Bojan al Pinto-Brkic

Pogledao sam zidni kalendar. Datum: 4. januar. Na engleskom pise da je 2000. Oko mene se, pak, malo toga promenilo. Sve je isto kao 1999: ustajem, pijem kafu, ukucani mi saopstavaju kako su nam rezerve ulja na izmaku, ignorisem njihove predloge da bi valjalo da se ubacim u neki red za zivotne neophodnosti – nihilisticki pomisljam: zivot po sebi nije neophodan – i sedam pored kompjutera da napisem kolumnu o velikim stvarima.
Cinjenica da sam sâm »lazirao« kalendar svog zastarelog kompjutera iz straha od »milenijumskog baga« uopste mi ne smeta. Jednostavno, pratim trend cekanja da se nekom drugom dogodi prelaz preko kriticnog praga, pa da mi javi pojedinosti kako bih razlucio da li cu vecno ostati gde sam. I, cekam, gotovo zaglavljen, svakako zaglibljen u 1999. bas kao i cela Srbija.
Van njenih nikad sasvim utvrdjenih granica, druga casovna zona, druga godina, kompanije koje su na tome zaradile bogatstva bi rekle drugi vek, drugi milenijum. U Rusiji Jeljcin podneo ostavku, otmicari indijskog aviona pobegli, SAD platile Kini 28 miliona dolara za povredu svetog drzavnog suvereniteta, Peking ih castio zivotima trojice novinara, koje je Milosevic potom odlikovao. Britanija uspela da ubedi Evropu kako su lude krave proslost, Albanija pretekla nekoga (Srbiju) u GDP per capita, Slovenija postala kandidat za clanstvo u EU, Makedonija postoji i posle Kire Gligorova, Bosna dobila zajednicku carinu, Crna Gora ugostila Fatosa Nanoa. Danas, Hrvatska slavi izborni trijumf opozicije, i Srbiji toliko potreban, opet, cini se, ne i neophodan. Vremenska razlika uvecava se iz dana u dan.
Gde smo mi, sa nama i vaskolika nam tiranijica, sa sve politickim zatvorenicima, ksenofobijom, uzvisenim ciljevima zarad kojih zrtve polagati valja i ostalim budalastinama, drugi sa naseg kontinenta bili su odavno. Iz slicne crne rupe stigli su u 2000. Po nekoj analogiji, moze i nama isto da se desi, ali prethodno moramo preci tih pet dana, pet minuta do dvanaest. Iz straha to stalno odlazemo. Srbija nikako da baci kocku.