Broj 228-229

Kultura

Svedocenje i razumevanje

Knjiga poput »Srpske strane rata« tesko moze biti lek za tu autisticnost, no ona ce nesumnjivo biti jedno od retkih svedocanstava da ovaj svet nije bio sasvim lisen ni znanja, ni moralnih vrednosti, ni estetske osetljivosti, triju stvari na kojima pociva kultura

Pojava knjige Srpska strana rata 1996, a kao rezultat visegodisnjeg sistematskog proucavanja uzroka, prirode i posledica jednog tipa vladavine (kazem prosto vladavine, jer ne vidim da se u ovom slucaju uopste moze govoriti o politickom sistemu) ostala je u sredini koja je zrtva te vladavine gotovo neprimecena, dozivevsi u medjuvremenu tri izdanja na stranim jezicima: francuskom, nemackom i engleskom. Razloge tome treba videti u cinjenici da je namera onih koji su je pisali bila da shvate svet u kojem zive i da ostave svedocanstvo o njemu: dve podjednako opasne stvari za sve one koji bi da vladaju po logici tajnih drustava i koji bi da zametnu tragove i uniste dokaze o vladanju kao produzenom zlocinu. Podjednako opasne i za mnogobrojne saputnike takve vlasti, za sve one »compagnons de route«, bez cije pomoci ne samo ovde i sada, vec u citavom ovom veku, ne bi bila mogucna konceptualizacija nasilja, pa tako ni njegovo sprovodjenje. Nevolja je, medjutim, u tome sto su ti problemi sa istinom sto ih ima vladajuci sloj, sto ih ima ta kategorija ljudi koju sam, previse eufemisticki, s obzirom na stepen njihovog saucesnistva, nazvala saputnicima, doveli do onog sto Kliford Gerc (u knjizi Tumacenje kultura) naziva »orgijom autisticne fantazije«. Da li je autisticnost pomenutih krugova stvarna ili fingirana manje je vazno od cinjenice da se ona prenosi kao zaraza, da se ona svesno siri, smanjujuci iz dana u dan prostor otreznjujucem saznanju. Knjiga poput Srpske strane rata tesko moze biti lek za tu autisticnost, no ona ce nesumnjivo biti jedno od retkih svedocanstava da ovaj svet nije bio sasvim lisen ni znanja, ni moralnih vrednosti, ni estetske osetljivosti, triju stvari na kojima pociva kultura.


Povodom izlaska Srpske strane rata i na engleskom jeziku (posle nemackog i francuskog), o temi »Otpornost kulture« govorili su, u Media centru, 7. decembra 1999, Mirjana Miocinovic i Cedomir Cupic, profesori univerziteta. Ponosni na intelektualne rezultate nasih saradnika, smatramo da ima vise razloga za brigu nego za slavlje. Izlaganja koja smo tada culi podsticu na razmisljanje o stvarnom stanju nase kulture i o mogucnostima njenog preporoda. Za razliku od onih koji vec poslovicno smatraju da »nema problema«, valja cuti upozorenja da ih i te kako ima. Rado bismo objavili reagovanja na teme koje pokrecu ovi tekstovi.
Urednistvo            


