Broj 228-229

Sta citate

Pitanje krivice*

Samo preko pitanja krivice moze nastupiti onaj preokret koji nas dovodi do ponovnog rodjenja sa samog izvora naseg bica

Gotovo ceo svet osudjuje Nemacku i Nemce. O nasoj krivici raspravlja se sa gnevom, uzasnutoscu, mrznjom i prezrenjem, zahteva se kazna i odmazda. U tome ne ucestvuju samo pobednici, vec i pojedini nemacki emigranti, pa cak i gradjani neutralnih zemalja. Ima ljudi u Nemackoj koji priznaju krivicu, ukljucujuci i sopstvenu, ali i mnogih koji sebe smatraju nevinim a druge proglasavaju krivim.
Razumljivo je hteti prenebregnuti ovo pitanje; zivimo u krajnjoj nuzdi, a veliki delovi naseg stanovnistva nalaze se u tako elementarnoj nevolji, da bi se reklo da su postali neosetljivi na ovakva razglabanja. Njih zanima ono sto im moze olaksati patnju, doneti posao i parce hleba, krov nad glavom i ogrev. Horizont im je suzen. Ljudi ne vole da slusaju o krivici, o proslosti; njih ne zanima svetska istorija. Oni jednostavno ne zele vise da pate; zele da izadju iz ove bede, da zive, ali ne i da naknadno promisle stvari. Vlada misljenje da posle tako velike patnje coveku mora biti takoreci pruzena nagrada, u svakom slucaju uteha, umesto sto se na njega dodatno svaljuje krivica.
Uprkos tome, iako zna da je napusten i u krajnjoj bedi, covek na trenutke oseca poriv za smirujucom istinom. Ne mozemo biti ravnodusni niti samo gnevni sto uz nevolju pridolaze jos i optuzbe. Treba jasno da sagledamo da li je ovo okrivljavanje pravedno ili nepravedno i u kom smislu. Jer upravo u nevolji postaje utoliko opipljivije ono najneminovnije: potreba za cistotom duse i ispravnom mislju i postupkom, kako bismo, suoceni sa nistavilom, mogli da zahvatimo zivot sa samog izvora.
Bez izuzetka, svi mi Nemci imamo obavezu da jasno sagledamo pitanje svoje krivice, i da izvucemo zakljucke. Nase ljudsko dostojanstvo nas na to obavezuje. Pre svega, ne mozemo biti ravnodusni prema misljenju koje svet ima o nama kad znamo da smo deo covecanstva da smo prvo ljudi, pa tek onda Nemci. Jos je vaznije to da nas vlastiti zivot, cak i u nedacama i nesamostalnosti, moze zadrzati dostojanstvo samo ako se drzimo istinoljublja prema samima sebi. Pitanje krivice nije tek pitanje koje nam postavljaju drugi, to je pitanje koje postavljamo sami sebi. Odgovor koji sebi damo predstavljace temelj nase svesti o bivstvu i nase samosvesti. Za nemacku dusu to je sudbinsko pitanje. Samo preko pitanja krivice moze nastupiti onaj preokret koji nas dovodi do ponovnog rodjenja sa samog izvora naseg bica. To sto nas pobednici proglasavaju krivim jeste cinjenica politickog karaktera sa najvecim mogucim posledicama po nas zivot, ali nam ona ne pomaze u kljucnoj stvari, u unutrasnjem preokretu. Tu smo potpuno sami. Filozofija i teologija pozvane su da osvetle pitanje krivice u svoj njegovoj dubini.
Rasprave o pitanju krivice cesto pate od brkanja pojmova i tacki gledista. Da bi se stiglo do istine, potrebno je razlikovati. Najpre bih skicom tih razlika pokusao da pojasnim nas sadasnji polozaj. Distinkcije, dakako, nemaju bezuslovno vazenje. Konacno, uzrok onoga sto nazivamo krivicom lezi u onom Jednom obuhvatnom. Ali nju mozemo objasniti samo pomocu distinkcija.
