U Kikindi je zanimljivo: Kikindske novine osudjene su, 20. decembra 1999. godine, na jos jednu u nizu novcanih kazni. Tuzilac je u svim prilikama isti, osnov je isti (clan 69 Zakona o informisanju), a i kazna je u svakom od dosadasnjih slucajeva (vec tri puta) bila ista: 200.000 dinara, ukupno 600.000 dinara. Od toga, Dom omladine, osnivac Kikindskih novina, ima da plati 300.000 dinara, a Dusko Francuski, direktor Doma omladine, i Zeljko Bodrozic, glavni i odgovorni urednik Kikindskih novina, po 150.000 dinara. S obzirom na visinu njihovih primanja, dug ce otplacivati do penzije, a mozda i duze. Ako se nesto ne promeni u tretmanu medija, a ne lici da hoce. Inace, Kikindske, Francuski i Bodrozic su tuzeni i krivicno, sa prvim rocistem zakazanim za kraj januara, a u najavi su i novi zahtevi za pokretanje prekrsajnih postupaka. Po clanu 69 Zakona o informisanju, naravno.
Sudjenja Kikindskim novinama odavno su postala drustveni dogadjaj u Kikindi, na svakom rocistu obavezno se okupi publika koja, ako je sudija ne pusti u sudnicu, zaposedne hodnik, odakle bodri tuzene, sto samim svojim prisustvom, sto dobacivanjem i primedbama. Politicke stranke, manje ili vise stidljivo, izrazavaju svoje negodovanje zbog ubijanja medija, pronose se gradom ogorceni komentari, organizuju se, s vremena na vreme, i tribine posvecene slobodi medija, ali nema nikakvog otpora, nikakve akcije posvecene osvajanju slobode stampe. Tuzeni se uredno odazivaju pozivima suda (za razliku od tuzioca; ali on, za razliku od tuzenih, nije ni duzan da se pojavi, dovoljno je sto je podneo zahtev za pokretanje prekrsajnog postupka), a u toku sudjenja se ponasaju uzdrzano i uctivo. Sva podrska koja stize Kikindskim novinama i novinarima iskljucivo je moralne prirode. U toku protesta, pocetkom jeseni 1999. godine, kad su Kikindske prvi put kaznjene, govornici i setaci posvetili su punu paznju opstinskom sudu i izrazili svoje misljenje o osobama zaposlenim u sudu, koje izricu kazne. Ovog puta, medjutim, nijedan listic toalet papira nije poleteo prema nadleznim institucijama, niti na neciju licnu adresu. Moze biti da je u pitanju hladnoca, sasvim uobicajena za kikindski kraj u ovo doba godine (ljuti sever je ovo!), mozda poledica koja cini kikindske ulice opasnim za setnju ili, cak, sezona praznika koja neopozivo zatvara kikindski zivalj u krug porodice i najblizih prijatelja. Ili se, jednostavno, svima sve smucilo pa su se ljudi povukli u kuce kao misevi, cekajuci sta ce dalje biti i odlucno ne iznoseci svoju kozu na pazar. Vremena su nezgodna, a svako izrazavanje otpora moze gadno da zaboli, zato: tisina do daljnjeg!
Finansijski gledano, Domu omladine, koji je osnivac Kikindskih novina, posle ovih kazni ugrozeno je obavljanje delatnosti i sam opstanak, a samim tim i rad brojnih sekcija i nevladinih organizacija koje koriste prostor Doma. Reakcije javnosti na novo kaznjavanje Kikindskih novina su razlicite. Dok se jedni okrecu crnom humoru, verujuci da je u pitanju svojevrstan teatar apsurda koji se mora jednom (uskoro!) zavrsiti, drugi su razocarani: teatar apsurda ne samo sto traje predugo, nego nanosi suvise bola i ponizenja ucesnicima i posmatracima.