjivo cvrsto koncipirane, stamene, podatne najrazlicitijim citanjima, analizama, interpretacijama. Da je zaista tako svedoci i zbornik koji je pred nama, jednostavnog naziva, Poezija Vaska Pope, a koji je uredio Novica Petkovic a objavio Institut za knjizevnost i umetnost, u biblioteci Poeticka istrazivanja, uz saradnju drustvaVrsac lepa varos. Zbornik se pojavio pocetkom ove godine, koja bi trebalo da protekne u znaku obelezavanja 75.godisnjice od rodjenja ovog velikog pesnika.

Nazalost, poezija nije kurentna, cak ni kada je njen tretman u knjizevnosti u pitanju - izdavaci i citaoci vise se okrecu prozi, narocito romanima, a pesnici ne mogu da konkurisu (bez obzira na znacaj) romanopiscima; da i ne govorimo o popularnosti koju imaju junaci tv serija, filmske i muzicke zvezde i zvezdice. Jednom kada minu sa ovoga sveta, njihov najveci uspeh (slava) je ako ostanu u citankama, znaci u obaveznoj skolskoj lektiri, medju drugim „besmrtnicima".

Ovaj ovlasni ironicno-pateticni ekskurs nije toliko zbog samog Pope (koji je uvek imao i imace svoje poklonike, cak i one koji ga uzdizu do samog pesnicnog kulta), koliko zbog onih pesnika koji, svakodnevno, odlaze u zaborav (bez obzira na izlizanost ove reci, ona jos uvek ima i svoje izvorno znacenje, mozemo je, eufemisticki, nazvati i skrivenom bibliotekom, jer svaka knjiga ima svoje mesto na nekoj prasnjavoj polici, gde cami do trenutka kad neka ruka ne posegne za njom i raskrili je, zaroni u njene stranice).
Odavno je poznato da Vasko Popa u svojoj pesnickoj skoljci krije bisere. Saradnici ovog Zbornika, istovremeno i ucesnici naucnog skupa koji je odrzan u Vrscu, u organizaciji drustva Vrsac lepa varos, pristupili su, dakle, otvaranju Popine pesnicke skoljke svesni nagrade koja ih je ocekivala. Uz Petkovica i Lalica, koje smo vec pomenuli, svojim prilozoma su zastupljeni: Jelena Novakovic, Tanja Popovic, Tihomir Brajovic, Radivoje Mikic, Nikola Grdnic, Snezana Samardzija, Ljubinko Rdaenkovic, Aleksandar Jovanovic, Bojan Jovic i Milisav Tesic. Sa rezimeima na engleskom, predmetnim i imenskim registrom, naucnom aparaturom koja ih, prevashodno, odlikuje, ovaj zbornik ce biti dobar univerzitetski (da ne kazemo i skolski) prirucnik, ali i mnogo vise - vodic kroz poeziju Vaska Pope: od nekih opstih, poetickih nacela, preko analize pojedinih Popinih pesnickih ciklusa, do isticanja samosvojne, prepoznatljive, Popine poetike.

„Zanimljivo je i ne bez znacaja za razumevanje Popine poetike, da je svojevrsni postupak hijazma, ili ukrstanja perspektive, dominantan i u kanonu vizantijske ikone (...). Pa ipak, Popino nadahnuce ne treba svesti samo na srednjovekovno stvaralastvo. Hijazam kao pesnicki postupak i te kako je delotvoran i prisutan u folkloru. Stavise, konstruktivna formula zagonetke pociva na nekoj vrsti hijazma", primecuje Tanja Popovic u tekstu Poetika hijazma. Sirok je raspon Popine poetike: od srednjovekovnog stvaralastva, preko usmenih tvorvina, do nadrealizma i poetike apsurda; od kosmickih i mitskih predstava, preko narodnih verovanja i obicaja, do decijih igara i urbanih „dosetki"...