Nasa mracna osecanja ne zasluzuju bezuslovno poverenje. Neposrednost je svakako vlastita stvarnost, ona je sadasnjost nase duse. Ali osecanja nisu poput zivotnih datosti jednostavno tu, nego su posredovana nasim unutrasnjim delanjem, nasim misljenjem, nasim znanjem. Na osecanje kao takvo se ne mozemo osloniti. Pozivanje na osecanja je naivnost koja prenebregava objektivnost saznatljivog i mislivog. Tek nakon neprekidnog svestranog promisljanja i usvajanja stvari, propracenog, vodjenog i remecenog osecanjima, dolazimo do istinskog osecanja na koje se uvek u zivotu mozemo osloniti.

Cetiri pojma krivice

Treba razlikovati:
1. Krivicnu odgovornost: Zlocini su objektivno dokaziva dela koja nesumnjivo krse zakone. Instanca je ovde sud, koji u pravnom postupku pouzdano utvrdjuje cinjenice i na njih primenjuje zakon.
2. Politicku krivicu: Do nje dovode postupci zvanicnika i gradjana jedne drzave; zbog nje ja moram snositi posledice postupaka drzave cijoj sam vlasti potcinjen i u cijem se poretku odvija moje stvarno postojanje (utvrdjena politicka odgovornost). Svaki covek snosi deo odgovornosti za svoju vlast. Instanca je sila i pobednikova volja, kako u unutrasnjoj tako i u spoljnoj politici. Uspeh odlucuje. Obuzdavanje samovolje i sile manifestuje se u politickoj razboritosti, koja ima u vidu dugorocne posledice, i priznavanju normi koje vaze kao prirodno i medjunarodno pravo.
3. Moralnu krivicu: Za postupke koje pocinim kao pojedinac snosim moralnu odgovornost kao i za sve svoje postupke, ukljucujuci i sprovodjenje politickih i vojnih odluka. Ni u jednom trenutku ne vazi prosto »naredjenje je naredjenje«. Zlocini ostaju zlocini i onda kad su naredjeni (mada u zavisnosti od stepena opasnosti, ucene i terora postoje olaksavajuce okolnosti), i podlezu, kao i svaki drugi postupak, moralnom sudu. Instanca je sopstvena savest i komunikacija sa prijateljima i bliznjima koji u svojoj ljubavi brinu o mojoj dusi. 
4. Metafizicku krivicu: Postoji solidarnost medju ljudima kao pripadnicima ljudskog roda koja svakog cini saodgovornim za svaku krivdu i nepravednost u svetu, a posebno za zlocine pocinjene u njegovom prisustvu ili s njegovim znanjem. Ako ne uradim sve sto je u mojoj moci da ih sprecim, i sâm sam delom kriv. Ako nisam zalozio svoj zivot da sprecim ubistvo drugog, vec sam stajao po strani, osecam se krivim na nacin koji nije ni pravno, ni politicki, ni moralno adekvatno pojmljiv. To sto jos uvek zivim nakon sto se tako nesto dogodilo tisti me kao neizbrisiva krivica. Kao pripadnici ljudskog roda, ukoliko nas srecan slucaj ne postedi takvih situacija, dolazimo do granice na kojoj se pred nas postavlja izbor: ili bezuslovno zaloziti svoj zivot, mada bez svrhe jer izgledi za uspeh ne postoje, ili zbog nemogucnosti uspeha izabrati da se ostane u zivotu. Srz naseg bica cini upravo bezuslovnost koja negde medju ljudima ipak postoji, na primer u slucajevima odredjenih pocinjenih zlocina ili deljenja fizickih uslova zivota, najzad kao spremnost da se zivi zajedno ili ne zivi uopste. Ali to da nje nema u solidarnosti svih ljudi, svih gradjana iste drzave, pa ni u solidarnosti manjih grupa, vec da ona ostaje svedena na najuzu ljudsku povezanost, u tome se sastoji krivica svakog od nas. Jedina instanca je Bog.
