Odavno je poznato da nijedan rokenrol »konzument« ne moze da pobegne od nekritickog vezivanja za onu epohu koja se poklopila sa njegovim ili njenim odrastanjem, zivotnim dobom kada upoznajemo i najaktivnije uzivamo svaku vrstu pobune. Svi mi, hteli ne hteli, rokenrol svoje mladosti smatramo »jedinim pravim« i sve sto mu sledi ili prethodi neizbezno promisljamo kroz tu prizmu. Sada bih, kao neko ko je deklarativno svestan ovog problema, verovatno trebalo da kazem kako sam tri-cetiri puta premerio pre nego sto zasecem sledece: ne samo da je rokenrol tokom devedesetih bio jedina oblast kulturnog i svakog drugog zivota u Jugoslaviji cijim smo stanjem mogli biti i te kako zadovoljni, vec je u odnosu na prethodne tri decenije pokazao i nesto vise od kontinuiranog sirenja nasledjenih kreativnih pozicija. Medjutim, upravo je postojanje one izvitoperene subjektivne vizure uslovilo ovakav stav. Dokle god rokenrol bude izlazio iz najlicnijih bolova i najaktuelnijih nepravdi jedne generacije, samo do tada ce imati svoju zastrasujuce kreativnu snagu da ih uvek transformise u jednu i vecitu, najlepsu pesmu ljudskog nepristajanja. I samo do tada ce imati pravo da se smatra »jedinim pravim« i da narusava nasu objektivnost. Potpuno neobjektivno tvrdim da je tokom devedesetih rokenrol u Jugoslaviji bio glas generacije kao nikada pre.
Sta je sve taj glas pevao, problem je i druge prirode
Krajem osamdesetih, rokenrol je zivotnu potvrdu svojih individualistickih nazora po prvi put dobijao sa ulica istocnije od Grinica. Licno, neke ploce snimane u Americi u to vreme, uvek cu dozivljavati kao zvucne kulise previranja iz Bukuresta, Pekinga, Berlina, Praga, Sofije... Kod nas se, doduse, umesto pobune dogadjao narod, ali je rokenrol scena, pocetkom devedesetih, zatecena u novom, kvalitativnom nadiranju, pevala iskljucivo u ime onih koji se ne slazu. Pocev od predvodnika iz osamdesetih pa do Brzih bendova Srbije, gotovo da je svaki relevantni akter tadasnje scene nalazio manje ili vise artikulisane nacine da peva, svira, klati se i valja protiv zla koje je upravo pocinjalo da pokazuje svoja najgora lica. Stvari su se dogadjale: na zajecarskoj gitarijadi, mestu na kojem je rokenrol godinama ubijan neinspirativnom muzikom i sletovsko-akcijaskim mizanscenom, ’92. godine Direktori su skinuti sa scene tokom izvodjenja »Bando crvena«, a zatim diskvalifikovani, ali je zato Kazna za usi nezaustavljivo trijumfovala kao jedna od desetak sustinski bitnih pojava u mucavoj i polupismenoj prici zvanoj srpski rokenrol; potpuno svesni svoje velicine, drali su se: »Ne zelim nista da vam dam!«; prvi tim prezivelih novotalasovaca se pod firmom »Rimtuti tuki« okupio u prvi pravi angazovani rokenrol projekat na ovim prostorima i otpevao: »Mir brate mir«... Kao sto je poznato, pobedili su narodnjaci. Nezavisno izdavastvo, koje je buknulo naporedo sa stasavanjem nove rokenrol scene, ubrzo se pokazalo nejakim da u uslovima opsteg propadanja korektno iznese makar deo moguce produkcije; Balasevic je uspeo da izbegne mobilizaciju, ali Darko iz Robne kuce nije, a sta mu se tamo desavalo jedan je od najpotresnijih odgovora na pitanje »kako ziveti rokenrol« i sigurno zasluzuje puno vise prostora; mnogi su nasli racunicu da svoj rad nastave u drugim zemljama potpuno nepoznati i opet na pocetku. Sve su to putevi kojima su otisli neki od najvecih: Klajberi, Robna kuca, Overdose, Pressing... Dza ili bu su preziveli da devedeset pete zapevaju »Ustani i kreni!«, ali je na kraju refrena sada stajalo: »Bitka koju moras dobiti / je bitka sa samim sobom«. Tako je i remek-delo veterana Partibrejkersa, album »Kiselo i slatko« istovremeno ostao jedan od najjacih umetnickih dokumenata onog vremena, ali i medjas nerazumevanja sa onima koji nisu delili iskustvo njihovih bitaka. Refren: »Biti isti / poseban / slobodan / samo svoj«, novoj generaciji je ponajvise zvucao na neresiv domaci zadatak, Rambova »Otis’o je svak ko valja« nije doticala one koji su rodjeni ne znajuci za bolje, a Djuletove zgusnute parole su sve teze razigravale mlade mozgove. S druge strane, dok su rep-majstori i te kako udarali ritam zimskim setnjama ’96–97, dva benda koja u svakom svodjenju racuna devedesetih zauzimaju celne pozicije, Darkwood dub i Kanda, Kodza i Nebojsa sve cesce posezu za metaforom Vavilona. Nakon sto su dijagnosticirali »Situaciju« kao: »Nekontrolisano kretanje u vise pravaca«, Darkvudi su u refrenu »Sudara« otpevali kljucno generacijsko pitanje: »Da li je to deo mog problema?«, i uz KKN koji su svirali: »Samo da sve bude u redu / i svaki dan siguran«, mozda najbolje razresili rebus mizernog broja studenata u vreme odbrane univerziteta. U KKN pesmi jezivog naslova »Proci ce i njihovo«, poklic: »Moram da zauzmem stav!« toliko je panican da brise i ono jalovo samopouzdanje: »Everything that I’ve been standing for / keeps me moving in right direction«. Jalovo, jer taj pravac opet ne vodi na ulicu, vec na fotelju ispred televizora, gde mozemo do mile volje da uzivamo sto smo pametniji od Seselja. Dodajte tome i mracni pesimizam gornjemilanovackih Bijesova (»Ostavljam poruku / vracam se dole«), ili nezapamcenu ekspanziju izuzetnih pop grupa, sa nekim od najlepsih melodija koje pamti srpska muzika, i dobicete nacin koji je ovdasnja mladez kasnih devedesetih izabrala za borbu protiv Miloseviceve slike Jugoslavije. Uostalom, upravo su D. Dab potpisali muziku za predstavu »Trainspotting«, i bas u tom kontekstu spevali: »Bacam kamenje na sistem«. O pesmi »Danguba« i kontekstu u kojem stoji: »Izgleda kao da neko radi protiv tebe« da i ne govorimo.
Medjutim, poratna dogadjanja na kraju ove decenije ipak daju razloga za optimizam. Nisu se slucajno bas Darkvud dab i KKN, dva najaktivnija beogradska benda, prikljucili besnim Sunshine na turneji nazvanoj »Nije ljudski cutati«. Reklo bi se da je, i pored sifrovanih mudrosti u pesmama Kazne za usi, generaciji posle propalog rusenja naci-komunizma ipak bilo potrebno da se povuce i zapita: »Da li je to deo mog problema?«. I da sada zapeva u odbranu svojih prava? Ne znam, ali rokenrol ce sigurno ponovo biti tu da prenese. Samo se nadam da se neki novi Ivek vec sprema da kaznjava usi samouvereno urlajuci da ga svi cuju: »Ja imam ono sto je tebi potrebno / mogu da ti dam, a mogu da ti ne dam«.