Prividno jednostavan a ustvari izuzetno je slozen svet koji naseljavaju Popine metafore, obasjavaju njergova jedinstvena "znamenja", magicne brojke, fascinantni pesnicki ciklusi i knjige - od prve, Kora iz 1953, preko Nepocinpolja (1956), Sporednog neba (1968) i Uspavane zemlje (1972), do zbirki Vucja so, Kuca nasred druma, Zivo meso (iz 1975) i Rez (1981), ali i ciklusa Mala kutija, poslednjeg objavljenog Popinog dela, u casopisu Savremenik, 1984. godine - mozda izgleda malo za vise od cetiri decenije pesnickog egzistiranja, ali je za vecnost sasvim dovoljno.

OTKRIVANJE AMERICKE KNJIZEVNOSTI

(Starija americka knjizevnost 1608-1900, Antologija (1994);
Moderna americka knjizevnost 1 - proza, Antologija, (1995);
Moderna americka knjizevnost 2 - poezija, Antologija, (1995);
Moderna americka knjizevnost 3 - drama, Antologija, (1995);
Moderna americka knjizevnost 4 -teorija knjizevnosti, Antologija, (1995);
priredio Tihomir Vuckovic, Kultura, Beograd)


Pise: Biljana Dojcinovic - Nesic

Za nepune dve godine obajvljen je niz od pet antologija americke literature cime je, u relativno kratkom roku, nasoj publici prvi put sistematski predstavljena ova oblast. Priredjivac zbornika, dr Tihomir Vuckovic, profesor americke knjizevnosti, uspeo je da obuhvatno i znalacki prikaze cetiri veka knjizevnog i knjizevnoteorijskog stvaralastva u SAD.
Prvi zbornik je posvecen starijoj americkoj knjizevnosti i odnosi se na najduzi vremenski period, pa ga otud treba detaljnije predstaviti. On pokriva vreme od 1608. godine kada je objavljena „prva knjiga americke literature", iz pera Dzona Smita, do pocetka ovog veka.

Osnovna podela ovog izbora je hronoloska i polazi od politicke i kulturne istorije tog perioda. Koordinate su tri kljucna momenta u istoriji SAD do XX veka: 1765. godina, kada je odrzan prvi kongres kolonija koje osporavaju vlast Velike Britanije i otud se uzima kao pocetak osamostaljivanja nove, americke nacije; potom, 1830. kada su vec uoblicene osnovne crte nove nacije i njene kulture, i, najzad, 1865. godina zavrsetka gradjanskog rata.

Unutar tri veca odeljka - Colonial Literature (1608-1765); Toward a National Idiom (1765-1830) i The Coming of Age (1830-1865) and Beyond, tekstovi su razvrstani zanrovski i tematski. Tako je materijal u prvom odeljku podeljen u pet poglavlja: prvi je Beginnings, gde su predstavljeni radovi Dzona Smita, Vilijema Bretforda, Tomasa Mortona i Dzona Vintropa; zatim Life-styles, Manners, Religion, u kom su zastupljeni Rodzer Vilijams, Natanijel Vard, Semjuel Sjual, Vilijem Bird; potom Poetry, gde su uvrstene pesme Dzona kotona, En Bredstrit, Majkla Viglsvorta i Edvarda Tejlora. U cetvrtom poglavlju, Captivity and Journal Account zastupljeni su tekstovi Meri Rolandson i Sere Kembl Najt, dok su u petom, Believers and Skeptics radovi Roberta Kejlefa, Koton Matera i Dzonatana Edvardsa.

Drugi odeljak je podeljen u cetiri poglavlja: The Age of Reason Incarnate posvecen je u celini delima Bendzamina Franklina; Journals, Essays and Letters, obuhvata izmedju ostalih radove dzona Adamsa, Tomasa Peina, Tomasa Dzefersona, Dzordza Fisera; dok su u poglavlja An Emerging American Poetry i Emerging American Fiction, Criticism and Drama uvrsceni, pored drugih, i radovi Vilijema Kalena Brajanta, odnosno Rojala Tajlera, Dzozefa Denija, Irvinga i Kupera. Treci odeljak sadrzi sedam grupa: Transcedantalism obuhvata Emersona i Toroa, dok je poglavlje nazvano The Heart of Darkness posveceno delima Hortona, Poa i Melvia.

U poglavlje Traditionalists uvrsceni su Longfelou, Dzejms Rasel Louel i Ana Kora Moat, pored drugih. Poglavlje Oral Literatute posveceno je stvaralastvu Juki, Ajova i Papago Indijanaca, duhovnim pesmama i baladama. U sledeca dva poglavlja - Slavery and Ciwil War i Realists, Naturalists and a Fabulist zastupljeni su, izmedju ostalih Herijet Bicer Stou, Frederik Daglas, odnosno Vilijem Din Hauel, Kejt Sopen i Frenk Noris. Poslednje poglavlje antologije, The Pioneers of the Modern, obuhvata dela Volta Vitmena, Emili Dikinson, Marka Tvena, Vilijema i Henrija Dzejmsa i Stivena Krejna.

Kao sto se iz ovog pregleda sadrzine vidi, antologija SAK sadrzi i knjizevne tekstove, ali i one koji to u strogom smislu reci nisu, vec predstavljaju religijski, filozofsku i naucnu raspravu, naucni esej, politicki pamflet i slicno, sto je u izvesnoj meri posledica zanrovskih osobenosti ove knjizevnosti. Ogranicen prostor nametnuo je priredjivacu i potrebu da pisce predstavlja po znacaju - tako je, na primer, Bendzamin Frenklin predstavljen u zasebnom odeljku, kao i da u vecini slucajeva pribegava odlomcima.

Zanimljivost ove antologije cine i knjizevne pojave koje su retko prisutne ili su do skoro bile zaboravljene u vecini pregleda americke knjizevnosti. Tu spadaju, na primer Dzozef Deni, koji je jos pre Poa pisao uticajnu knjizevnu kritiku; zatim, za nase citaoce posebno zanimljiv Dzordz Fiser, zapravo DJordje Sagic, pisac uglavnom publicistickih tekstova, i najzad Kejt Sopen, autorka cije delo je predmet intenzivnog proucavanja u poslednjih nekoliko decenija. Kao i sve ostale knjige iz ove serije i SAK je dopunjen izuzetno dragocenim biografskim podacima, podacima o recepciji na srpskohrvatskom govornom podrucju i beleskama, a pored toga, sadrzi i glosar, neophodan za razumevanje „patiniranih" reci i izraza.

Druga knjiga iz ove serije je posvecena modernoj prozi. U njoj je predstavljeno 28 autora, od Marka Tvena, Embrouza Birsa, preko Stivena Krejna, Hemingveja, Beloua, Apdajka, Pincona do Kravera, Nadje Tesic, Elis Voker i En Biti. Zastupljeni su uglavnom kraci tekstovi, a price pojedinih pisaca, poput Krejnove, na primer, sluze i kao reprezentativni predstavnici jednog tipa proze. I u ovom slucaju, priredjivac je izasao iz okvira tradicionalne istorije americke knjizevnosti, predstavljajuci znacajne pisce koji jos uvek nisu uvrsceni u najuzi kanon ove literature. Cilj ove antologije jeste da upozna studente i sve zainteresovane citaoce sa kratkom pricom koja je, uz poeziju, najzivotniji vid moderne americke knjizevnosti.

Poeziji je posvecena treca knjiga iz ove serije - Moderna americka knjizevnost 2. Od Volta Vitmena, Emili Dikinson, Edgard Li Mastersa, preko H.D., Marijen Mur, T.S. Eliota pa sve do Silvije Plat, Carlsa Simica, Niki DJovani, Lujze Glik i Leslija Marmon Silkoa, predstavljene su, sa pojedinim izuzetcima, celovite pesme. Vise od sezdeset predstavljenih autora tvore obuhvatnu sliku americke poezije u periodu od pocetka veka do danasnjih dana, a ponavljanje pojedinih autora sa kraja antologije SAK na pocetku ovog zbornika predstavlja finu hronolosku kopcu.