Razlikovanje ova cetiri pojma krivice pojasnjava smisao optuzbi. Tako, na primer, politicka krivica doduse podrazumeva da se svi drzavljani ucine odgovornim za posledice postupaka drzave, ali ne podrazumeva i krivicnu odgovornost i moralnu krivicu svakog pojedinog drzavljanina za zlocine koji su pocinjeni u ime drzave. O zlocinima odlucuje sudija, o utvrdjenoj politickoj odgovornosti pobednik; o moralnoj krivici istinito se moze govoriti samo u ljubavlju prozetoj borbi medju solidarnim ljudima. Metafizicka krivica mozda moze biti predmet otkrovenja u konkretnoj situaciji ili u delima pesnika i filozofa, ali u medjusobnom razgovoru tesko. Najdublje su je svesni oni koji su jednom dosegli bezuslovno, ali kroz to odmah iskusili odsustvo ocitovanja bezuslovnog u odnosu na sve ljude. U nama ostaje sram spram neceg uvek prisutnog, konkretno nerazotkrivog, o cemu se, ako je govor o tome uopste moguc, moze samo uopsteno raspravljati.
Ovo razlikovanje cetiri pojma krivice trebalo bi da nas sacuva od povrsnosti u govoru o krivici u kome se nista ne gradira i sve svodi na jednu jedinu ravan, da bi se o njoj sudilo sa grubim nerazlucivanjem loseg sudije. Ali razlikovanja treba da nas na kraju vrate na izvor koji se ne bi mogao neopozivo nazvati nasom krivicom.
Sve ove razlike postaju pogresne ukoliko izgubimo iz vida blisku vezu medju stvarima koje razlikujemo. Svaki pojam krivice ukazuje na jedan aspekt stvarnosti koji ostavlja posledice u sferama preostalih pojmova krivice.
Kad ljudi ne bi nosili nikakvu metafizicku krivicu, bili bi andjeli, i preostala tri pojma krivice postala bi bespredmetna.
Moralni propusti cine osnovu iz koje se radjaju politicka krivica i zlocin. Bezbrojni sitni propusti, konformisticko prilagodjavanje, jeftino opravdavanje i neprimetno pospesivanje nepravde, doprinosenje stvaranju javne atmosfere koja onemogucava jasno vidjenje stvari i sve ono sto tek kao takvo cini zlo mogucim, sve to ostavlja posledice koje zajedno cine preduslove politicke krivice za ukupne prilike i dogadjaje.
Podrucju morala pripada i nejasno sagledavanje znacaja moci u ljudskoj zajednici. Zamagljivanje ove fundamentalne cinjenice jeste krivica kao sto je krivica i lazna apsolutizacija moci kao jedinog odredjujuceg faktora zbivanja. Sudbina svakog coveka je da bude upleten u odnose moci u kojima zivi. To je neizbezna krivica svih, krivica ljudskosti. Ona se potire zalaganjem za moc koja ostvaruje pravdu, ljudska prava. Odsustvo saradnje u strukturisanju odnosa moci, u borbi za moc u smislu sluzenja pravu, povlaci sa sobom i osnovnu politicku, a i moralnu krivicu. Politicka krivica pretvara se u moralnu krivicu tamo gde je razoren smisao moci ostvarivanje prava, etos i cistota sopstvenog naroda. Jer tamo gde moc ne ogranicava samu sebe nastaju nasilje i teror, i u krajnjoj tacki ponistenje ljudskog bivstva i duse.
Iz nacina zivota i moralnog ponasanja brojnih pojedinaca sirih ljudskih zajednica u svakodnevnom zivotu nastaju odredjeni politicki odnosi, pa tako i politicke prilike. Ali, s druge strane, zivot pojedinca pretpostavlja istorijski vec nastale politicke prilike, ostvarene u etosu i politici njegovih predaka i omogucene situacijom u svetu. Ovde se i jedno i drugo daje u semi suprotstavljenih mogucnosti.
Prva je da se politicki etos shvati kao princip postojanja drzave po kojem svi sudeluju svojom svescu, znanjem, stavovima i voljom. To je zivot politicke slobode kao neprekidnog toka uspona i padova. Ovaj zivot omogucen je zadatkom i sansom saodgovornosti svih nas.
