Knjiga Srpska strana rata je i stavovima i svedocenjem pokazala i ukazala da i u najtezim vremenima po ljude, poplavljenim neljudskim cinovima, postoje pojedinci koji su pri sebi i sa sobom, razumni i razboriti i koji uspravno nose, odrzavaju i brane i profesiju i zivot. Ucesnici projekta iz kojeg je nastala knjiga i kao licnosti, ali i kao naucnici, pedagozi i gradjani imali su stav, odgovornost i hrabrost da oznace i obeleze zlo, odnosno zlocine i zlocince, i fizicke i duhovne, i svako drugo posrnuce koje je ruzilo, rusilo i unistavalo zivot u nasem okruzenju.
Ovde se najpre odigrao sukob izmedju istine i lazi, izmedju kulture i nekulture. Laz, obmana i nekultura potisle su istinu i kulturu. Lazovi usanceni u lokalne, nacionalne i drzavne granice otpoceli su zlodela da bi prigrabili bogatstva i sacuvali vlast i sve koristi koje ona donosi. Suprotno, kultura ne grabi, ona stvara, daje i nudi. Kod nje vazi logika da kada se nesto deli onda se umnozava. Kultura ne prihvata granice i kada ih neko postavlja ona ih pomera, jer su njene pretenzije i mogucnosti bezgranicne i planetarne.
Kulturno bogate licnosti ne zavise od socijalnog, ekonomskog i politickog miljea. I to je ono sto kulturu cini otpornom u losem i opakom okruzenju i stvarnosti. I kada se sve obezvredjuje, razgradjuje i urusava ove licnosti ne propadaju. One su tada plamicci i svetionici zivota u tami i beznadju ljudskog nevremena. Njih vode univerzalne vrednosti, nacela i norme. I zato su one otporne, odnosno uvek spremne, bez zebnje i straha, da se odupru svim ogranicenim, skucenim i zarobljenim gledistima, delovanjima i ponasanjima.
Kultura u najsirem i najboljem znacenju uvek ljude spaja a ideologije (nacionalne, verske, rasne, klasne) podvajaju i razdvajaju. Kultura podstice razgovore a ideologija govore. »Razgovor je spona medju ljudima, mozda i jedina« – kako je mudro zapisao Mesa Selimovic. Jer, tamo gde nema razgovora najcesce se naredjuje i preti.
Jedna beskrupulozna vrhuska vlasti, pre vise od decenije, podstakla je i posluzila se satanskim iskusenjima – ekstremizmom i fanatizmom frustrirane nacionalne i verske ideologije, gurnuvsi zajednicu u najtezi sukob, rat. Drustvenu i politicku scenu u tom sukobu osvojio je olos, posluzivsi se omiljenim sredstvima – hohstaplerajem, razbojnistvom i lopovlukom. Sve vulgarno, brutalno i prostacko nametnulo se i haracilo i haraci svih ovih godina.
Parohijalni i palanacki duh i kultura ovladali su i zavladali ovim prostorima. Uplasen od novina, razlika, promena i susreta sa svetom ovaj duh se zatvarao i omogucavao da zapadnemo u stanje u kojem je mnogo onih koji su na sve pristajali, pa i na zivot s nasiljem i u nasilju. Kad pocne pristajanje na ono na sta se ne sme pristati, nema kraja ponizavanju i kukavicluku koji se lako i na sve navikava. Navikavani smo na zaborav, na gubitak zdravog razuma, na gubljenje osecaja za realnost. Ratni huskaci i ratoborci kao mirotvorci. Zlocinci kao sveci. Razbojnici kao junaci. Lopovi i prevaranti kao darodavci. Da nije tragicno, bilo bi farsicno.
Da bi se otreznili, razbudili iz tog rdjavog stanja i urazumili potrebno je suceljavanje s realnoscu kakva ona jeste – a ona je uzasna. Ako hocemo da odrastemo i uspravimo se, i kao pojedinci i kao kolektivitet, prvo treba da popisemo sva nasa nedela, zlocine i zlocince. Takodje, da se suocimo s nasim precutkivanjem, sklanjanjem, neotporom prema zlu. Jer, i oni koji se sklanjaju, i oni koji precutkuju, i oni koji se ne odupiru – u zlu ucestvuju. Nema nevinih posmatraca zla i zlocina. Nema ni licitiranja kad je u pitanju zlo.
Prociscenje moze otpoceti samo sa suocavanjem sa svime sto nas je kao ljude unizavalo i ponistavalo. Ne prociscuje se tako sto se krivac nadje spolja a krivica prebaci na druge, vec kod sebe i u sebi. Od suocenja s nasim zlocinima i zlom zavisi nase fizicko i mentalno zdravlje i nasa buducnost. Projekat ostvaren u ovoj knjizi pocetak je tog suocavanja. Nastavimo li hrabro, odgovorno, nepristrasno – imamo sansu. U suprotnom, blizimo se kraju propadanja i nestajanja. Pred izborom smo – za kulturu ili protiv nje.