Posle svake izjave Mire Markovic, liderke JUL-a, covek pomisli da je dosegnut sam vrhunac fantazije koja se, osim usiljenih poetskih uzleta o biljkama, zivotinjicama i klimi, mahom tice raznih neprijatelja. I dok se odjek jedne izjave i ne utisa, sustize je nova jeka. Jos se cuo eho izjave da »neki« profesori diluju devize i drogu, a novu buku pokrece izjava, prigodom svecanosti u Ginekoloskoj klinici (20. decembra), da je Haski tribunal »oblik legalizacije i institucionalizacije odmazde prema svima koji se pobune protiv kolonijalizma«, da je on »isto sto je ranije bio Gestapo a zatvori su sofisticirani oblik zamene za krematorijume i koncentracione logore«.
Dok je covek gleda i slusa pada u iskusenje da zacnut jednom fantazijom skrajne u drugu, pa da hvali jedan sud i njegov zatvor, sto mi ne pada ni na kraj pameti. Dobar lek protiv krajnosti nalazim u poredjenju ovdasnjih sudova i, recimo, zatvora u Zabeli, pokraj Pozarevca. Izgleda mi da se Zabela ruga Hagu. A bucnim izjavama zaglusuje se razlozno pitanje o odgovornosti i krivici za – zlocine.