Druga mogucnost je da prevlada otudjenost vecine od politike. Tada se drzavna vlast ne dozivljava kao nesto sto se tice pojedinca. On nije svestan svoje saodgovornosti; on posmatra, politicki je neaktivan, radi i postupa u slepoj poslusnosti; pri tom ga nimalo ne muci savest zbog tog potcinjavanja niti zbog neucesca u odlukama i postupcima vlastodrzaca. Politicku realnost on tolerise kao nesto tudje; gleda da bude spreman da je lukavo okrene u licnu korist ili u njoj zivi u slepom zanosu samozrtvovanja.
Tu lezi razlika izmedju politicke slobode i politicke diktature. Nije, medjutim, na pojedincu da odluci sta ce prevladati. Pojedinac se, na svoju srecu ili nesrecu, radja u odredjenim prilikama; on mora preuzeti ono sto mu je predato i sto je stvarnost. Nijedan pojedinac niti grupa ne mogu jednim udarcem izmeniti ove pretpostavke pod kojima zapravo svi mi zivimo. (...)

*
Moralnu krivicu covek moze svaliti samo na sebe, ne i na druge, ili, ako je rec o drugima, samo u solidarnosti ljubavlju prozete borbe. Niko ne moze moralno osudjivati drugog, osim u unutrasnjoj povezanosti kao da osudjuje samog sebe. Samo tamo gde je drugi za mene kao ja postoji bliskost koja dopusta da u slobodnoj komunikaciji postane zajednicko ono sto, konacno, svako obavlja u samoci.
Tvrdnja o necijoj krivici ne moze se odnositi na njegovo uverenje, vec samo na odredjene postupke i nacine ponasanja. Pri individualnom sudjenju covek pokusava da uzme u obzir uverenje i motive, ali se oni mogu istinski dosegnuti samo u onoj meri u kojoj su utvrdivi pomocu objektivnih pokazatelja kao sto su, na primer, postupci i nacin ponasanja. (...)
*
Unutrasnje optuzbe koje su dvanaest godina, manje ili vise jasno, makar i na trenutke progovarale u nemackim dusama, a koje se nisu mogle precuti, predstavljaju izvor nase sada jos uvek moguce samosvesti u onoj meri u kojoj se pod njihovim uticajem svi mi, i stari i mladi, izmenimo. Pitanje nemacke krivice moramo razjasniti. To je nasa stvar, nezavisno od optuzbi koje dolaze spolja, koliko god nam one mogle posluziti kao ogledalo.
Tvrdnja »to je vasa krivica« moze znaciti:
Odgovorni ste za dela rezima koji ste tolerisali ovde se radi o nasoj politickoj krivici.
Vasa je krivica sto ste povrh toga podrzavali taj rezim i s njim saradjivali u tome lezi nasa moralna krivica.
Vasa je krivica sto ste pasivno stajali po strani dok su cinjeni zlocini ovim se sugerise nasa metafizicka krivica.
Ove tri tvrdnje drzim istinitim, iako se samo prva, koja se odnosi na utvrdjenu politicku odgovornost, moze izreci bez zadrske i smatrati potpuno ispravnom, dok druga i treca, koje se odnose na moralnu i metafizicku krivicu, izrecene u pravnoj formi kao iskazi liseni ljubavi, postaju neistinite.
»To je vasa krivica« moze jos znaciti:
Bili ste saucesnici ovih zlocina, i stoga ste kao narod manje vredni, necasni, zlocinacki, izrod ljudskog roda, drukciji od svih drugih naroda. To je primer kolektivnog misljenja i vrednovanja koje je u svom podredjivanju svakog pojedinca generalizacijama krajnje neistinito i samo po sebi necovecno. (...)
*
Samo povrsna savest sebe proglasava nevinom. Uverenost u sopstvenu ispravnost u sadasnjosti priziva buduce ratove.
Ogranicavanje Nirnberskog procesa na zlocince skida teret sa nemackog naroda. Ali ne tako da ga oslobodi svake krivice. Naprotiv. Priroda nase krivice postaje na taj nacin jos jasnija.
Mi smo bili pripadnici nemacke drzave u vreme kad je zlocine cinio rezim koji se nazivao nemackim, koji je polagao pravo da legitimno predstavlja Nemacku jer je drzavna moc bila u njegovim rukama i jer nije naisao na ozbiljan otpor sve do 1943. godine.
