Broj 228-229

Zbivanja

Trostruki hendikep opozicije

Ako je tacno da je za sve ono sto nam se desilo u bliskoj proslosti, od ratova do nemastine, kriv rezim, za sve ono sto nam se sprema u bliskoj buducnosti moze vrlo lako i s razlogom da ispadne odgovorna samo opozicija

Bez obzira sto neke slicne stvari nisu uvek medjusobno uporedive, briljantna pobeda hrvatske oporbe na parlamentarnim izborima prosto goni na razmisljanje o stvarnim mogucnostima nasih alternativnih snaga. Opozicija u Srbiji je dobro pocela u leto prosle godine, reklo bi se cak i poletno, okupljajuci, koje u Savezu za promene koje u Savezu demokratskih partija, impresivan broj stranaka i organizacija. U toku jeseni, medjutim, kada je u njenim redovima ponovo proradio stari virus podele, opozicija se opet obrela u svojoj razmrvljenosti, medjusobnoj zavadi i liderskom nadmetanju. Danas je njena moc toliko degradirana da opozicija vise ne moze da razmislja o nekoj bliskoj pobedi vec je vracena na one svoje polazne probleme kako da se jasnije odredi i prema svojim protivnicima i prema svojim prijateljima.

Opozicija moze sve manje, vlast sve vise

Setimo se samo kako je pocelo. Opozicija je, najpre, u leto prosle godine isturila svoje maksimalne zahteve ostavka Slobodana Milosevica, ostavke srpske i Savezne vlade, promena sistema. Kasnije, kada se osvedocila da je njena snaga nedovoljna da domasi taj cilj, ona se zadovoljila i vanrednim izborima na svim nivoima, naravno pod ravnopravnim uslovima. Ali i tu je ostala kratkih rukava. Rezim joj je opet preoteo inicijativu i stao da premocno diktira ne samo koje izbore hoce nego i kakvi treba da budu uslovi za te izbore. Recimo, eventualni izbori za lokalne organe odrzali bi se u okolnostima novog zakona o lokalnoj samoupravi (usvojenog u Skupstini Srbije u novembru 1999), a savezni izbori verovatno uz novi zakon o neposrednom izboru poslanika i za Vece republika Savezne skupstine. Sa ovakvim zakonima vlast dobija znacajnu izbornu prednost koju bi tesko mogli da anuliraju i drugi ravnopravniji uslovi izbora.
Ocigledno, ovu bitku za drugacije izbore, ovakva opozicija tesko moze da iznese na svojim slabasnim plecima. Kada je pred sobom video nejakog, a usto i smusenog protivnika, rezim je tek tada razdeseno krenuo u represiju. Prema Crnoj Gori se sve bezobzirnije ponasa, generali Vojske Jugoslavije prete da ce maltene sutra upasti na Kosovo, Mira Markovic Haski tribunal proglasava Gestapoom, Ivan Markovic (JUL) zigose Lekare bez granica kao spijunsku organizaciju, u Saveznom ustavnom sudu, tom neprikosnovenom cuvaru ustavnosti i zakonitosti svake zemlje, prilikom nedavnog izbora predsednika otvoreno su pogazeni i Ustav i zakoni.
Ne mozemo se zadovoljiti samo rutinskim odgovorom da se nasa vlast oduvek tako ponasala, a ne zapaziti i sve opasnije tendencije u njenom ponasanju. Ranije, na primer 1998. pa i prosle godine, ona se trudila da svoju represiju zamota bar u neku prividnu legalnu formu, pa je tako donosila zakone o univerzitetu, medijima, privilegijama, administrativnom kaznjavanju itd. Sada, otkako je osetila da opozicija moze sve manje, vlast ide sve dalje. Najurila je iz sluzbe, bez ikakve zakonske osnove, najuglednije i najcasnije sudije, pocev od opstinskih do Vrhovnog i Ustavnog suda (Prelevic, Ivosevic i Vucetic). Kada ljude, opstim siromastvom egzistencijalno ugrozite, zatim im oduzmete pravo na pravdu i pravicno sudjenje, lisite ih svake objektivne informacije nismo li kao drustvo i svaki pojedinac pali na onu najnizu granicu trpljenja, gde prestaje svaka prica o minimumu racionalnog ponasanja. Sem sto je povodom ovih dogadjaja izdala neka neizbezna saopstenja, opozicija kao da nije shvatila ili je shvatila ali nije imala moci da bar ovoga puta organizuje siru drustvenu samoodbranu koja bi bar pokazala nasilnicima da su granice tolerancije najzad predjene.

Nekompetentna za promene

Ako je iz ove prve runde odmeravanja sa rezimom opozicija izasla inferiornija, da li je bar bolje prosla u saradnji sa svetom? Cak i uz mnogo blagonaklone volje i spremnosti da joj se stosta progleda kroz prste, tesko bi moglo da se kaze da se i na ovom planu potvrdila sa vise kompetentnosti. Uz izuzetnu predusretljivost i zainteresovanost svojih domacina, medjunarodnih organizacija, opozicija je, za poslednja dva meseca, tri puta gostovala u svetskim diplomatskim centrima. Sa ovih skupova, utisak je, opozicija se vracala kuci jos vise razjedinjena, cime je bacala u novo ocajanje svoje domacine. Posle berlinskog skupa, oko 20. decembra u javnosti je cak, izmedju nekih opozicionih lidera, izbila besmislena polemika da li svetski uglednici od njih ocekuju ujedinjavanje ili samo donosenje neke zajednicke predizborne platforme!


                                                                          Pejzaz, Gricana, 1913.

No, ostavimo na stranu ove smesne bizarnosti i detinjasta sujetna nadmetanja jer su ulozi u saradnji nase opozicije i demokratskog sveta i dublji i dalekosezniji. Sada ova saradnja tece u jednom institucionalizovanom okviru trilateralnoj komisiji koju sacinjavaju predstavnici SAD, evropske unije i nasih opozicionih stranaka. Pod pretpostavkom da i dalje ostane ovako neorganizovana i bez neke zajednicke programske koncepcije a za sada drugacijih izgleda nema postavlja se pitanje da li ce nasa opozicija uopste biti u stanju da bude ravnopravni saradnik stranim partnerima. Takvo se pitanje sve cesce pokrece u nasoj javnosti, uz jasno izrazeno strahovanje da ce uloga nase opozicije u trilateralnoj komisiji, umesto stvarnog doprinosa, vise da se svede na bledo statiranje. Ima li nasa opozicija i ovakva kakva je dovoljno svesti i osecanja odgovornosti o tome koliko ovom nemoci kompromituje ne samo sebe nego i u kakvu nepriliku dovodi sopstvenu zemlju? Pitanje bi zapravo moglo da se formulise i ovako: kada se sutra, u postmilosevicevskom periodu, otvori pitanje promena, ko ce kod nas da vodi igru ako ona to nece biti u stanju?

Odgovornost za buducnost

Pored ovih problema da se uspesnije odredi i prema svetu i prema rezimu, nasa opozicija pati i od trece vrste nedostatnosti prema sopstvenim biracima. Posle neuspelih jesenjih mitinga, sasvim je jasno da opozicija nikada nije stajala nize na lestvici popularnosti. Hrvatska oporba je uverljivo pobedila, nasa nije u stanju da i u dvomilionskom Beogradu okupi bar toliko ljudi koji ce ispuniti Trg Republike. Za razliku od rezima koji narodu uliva strah, ona oko sebe siri beznadje i demotivisanost. Sve ankete, cak i kada se uzmu sa zrnom soli, govore o tome da bi oko 40 odsto birackog tela apstiniralo, ukoliko bi sutra bili izbori. Dakle, i tu se situacija menja nagore do sada su stranke odustajale od izbora, sada to cine sami biraci. Drugim recima, sanse da se nasa unutrasnja kriza rasplete legalnim putem postaju sve manje. Kada stranke gube kredibilitet, poverenje ljudi lako osvajaju nasilnicke grupe koje zavodljivo sugerisu preke puteve za presecanje nase drzavne i nacionalne muke.
Ako je tacno da je za sve ono sto nam se desilo u bliskoj proslosti, od ratova do nemastine, kriv rezim, za sve ono sto nam se sprema u bliskoj buducnosti moze vrlo lako i s razlogom da ispadne odgovorna samo opozicija. To i jeste onaj bitno novi momenat u njenoj danasnjoj poziciji. Koliko je ona toga svesna?
 

Dragos Ivanovic  

© 1996 - 2000 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar