Za javnu potrosnju u ovoj godini odredjeno je pola drustvenog proizvoda, a novim zakonima i uredbama za trosak ce se namaknuti vise para

Zakonom o saveznom budzetu za ovu godinu utvrdjen je obim rashoda za Jugoslaviju. Tako doslovno pise u Zakonu, pa ispada da se cela Jugoslavija zapravo sastoji od nekoliko federalnih institucija koje ce da trose i rasporedjuju pare, a to ce gradjane stajati 22,5 milijardi dinara. Najvise novca namenjeno je za odbranu takve Jugoslavije, 16,4 milijarde dinara, odnosno 73 odsto celog budzeta. U ovim dvema stavkama najveci deo cine plate i druga primanja, ukupno 7 milijardi dinara, a to je gotovo trecina budzeta.

Najvise za vojsku

U projektu finansijskog odrzanja Jugoslavije vojska je najbolje prosla. Osim sto joj pripada najveci deo budzetskog kolaca, posebnim zakonom uvedeni su porezi na promet proizvoda, usluga i uvozne robe, od kojih ce se pare ulivati u kasu za odbranu zemlje. Porezima u rasponu od 0,6 do 4 odsto planirano je da se prikupi oko 3 milijarde dinara i stavi na poseban racun kojim bi, a zarad odbrane, raspolagala Savezna vlada. Povrh svega, izmenom zakona o Vojsci Jugoslavije pomerena je gornja starosna granica za sluzenje kadrovskog roka, sa 27 na 35 godina, a svi sa dvojnim drzavljanstvom koji zive u SRJ postaju vojni obveznici. Za ratom razrusenu i siromasnu zemlju, cija je cela vojska prakticno stesnjena severno od Kosova, sve pomenute odluke deluju pretesko, osim ukoliko ih ne pokriva plan da se pare i oni koji ce ih koristiti zivlje angazuju. Za sada su u opticaju najave nekih generala da ce se vojska i policija vratiti na Kosovo, ali drugih nagovestaja o motivima saveznih vlasti za sirokogrudost prema armiji nema.
Budzet Srbije sa mnogo vise stavki definise sta je Republika i ko je u njoj najcenjeniji. Od 28,93 milijardi dinara, koliko je planiran rashod Srbije, za rad drzavnih organa namenjeno je 9 milijardi, a za ostvarivanje zakonom utvrdjenih prava u javnim sluzbama 8,9 milijardi. Za plate i regres za godisnji odmor, u okviru te dve najvece grupe rashoda, odredjeno je 14 milijardi dinara, dakle gotovo polovina budzeta. U resornoj podeli najvise para pripalo je policiji, 6,5 milijardi, a zatim Ministarstvu prosvete 5,2 milijarde i Ministarstvu za vise i visoko obrazovanje 2,3 milijarde, tako da skolstvo ove godine treba ukupno da dobije 7,5 milijardi dinara. Od ministarstava najlosije je proslo ono za lokalnu samoupravu, namenjeno mu je samo 2,2 miliona dinara.
Iz zajednicke kase Srbija je Vojvodini namenila 148,5 miliona dinara, Kosovu 80,9 miliona, a opstinama 779 miliona. Posebnom odlukom Skupstina Srbije je cak napravila precizan spisak rashoda kosovskog budzeta, a takodje je detaljno odredjeno koliko opstine i gradovi od svojih prihoda mogu da zadrze, a koliko da salju u republicku kasu. Centralizacija finansiranja Srbije uzdrmala je duhove, pa je tako autor kovanice »tacka na pljacku« Dragan Veselinov, lider Koalicije Vojvodina, izjavio da su »ljudi u Vladi Srbije najveci pljackasi u istoriji Vojvodine« i naveo da iz te pokrajine pune budzet sa 40 odsto sredstava, a tamosnjoj skupstini od tih »otetih para« udeljuju manje od 0,5 odsto.

Trositi, trositi...