Koren razaranju svake pristojne, istinski nemacke drzavnosti mora biti u nacinu ponasanja vecine nemackog stanovnistva. Svaki narod jemci za svoju drzavnost.
Svaki Nemac deli odgovornost pred zlocinima pocinjenim u ime nemackog Rajha. Mi kolektivno »odgovaramo«. Postavlja se pitanje u kom smislu je svako od nas saodgovoran. Bez sumnje, svaki gradjanin mora osecati saodgovornost u politickom smislu za postupke drzave kojoj pripada. Ali ne nuzno i u moralnom smislu faktickog ili duhovnog ucestvovanja u zlocinima. Da li nas Nemce treba naciniti odgovornim za nedela koja su Nemci pocinili nad nama samima ili koja su nas kao nekim cudom zaobisla? Da utoliko sto smo dozvolili da kod nas postoji takav rezim. Ne utoliko sto su mnogi od nas s najdubljim uverenjem bili protivnici sveg tog zla i nisu pocinili nista zbog cega bi sebi priznali tu moralnu sakrivicu. Utvrditi neciju odgovornost ne znaci utvrditi i njegovu moralnu krivicu.
Kolektivna krivica, istina, nuzno postoji kao utvrdjena politicka odgovornost pripadnika drzave, ali u tom smislu ne postoji kao moralna i metafizicka krivica i krivicna odgovornost. Preuzeti utvrdjenu politicku odgovornost sa svim njenim strasnim posledicama tesko pada svakom pojedincu. Ona za nas znaci potpunu politicku nemoc i siromastvo koje ce nas zadugo prisiliti da zivimo na ivici gladi i smrzavanja, i u uzaludnom grcu. Pa ipak, ova odgovornost kao takva ne dotice dusu.
U modernoj drzavi svako politicki dela, makar glasajuci ili ne glasajuci na izborima. Priroda utvrdjene politicke odgovornosti ne dozvoljava nikom da je izbegne.
Politicki aktivni se staraju da naknadno pruze opravdanje ako nesto krene lose. Ali u politickom delanju takve odbrane ne vaze.
Mislilo se dobro, htelo se dobro. Hindenburg mozda nije hteo da upropasti Nemacku i da je preda Hitleru. To mu, medjutim, nimalo ne pomaze; on je to ucinio, i to je ono sto se u politici racuna.
Ili: predvidjala se nesreca, govorilo se i upozoravalo. Ali ni to ne vazi u politici ako iz toga ne usledi delanje ili ako to delanje nema uspeha.
Moglo bi se misliti i na sledeci nacin: postoje potpuno apoliticni ljudi cije se postojanje odvija izvan svega politickog, kao sto su monasi, isposnici, ucenjaci i istrazivaci, umetnici. Ako bi bili istinski apoliticni, oni bi se mogli izuzeti iz te krivice.
Ali, i oni su politicki odgovorni, jer se i njihov zivot odvija u poretku drzave. U modernim drzavama ne postoji izuzece. Svakako bismo voleli da uvazimo stajanje po strani, ali je to moguce samo uz ogranicenje da izuzeca zapravo nema. Bilo bi lepo priznavati i voleti apoliticko postojanje, ali oglusivanje o politicko ucesce ukida pravo apoliticnima da ocenjuju konkretno dnevno politicko delanje i time vode politiku koja ne nosi nikakav rizik. Domen apolitickog iziskuje apstiniranje od ma kakvog politickog delovanja a ipak ni u kom smislu ne oslobadja politicke saodgovornosti. (...)
*
Znati da si odgovoran prvi je pokazatelj budjenja politicke slobode. Ta sloboda je stvarna, a ne tek zahtev koji se spolja namece neslobodnim ljudima, samo u onoj meri u kojoj ovo saznanje postoji i priznaje se.
Politicki neslobodan iznutra, covek se pokorava, dok se s druge strane ne oseca krivim. Znati da si odgovoran predstavlja pocetak unutrasnjih potresa koji hoce da ostvare politicku slobodu.
