Dok citam intervju Slobodana Milosevica u novogodisnjoj Politici shvatam kako u nekoj zemlji sve postaje jako jasno i vrlo krasno kad njen vladalac, kao svoj glavni program, izabere metod bezgranicnog i bezazornog obmanjivanja naroda. Kod diktatora nije najgora licna osionost i arogancija, ni »drzavni terorizam« kao sto drzi jedan opozicioni prvak, vec njegova diktatura lazi i obmane, teror nestvarnog. Diktatori ne moraju da brinu o tome da li njihovi podanici zive dobro ili lose – oni im jednostavno izdiktiraju da im je tako kako oni kazu.
Na strani naseg Predsednika, proizlazi iz Politike, samo su »sancta fakta«, i pravda i herojska odbrana i herojska obnova i prometejski bunt protiv svetskih nadmocnika–nedobrohotnika i »osecanje nepobedjenosti, superiornosti, tvrdoglavosti, dobrote«, a na drugoj strani su samo sile mraka i demonizma–hegemonizma. To sto citamo na prvim stranama kupusare zvane Politika nije intervju vec pristupna beseda za Udruzenje svetaca.
Naseg kandidata za sveca ipak pritiska jedna briga – Svetska Neravnoteza. On strahuje da bi se, u toj Neravnotezi, zemljina ploha mogla nagnuti i otkotrljati ga u mesto zvano Hag. Ali, môru odmah zamenjuje jurodivi san: ujedinjenje Rusije i Belorusije on vidi kao »indikator moguceg procesa zblizavanja i povezivanja evroazijskih naroda i drzava« i kao »pocetak uspostavljanja svetske ravnoteze«. Na pomolu je, dakle, stvaranje Evrazijskog bloka (bese li nesto slicno kod Orvela?) Beograd–Minsk–Moskva–Peking – to bi bio blagodatni put kojim bi nas on rado poveo – samo da spasi svoju kozu. Slomivratija o kojoj nije sanjao ni mitski Domanovicev junak. Masta uplasenih diktatora zaista je bizarna. Ali, ja ga vec cujem kako pevusi:

Nova podela na blokove
obezbedila bi mi bokove
i prsa i ledja
od zapadnih zlopogledja.
Vec sutra bih zapodenuo
novi slatki ratic
da konacno sredim
srpski atlascic!

Komedija oko medija

Dedinjski Gazda je u narecenom intervjuu ispricao i svoju pricu o medijima, nasim i svetskim. Prica je u istom tonu beskrupuloznog obmanjivanja, ali sadrzi i neke novine. 
Dok su »u razvijenim zapadnim zemljama... sva sredstva informisanja, i drzavna i privatna, pod velikom kontrolom drzave« (nego sta, nego sta!) u Srbiji »postoji apsolutna sloboda (istakao M. S.) u delovanju svih sredstava informisanja«. (Ovde nedostaje refren one decje pesmice: Da li mi verujete, da li mi verujete?)
Ko je cinicno i bestidno komotan u izricanju ovakvih tvrdnji nista manje je beskrupulozan i u logickom izvodjenju. Pogledajmo kako on to cini. Veliki deo nasih medija – stranih placenika – »izaziva netrpeljivost prema svem sto cini vlast«, »cini sve da u najruznijem svetlu prikaze predstavnike te vlasti i njihove porodice«, »omalovazava sve progresivno i humano sto je do sada postignuto«... Posle nabrajanja svih nepodopstava medija sledi logicki zakljucak: »Takva ‘sloboda’ medija je, naravno, vise nego sloboda«. (I zato je treba sankcionisati – sto se, veli on, cini blago, blazeno, mazeno.)
Ako postoji »apsolutna sloboda medija«, kako u nekim medijima moze postojati sloboda koja je »vise od slobode«? Koja je to sloboda slobodnija i apsolutnija od apsolutne slobode? Sam jezik i logika postavljaju zamke diktatorskim lazima i glupostima. Ali, sta znace zakoni jezika i logike zakonodavcu obmane?

Vojvodin patriotizam

Posle price o Gazdi – malo prostora i za Slugu.
Ono sto ih vezuje i zbog cega je Sluga za Gazdu »najomiljeniji opozicionar« jeste »dubinsko osecanje patriotizma«. Ima, ipak, razlike. Dok je Gazdin patriotizam usko celishodan i funkcionalan (kad on kaze »patriotski front« on misli »monolitnost«, kad kaze »patriotizam« on misli »partiotizam« i »dugovecnost vlasti«) kod Seselja patriotizam prelazi u puko benavljenje, busanje u prsa bez truni osecanja realnosti. Tako je nedavna poruka Siraka i Sredera Srbima za njega bila povod da ih proglasi za »obicne bandite«, »medjunarodne kriminalce« i »ratne zlocince«. Potom je, u navali patriotskih hormona, obznanio kako cemo toj dvojici mi jednog dana suditi za ratne zlocine. Granica Karlobag–Ogulin–Virovitica dobila je zamenu, sad je to verovatno linija Denkerk–Hamburg (jer jedino ona obezbedjuje mogucnost obecanog sudjenja). Sto suzenije stvarne granice Srbije to sire granice iz patriotske maste.