Gde pocinje pljacka, a gde je mesto za tacku tesko je reci, jer prave analize o potrosnji Jugoslavije i Srbije zapravo nisu ni pocele. Za sada postoji plan da ukupna javna potrosnja u Srbiji, za republicke i lokalne budzete, socijalno, penziono i zdravstveno osiguranje i trziste rada bude 87,7 milijardi dinara. Zajedno sa jugoslovenskim budzetom to iznosi 110,2 milijarde dinara, odnosno pola od planiranog drustvenog proizvoda u vrednosti 221,5 milijardi. Prema nepotpunim podacima procenjuje se da je lanjski drustveni proizvod iznosio otprilike koliko i planirana javna potrosnja u ovoj godini. Svi prihodi, doduse, jos nisu naplaceni, ali sanse da ih neko posle zvanicnog zavrsetka fiskalne godine utera u drzavne kase nisu velike. Zvanicno, savezni budzet bi trebalo da bude veci od lane planiranog za 42 odsto, srpski za 35 odsto, ali i to je previse s obzirom na ambijent odredjen za njegovo ostvarenje. Obe vlade su se dogovorile da inflacije ove godine nece biti, da ce tvrdo braniti kurs (6 dinara za marku), da ce drustveni proizvod povecati za 14 odsto zahvaljujuci rastu industrijske proizvodnje od 15 odsto, poljoprivredne od 2 odsto, gradjevinske 18 odsto, saobracaja 25 odsto, trgovine 17 odsto, rastu izvoza za 28 odsto i uvoza za 26 odsto. Sve bi, dakle, trebalo da bude u plusu u proseku za 20 odsto, jedino bi javna potrosnja bila dvostruko veca od toga. Ipak, svaki planirani dinar za potrosnju glatko je prosao u Saveznoj skupstini (bez ucesca Crne Gore) i u srpskoj (bez SPO), i nije ostavio dileme o tome na sta misle celnici rezima kad kazu da je »najvaznije da sacuvamo nas nacionalni i drzavni interes«.
Pare za dve drzave prakticno na istoj teritoriji ni ove godine verovatno nece lako kliziti u trezore. Savezna kasa trebalo bi da se puni novcem od poreza na promet, taksi, carina i prihoda federalnih organa i organizacija, a srpska od svih vrsta poreza, taksi i akciza. Valjda za svaki slucaj, obema je u startu pritekla u pomoc Narodna banka Jugoslavije, koja je svoja potrazivanja od republickih budzeta i fondova, u vrednosti oko 4 milijarde dinara, pretvorila u dugorocni kredit sa rokom otplate od 7 godina, pocev od 2002. i uz godisnju kamatu od 12 odsto. Iz cuga je jasno da ce taj dug obezvrediti inflacija. Kao sto je i izvesno da celnici drzava nece skrstenih ruku cekati da im u kase stignu pare iz budzetskih prihoda.

Rasprodaja Srbije

Uporedo sa krojenjem javne potrosnje Srbija je napravila Zakon o posebnim uslovima prodaje nepokretnosti u drzavnoj svojini. Ministar finansija Borislav Milacic obelodanio je da Republika raspolaze sa vise od milion kvadratnih metara poslovnog prostora i da bi njegovom prodajom mogla da dobije 2,5 milijarde dinara. Pravo da prodaju poslovni prostor imaju i lokalni organi vlasti i drustvena preduzeca, ali sve pare bi morale da se uplate na republicki racun, koristile bi se za obnovu zemlje, s tim sto bi za istu svrhu lokalnim organima bilo vraceno 10 odsto od vrednosti prostora koji bi prodali. Pravo na kupovinu dato je zakupcu, a rok za uplatu celog iznosa je 30 dana.
Na ovakav plan zestoko su reagovali svi koji imaju bilo kakve veze sa poslovnim prostorom, najcesce konstatacijama da je to rasprodaja Srbije, pljacka pravih vlasnika i onih koji su ulagali u drustvenu imovinu. Opste udruzenje samostalnih privrednika i preduzetnika Beograda, koje okuplja 35 000 clanova, trazilo je da se Zakon odmah povuce i da se definitivno resi pitanje vlasnistva, pogotovo nacionalizovane imovine. Liga za zastitu privatne svojine optuzila je Vladu Srbije da »zeli u sto kracem roku da rasproda sve sto moze« i porucila zakupcima da ne kupuju lokale dok ne nadju prave vlasnike. Republicki sindikat radnika trgovine trazio je od predsednika Srbije da hitno ukine Zakon. Trgovci, kao i ugostitelji, posebno se osecaju ugrozenim, jer su 50 godina ulagali u opremanje i dogradnju prostora u drustvenom vlasnistvu, a to im Zakonom nije odredjeno kao ucesce u imovini. Ekstra sto nemaju para da kupe prostor koji inace smatraju svojim. Na ove i slicne reakcije Vlada Srbije odgovorila je donosenjem uredbe kojom detaljnije razradjuje uslove prodaje poslovnog prostora, a potpredsednik Vojislav Seselj izjavio je da je »suludo ocekivati da se vraca imovina oduzeta pre 50 godina«. Na sve sto nije privatno, dakle, rezim sad ima zakonsku osnovu da stavi ruku. U jedanaestoj godini neuspele vlasnicke transformacije, privatizacija je, eto, dobila novu formu kroz brzopoteznu rasprodaju.