Moderna americka knjizevnost 3. posvecena je drami. Predstavljeno je osam pisaca - Gertruda Stejn, Judzin ONil, Tronton Vajlder, Tenesi Vilijams, Artur MIler, Edvard Abi, Sem Separd i Dejvid Memet. Uvrscena su, zbog ogranicenog prostora, mahom kraca dela, ali je raznorodan znacaj autora („klasicni" stvaraoci, zacetnici avangarde, of-brodvejske zvezde) doprineo stvaranju dobrog uvida u dramski segment americke literature.

Teorijski najzanimljivija knjiga iz ove serije svakako je MAK 4, posvecena raznovrsnim pravcima koji su se u americkoj nauci o knjizevnosti pojavili od pocetka veka. Podeljena je na osam celina: New Criticism; Rhetoric and Reader Response; Structuralism; Deconstruction and Poststructuralism; Psychology and Psychoanalysis; Marxism and the New Histoircism; Feminism; i Ethic, Profession, Canon. Antologija obuhvata tekstove T. S. Eliota, Dzon Krou Rensoma, Klinta Bruksa, Keneta Berka, Petrosinio Svajkart, Dzonatana Kalera, Pol de Mana, Barbare Dzonson, Frederika Dzejmsona, Ilijen Souvolter, M. H. Abramsa, Hils Milera, Edvarda Sejda, Sosane Felman i drugih. Teorijski radovi ispresecani su tekstovima u kojima pojedini autori (Henri Dzejms, Gertruda Stejn, Carls Olson, Alen Ginzberg i Dzek Keruak) iskazuju svoje politicke stavove, sto ilustruje prekretnice u poetici americke knjizevnosti uopste. Priredjivaceva fleksibilnost u razumevanju medjuodnosa pojedinih struja americke nauke o knjizevnosti doprinele su da MAK 4 predstavlja informativan i zanimljiv presek ove oblasti. Tekstovi su znalacki odabrani i uklopljeni, a i ovu knjigu kao i prethodne, dopunjuju beleske i bibliografski podaci o pojedinim oblastima kao i o recepciji na srpskohrvatskom govornom podrucju.

Posmatrana u celini, ova serija od pet knjiga predstavlja znacajen i zamasan pionirski poduhvat. Radjena je po uzoru na vec postojece antologije engleske knjizevnosti, ali mnoge od njih nadmasuje po raznovrsnosti materijala i po otvorenosti prema novim strujanjima. Najznacajnija crta ovog izbora jeste samostalnost u odnosu na takozvani kanon americke knjizevnosti. Debate o odnosu prema tom korpusu obavezne literature na americkim univerzitetima jos uvek traju. Uprkos cvrstom stavu protivnika liberalizacije kanona, promene, koje se pre svega odnose na proucavanje knjizevnosti manjina i marginalizovanih grupa, uveliko su zahvatile americke univerzitete i znatno izmenile sliku istorije americke knjizevnosti. U tom smislu ovih pet knjiga predstavljaju stariju i modernu americku literaturu na nacin primeren savremenom trenutku.

Opsezni dodaci - bibliografski podaci, beleske, glosar, podaci o recepciji, olaksavaju citaocima snalazenje u ovoj sirokoj oblasti. Antologije su namenjene prvenstveno studentima anglistike i, u okviru nje, americke knjizevnosti, ali predstavljaju zanimljivo i dragoceno stivo i za siri krug citalaca, iako za sada ovaj termin obuhvata one koji vladaju engleskim jezikom. Znacaj i zanimljivost ovih knjiga trebalo bi da budu podsticaj ne samo za nova istrazivanja buducih strucnjaka vec, pre svega, za njihovo prevodjenje na srpski jezik cime bi postale dostupne svim zainteresovanim ljubiteljima americke knjizevnosti.