Suprotstavljenost slobodnog i neslobodnog uverenja ogleda se, na primer, u shvatanju drzavnog vodje. Snose li narodi krivicu za vodje koje podnose, na primer Francuzi za Napoleona? Smatra se da ga je preovladjujuca vecina ipak prihvatila i prizeljkivala moc i slavu koju je on pribavljao. Napoleon je bio moguc jer su ga Francuzi hteli. Njegova velicina bila je u preciznosti s kojom je pogadjao sta to narodne mase ocekuju, sta zele da cuju, koju iluziju i kakve materijalne realitete traze. Nije li Lenc s pravom rekao: »Rodila se drzava koja odgovara francuskom duhu«? Da, jednom delu, jednoj situaciji ali ne naprosto duhu jednog naroda! Ko moze na taj nacin odrediti duh nekog naroda? Iz istog duha izrasli su i sasvim drugaciji realiteti.
Moglo bi se razmisljati i na sledeci nacin: kao sto covek odgovara za izbor voljene s kojom, povezan brakom, prozivljava svoj zivot u zajednistvu sudbine, tako je i narod odgovoran za onog cijoj se vlasti pokorno prepusta. Greska povlaci krivicu. Njene posledice nuzno se moraju podneti. Medjutim, upravo bi to bilo naopako. Ono sto je u braku moguce i primereno u drzavi je po pravilu pogubno: bezuslovna privrzenost jednoj osobi. Vernost sledbenika je nepoliticni odnos ogranicen na uske krugove i primitivne odnose. U slobodnoj drzavi vazi kontrola i smenjivost svakog coveka.
Otuda dvostruka krivica: prvo, uopste se bezuslovno politicki pokoravati jednom vodji i, drugo, tip vodje kojem smo se pokoravali. Sama atmosfera pokornosti u neku ruku predstavlja kolektivnu krivicu. (...)
*
Prociscenje je put coveka kao coveka. Prociscenje posredstvom razvijanja misli o krivici u tome je samo jedan momenat. Ono se ne odvija prvenstveno spoljnim delima, niti magijom; ono je pre jedno unutarnje desavanje koje se nikad ne okoncava, nego je trajno samopostajanje. Prociscenje je stvar nase slobode. Uvek iznova, svako stoji pred raskrscem: ka prociscenju ili ka zamagljivanju.
Prociscenje nije za sve isto. Svako ima svoj put. Njega niko drugi ne moze raskrciti i pokazati. Svakolika misao mogla bi samo da skrene paznju, mozda da pobudi.
Sada kad se na kraju pitamo u cemu se sastoji prociscenje, dalje konkretne naznake ne mogu dokuciti van onog sto je receno. Kad se nesto ne moze realizovati kao cilj racionalne volje, vec se javlja kao preobrazaj unutarnjim delovanjem, tu se samo mogu ponoviti neodredjene metafore: progledavanje i postajanje prozirnim u uzletu ljubavi za coveka.
Sto se tice krivice, jedan put je promisljanje vec iznetih misli. One se ne smeju samo apstraktno razumom poimati, vec i zorno sprovesti; one moraju biti predocene, usvojene ili odbacene u vlastitom bicu. To i ono sto iz toga sledi jeste prociscenje. Ono na kraju nije nista novo, sto pridolazi.
Prociscenje je i preduslov nase politicke slobode. Tek iz svesti o krivici zamece se svest o solidarnosti i saodgovornosti, bez kojih sloboda nije moguca.
Politicka sloboda pocinje time da u vecini naroda pojedinac sebe oseca saodgovornim za politiku svoje zajednice da nije samo onaj koji trazi i prebacuje, da stavise od sebe zahteva da vidi realnost i da ne dela na osnovu verovanja o zemaljskom raju koji se ne ostvaruje samo zbog zle volje i gluposti drugih, kome u politici nema mesta, da on stavise zna: politika u konkretnom svetu trazi prohodan put, vodjena idealom ljudskosti kao slobode.
Ukratko: bez prociscenja duse nema politicke slobode.

*) Iz: Karl Jaspers, Pitanje krivice, Samizdat/FreeB92, Beograd 1999, str. 1825, 28, 3637, 4041, 4850, 6263, 9697.
 
 


© 1996 - 2000 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar