Opsta slika je turobna: najsiromasnija opstina u sve siromasnijoj zemlji: pominju je i kao stidno mesto inace sve osramocenije drzave.
Citajuci, lane, Glas Babusnice, bilten GSS, ucinilo mi se da se tamo desava nesto vazno, sto valja i neposredno pogledati. Radoznalost je podstakao i govor urednika tog lista, Dalibora Djordjevica, na protestnom mitingu u Nisu, u kojem strasno i uverljivo osporava stereotip o Babusnici, ne samo u tradiciji nego i u nastupima glagoljivog Djordja Balasevica i drcnog niskog gradonacelnika Zorana Zivkovica. Sta je tacno?
Odgovor sam potrazio u samoj Babusnici, pretposlednjeg dana minule godine. Put u planinsku zabit, drndavim autobusom, vodi kroz retka sela, mahom siromasnih i oronulih kuca, ambara i stala.
Razgovor sa tridesetak gradjana, mahom mladjih i obrazovanih – u jednom skromnom kaficu – sto je duze trajao delovao je kao kontrapunkt tmurnom ambijentu. Sve misli i reci trazile su izlaz iz sadasnjeg stanja, bez agresivnosti i osvetnickog zara prema upropastiteljima mesta, regije i zemlje. Za promene su spremni svojski da se zaloze.
Svakako, tesko je ukloniti siromastvo i rdjav glas, ali nema ni pocetka promena bez licnog uspravljanja, casti i odlucnosti.
Licna slika je drukcija od one opste. Ko ne veruje neka proveri.