Vezivanje kulture za znanje, odnosno za istinu, za moral i lepotu, moze se ciniti krajnje staromodnim, tradicionalistickim, najblaze receno. To je, medjutim, oduvek bio onaj zajednicki imenitelj kultura koje su se potom mogle deliti po epohama, razlikovati po narodima iz kojih poticu, po stalezima koji ih neguju. Kulturna tipologija danas je druge vrste: svaki se kodifikovani jezik ponasanja koji je prihvacen od dovoljno sirokog kruga ljudi, koji ima svoju teorijsku potporu, svoj metajezik, moze proglasiti kulturom: pop-kultura, subkultura, kultura masa, kultura razonode, samo su neki od naziva za bezbrojne varijetete jednog doskora jedinstvenog pojma. Kultura je, naime, postala promenljiva vrednost, slicna modi, s kojom pocinje da deli neka od njenih primarnih svojstava: njenu nepostojanost, njenu ravnodusnost prema dimenziji trajanja svojih proizvoda.
Mi smo za ovih poslednjih deset godina bili svedoci smenjivanja tipova kultura, u kojima su se menjale ideoloske matrice prema potrebama i volji vlasti (gde ideologiju treba shvatiti kao skupinu slogana kojima vlast predocava javnosti toboznji cilj svoje politike). Imali smo najpre kulturu zasnovanu na mistici takozvanih visih ciljeva, »opstih interesa« koji zahtevaju zrtve. Mada je bila uskladjena s »horizontom ocekivanja« najveceg dela populacije, ona je morala da stalno odrzava emocionalnu tenziju, da podgreva egzaltaciju, da odrzava stanje transa. U njenoj manihejskoj vizuri nije bilo milosti za one koji su negativan pol u novouspostavljenim opozicijama. Kada se jednog dana bude nacinio potpun bilans tih godina (19911995) ukazace se samo golo lice varvarstva. I gotovo je prirodna potreba da se sve to zaboravi, kao sto bi covek najvise voleo da ne zna sta je sve cinio u trenucima takozvane smanjene uracunljivosti. Tu i vidim razloge zbog kojih ce se knjige poput Srpske strane rata, koje se upravo bave tim razdobljem, jos dugo nerado citati.
U godinama koje za tim dolaze, vlast, umesto da snosi posledice svoje varvarske politike, preobraca u svoju korist nelagodnost budjenja iz neceg sto bih nazvala »nedolicnim snovima« (jer svi su ti politicki projekti i sve iz njih proistekle radnje bili naprosto pervertirani) i nastoji da ispravi prethodni involutivni kulturni proces tipicnim »restauratorskim« sminkanjima. Slogan »S kulturom je lepse«, televizijski spotovi i ulicni plakati kojima je bio ilustrovan, trebalo je da dotadasnjeg konzumenta zestokih napitaka ratnicke kulture pretvore u nevino jagnje bozje koje ne poznaje nista drugo, ne tezi nicem drugom do li lepoti. Ceo se poduhvat, naravno, sveo na simuliranje obnove, i ovaj kratki ekskurs u kulturni elitizam nije za sobom ostavio nikakvog traga, osim mozda neku tonu jos nereciklirane propagandne makulature.
Kulturni model s kojim smo danas suoceni kombinuje kolektivisticki mit obnove zemlje s mitom o mogucnosti individualne srece. Spajaju se zapravo dva fantazma: jer jednako je nerealno pod ovim uslovima obnoviti zemlju, koliko je nerealno prekonoc se preobraziti od pukog siromaha cije se poreklo ne zna u legitimnog naslednika basnoslovnog bogatstva, ma kako nas u tu mogucnost uporno uveravale latinoamericke televizijske serije.
Prelazak sa aktivnog na pasivan model kulture bio je postepen i poklapao se sa opadanjem saglasnosti sa vladajucom politikom. Kako je nedovoljno izvesno da se danas mogu s istom lakocom kao pre desetak, pa i pet godina, uspostaviti i nametnuti zeljeni obrasci verovanja, polako se stavlja u pogon aparat represije, koji bi pri tom da ne prizna da postoji. Stoga razvija najneverovatnije strategeme kojima bi trebalo da se jedna surova ali krajnje jednostavna tehnika razracunavanja s protivnikom pretvori u visoko sofisticiranu tehniku koja preslikava klisee spijunskih filmova. I ovde vlast preuzima stereotipe iz sfere kulture, uverena, i verovatno s pravom, da je za ovih deset godina navikla stanovnike ove zemlje da ne zapazaju stvarnost, vec da je »prepoznaju« u slikama koje su zapravo ciste fikcije.
Verovatno deluje zbunjujuce saznanje da mi deset godina zivimo u znaku kulturnih obrazaca koji su korisceni da bi se indukovala zeljena uverenja (koja su neretko spadala u moralno najgnusnija) ili onemogucio uvid u istinu. Da bi se, dakle, razorila kultura u svojoj dvostrukoj funkciji stvaranja i ocuvanja vrednosti koje se ne ogresuju ni o moral ni o istinu.
U borbi sa ovom pervertiranom formom kulture utrosena je ogromna stvaralacka energija, jednako naucna i umetnicka, ne malog broja ljudi. Citava njihova vita contemplativa svedena je na razmisljanje o jednom uzasavajuce trivijalnom predmetu o vladavini nekoliko stotina ljudi (za neka od imena cujemo sada prvi put zahvaljujuci spisku onih kojima je zabranjen ulazak u tridesetak evropskih zemalja) koji su nas zivot pretvorili u pakao. Neka prvorazredna metafizicka pitanja o smislu zivota, o poreklu zla, o prirodi dobra, nisu doduse prestala da nas zaokupljaju, ali su ona bez ikakve misticne aure, jer se u svakom razmisljanju o njima namecu one figure cijem »liku i delu« ne bi smelo inace biti nikakvog drugog mesta osim u karikaturi. (I verujem da ce jednoga dana jedini trag o njima biti Koraksove karikature.)
Ovim hocu da kazem da smo u ovih deset godina izgubili pravo da budemo slobodni od politike. Ne samo zato sto su njene posledice prisutne na svakom koraku, a njen diskurs, kojim treba prikriti te posledice, toliko nametljiv, vec u prvom redu stoga sto se ne moze biti moralnim bicem, a zatvarati oci pred ociglednostima. Jedina uteha koja preostaje jeste uverenje da ce primeri pobune protiv ove vlasti biti jedini »objekat kulture« koji ce preziveti ovo vreme, koji ce sigurno obezbediti sebi mesto u fundusu istorijskog pamcenja. A Republika, i sva njena posebna izdanja, bice medju najdragocenijim predmetima tog trezora.
I sada, na kraju, i gotovo kao post scriptum, nekoliko reci o jednom primeru teznje za trajanjem koje bi se ostvarilo tako sto ce se za sobom ostaviti neki spomenik kulture.
Posto su kulturu pretvorili u izvor privida, posto su unistili sve njene tradicionalne institucije, predstavnici finansijski najmocnije vladajuce partije Jugoslovenske udruzene levice omogucili su verovatno svom najvaznijem komesaru, Ljubisi Risticu, da u stilu Gradjanina Kejna, ali tudjim novcem, izgradi nekakav Medjunarodni Art centar (KPGT) koji bi, prema recima njega samog, »trebalo da znaci ono sto je Kolarcev narodni univerzitet u dvadesetom veku znacio za Beograd i nasu kulturu«. Za ovaj bi se cinizam moglo, doduse, receno Krlezinim recima, reci da pociva na »grabeznim umorstvima«. Vreme ce, dakle, relativizovati tu cinjenicu i u slucaju ovog »spomenika«. Nedopustivo je, medjutim, da mi, kao savremenici te gradnje na rusevinama onoga sto smo svi skupa decenijama stvarali, zatvaramo oci pred njom i ne postavljamo pitanje ko je sve i kako bio ojadjen da bi jedan megaloman dobio ono sto je celog veka prizeljkivao neogranicen pristup novcu i moci koja iz toga proistice.

Mirjana Miocinovic  


 



© 1996 - 2000 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar